Очита је конфузија изазвана информацијама о потпуном или делимичном прихватању, важењу, неважењу и примени бриселског „ЕУ споразума о нормализацији односа између Косова и Србије“ (од 27. фебруара ’23) и његовог потоњег дела, охридског „Имплементационог анекса (мапе пута)“ (од 18. марта ’23). Како изјаве западних званичника, самих преговарача, аналитичара, правне и лаичке јавности, међусобно штрче у вези са „прихваћеним“ и „прихваћеним за примену“, ваља покушати с појашњењем.
У овој правној папазјанији, запрженој у политичком лонцу, неспорна је канда само садржина, оригинална и преведена, ових двају аката. Дакако да је садржај основног, „ЕУ споразума“ дубоко проблематичан из угла српског устава и у битним деловима уставно неприхватљив (тако чл. 1, 2 и 4, али и цео споразум јер ставља у раван државу и „другог субјекта међународног права“). Последично такав, неприхватљив, мора бити и потоњи „Анекс“. Но, овим актима ће, у погледу садржине, једном већ морати да суди Уставни суд ако постану део нашег правног система, уз услов (a све је могуће) да грађани пре тога не изгласају неки нови устав без Косова и Метохије у њему.
Треба разјаснити да ли ови акти обавезују уговорне стране, „Београд“ и „Приштину“, и ЕУ, с обзиром на то: да нису потписани, парафирани нити ратификовани; да су, ваљда, усмено прихваћени пред сведоцима, не знамо да ли са или без (писаних) резерви; да су прихваћени од стране различитих државних представника (шефа државе и премијера), од којих бар један није имао, претпостављамо, утврђене владине основе или границе у којима води преговоре.
Ако пођемо од чињенице да „Косово“ није пуноправна, међународно призната држава, онда се јавно помињана Бечка конвенција о уговорном праву (1969) овде не примењује јер је реч о „другом субјекту међународног права“ као уговорној страни (а не о двема државама, чл. 3). Ипак, у наставку истог члана Конвенција допушта да се поштују „правне вредности“ и оваквог споразума (нејасно је шта уопште значи синтагма „правне вредности“) и чак стоји да се правила садржана у Конвенцију примењују и у оваквом споразуму државе и „другог субјекта“.
Ово би даље значило да шеф државе може дати пристанак на споразум (чл. 7), да пристанак на уговор (споразум) може бити изражен и простим усменим прихватањем (чл. 11), да уговор ступа на снагу сходно договору који су постигле стране учеснице у преговорима (чл. 24). Речју, по међународном праву, у конкретном случају, председник Републике има, по својој функцију, пуномоћје да закључи овакав споразум (уговор), он то може учинити и усмено и, на концу, може се сагласити да споразум ступи на снагу одмах. А шта је од тога учињено још увек са сигурношћу не можемо знати, нити домишљамо разлоге такве скривалице. Због претеће правне несигурности, сасвим је неуобичајено и погрешно овакве уговоре склапати без икакве форме, тим пре што се ради о питањима суверенитета и интегритета, с једне стране, а са друге о питању међународноправног настанка нове државе.
По српском праву, ствари за нашег преговарача, председника Републике, стоје кудикамо лошије. Закон, наслоњен на Устав, каже да је Влада та која води преговоре, односно утврђује основу вођења преговора, формира преговарачку делегацију и овлашћује је да потпише уговор (чл. 3 и 6 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора). Ништа од овога није бивало у Бриселу и Охриду. По завршеним преговорима, преговарач(и) подноси Влади извештај о току преговора и усаглашени (парафиран) текст међународног уговора (чл. 9). Ни ово се још није збило. Оно што би даље морало да се учини не би ли ови споразуми постали извори права у Србији, и тако обавезивали, јесте њихово потврђивање (ратификација) („Влада утврђује предлог закона о потврђивању међународног уговора (…)“, а „Народна скупштина потврђује међународне уговоре (…) политичке (…) природе (…)“ (чл. 13 и 14). Тек по ратификацији ови уговори би ступањем на снагу обавезивали Србију али, уједно, и дошли под удар Уставног суда. Његову проверу уставности нипошто не би могли да прођу.
У овом сукобу одредби међународног и домаћег права, цитирана конвенција, као међународни уговор, има предност у односу на поменути (и сваки) домаћи закон. Она би тако могла да буде правни основ двојцу „ЕУ споразум“ и „Анекс“. Али, очигледна и непобитна садржинска неуставност тих двају аката елиминише сваку могућност њихове примене, све док не прођу поступак ратификације и провере сагласности са Уставом. До тада, ноторно противуставни бриселски и охридски споразум за Србију просто не могу да постоје.
Извор: nspm.rs
