„Треба ли критичка теорија да се настави?“ То изненађујуће, по мом мишљењу сјајно питање, поставио је Аксел Хонет у говору којим је прошлог месеца отворио конференцију на Харварду поводом стогодишњице оснивања Института за друштвена истраживања (Institut für Sozialforschung) у Франкфурту. Оно је добар пример једне важне вредности критичке теорије – саморефлексије. Нећу покушати да на њега одговорим већ само да га заоштрим тако што ћу изложити сопствено гледиште о томе шта значи критичка теорија и шта би могао бити њен допринос данашњој левици.
Историја критичке теорија може се поделити у четири етапе. Прва је почела 1923, у Вајмарској републици, кад је Феликс Вајл донирао богатство које је стекао његов отац, трговац житом, за оснивање института посвећеног историјским студијама радничког покрета. Друга је почела 1930, кад је Макс Хоркхајмер постао директор института. Обележено радом Адорна, Маркузеа, Фрома, Полока, Нојмана, Kиркхајмера, Левентала и, маргинално, Валтера Бењамина, то раздобље је обухватало деценије од фашизма и Њу дила до 60-их година 20. века. Трећа етапа почела је 70-их. Она је одражавала незадовољство Нове левице социјалдемократском државом благостања, а у њој је доминирао Јирген Хабермас. У четвртој, актуелној етапи, која је у друштву обележена оживљавањем моћних друштвених покрета усредсређених на расу, род и сексуалност, главне улоге имају мислиоци као што су Хонет, Рајнер Форст, Сејла Бенхабиб, Рахел Јеги и Ненси Фрејзер.
Сваки покушај њеног историјског ситуирања мора сместити критичку теорију у шири и шаренији скуп левих струја познатих као „западни марксизам“ – термин је сковао Мерло-Понти 1955. Западни марксизам је настао као одговор на Први светски рат, бољшевичку револуцију и неуспех немачке револуције. Међу његовим главним личностима су Лукач, Грамши, Сартр, Лефевр, Алтисер, Ди Боа, С.Л.Р. Џејмс, Фанон, Рејмонд Вилијамс, Е.П. Томпсон и Ерик Хобсбаум.
Сам термин „западни марксизам“ сигнализирао је проблем. Први светски рат је показао неупоредиву ирационалност капитализма и империјализма, и наметнуо избор између рата и револуције, али радничке класе у Западној Европи 20-их година 20. века опет су изабрале рат у облику национализма, ауторитаризма и фашизма. У време после бољшевичке револуције, кад су други делови света кључали, добар део Западне Европе (и Сједињених Држава) као да је био на „посебном путу“ (Sonderweg), који није водио ка револуцији. Мотивациона снага „западног марксизма“ – објашњавање ирационалности у историји – водила је до теорија постварења (Лукач), хегемоније (Грамши), културе (Вилијамс) и теорије о расном устројству радничке класе (Ди Боа, Џејмс и Фанон).
Допринос Франкфуртске школе тој констелацији проистекао је из повратка средишњој идеји немачког идеализма – активном субјекту – коју су развили Kант и Хегел и којој је Маркс дао материјалистички обрт својим схватањем историје као производа људске активности, или праксе. Та идеја је била заједничка целокупној марксистичкој мисли, али је Франкфуртска школа на њу гледала из перспективе ума (Вернунфт), који је супротстављала инструменталној рационалности. Мислиоци те школе схватали су историју као друштвену дијалектику у којој наизглед рационални пројекти постају дубоко ирационални, тако да се ум не остварује. Такво гледање на историју одвело их је до друге фазе Фројдовог рада.
Kључне личности Франкфуртске школе у то доба – Адорно, Хоркхајмер, Фром и Маркузе – виделе су психоанализу у првом реду као испитивање сложености и тешкоћа ума: борбе субјекта да умакне својим инфантилним објектима или да их у потпуности промени и његових грозничавих стремљења у служби слепог трагања за објектима, као и изобличења ума у облику рационализације, одбране и пројекције. Далеко од тога да је ограничавала психоанализу на појединца, Франкфуртска школа је пратила крах примарних институција, формирање маса засновано на идентификацијама и его-идеалима и ширење слика и фантазија кроз групе на начин који измиче контроли ума.
Они су користили Фројда и за разјашњавање утопијског елемента у Новој левици. Маркузе је на пример, поставио стварносни его (као субјект наспрам објекта) као субјект наспрам „способности и ставова који су више рецептивни него продуктивни, који више теже пријатности него трансценденцији, који остају снажно привржени принципу задовољства“. Примарни, нарцисизам, тврдио је он, показао је пут „од сексуалности обуздане превлашћу гениталног“ до еротизације целог тела, и од инструменталне рационалности ка уметности, игри и нарцисистичком очитовању.
Теорија Франкфуртске школе доминирала је и у немачкој и у америчкој Новој левици, али њена улога се променила 70-их година. Пораз фашизма је кулминирао социјалдемократском државом благостања у Западној Европи, као и деколонизацијом широм онога што се тад још звало Трећи свет. Друштвене снаге чији је глас био маргинализован у добу индустријског капитализма – жене, колонијални субјекти (укључујући и расне и расијализоване групе у метрополи), студенти и млади радници – добили су кључни значај за политику левице. Ти слојеви са собом су донели нове захтеве, посебно за демократију или партиципативну демократију. Јирген Хабермас, некадашњи Хоркхајмеров студент, предводио је одговор критичке теорије на те захтеве.
Пошто је доживео пораз нацизма и америчку окупацију Западне Немачке, Хабермас је поново поставио критичку теорију у западну либералну традицију, коју је тумачио на такав начин да је нагласио њен демократски или ђуијевски карактер. Развијајући концепцију политике која је усредсређена на јавну сферу и легитимизовање активности државе кроз демократски дијалог, он је ранију идеалистичку концепцију, која је схватала субјект као монаду, заменио интерсубјективношћу и релационом психологијом. На тај начин је покушао да постави нормативне основе критичке теорије у „комуникацијско деловање“. Резултат је веома много дуговао Kанту и Хегелу, а веома мало – или ништа – Марксу.
Учесници на харвардској конференцији углавном су се сложили да је Хабермасов фокус на нормативним темељима довео до инфлације политичке теорије и маргинализовања друштвене теорије. Неки су сматрали да је одатле произашла опасност да форма критике постане пуко „треба“, постављено изнад и изван друштвеног света. Иако је постигнут општи консензус о томе да критичка теорија поново треба да се усредсреди на друштвену теорију и друштвене покрете, сама конференција мало чиме је показала да се то догађа.
Један изузетак, ближи првобитном духу Франкфуртске школе, био је позив Ненси Фрејзер да се критичка теорија повеже са снажним оживљавањем марксизма у савременој политици: с теоријом марксистичких феминисткиња и друштвене репродукције, еко-марксизмом и буђењем црног марксизма, очигледно у теоријама о расијализованом капитализму. Изостала је – можда зато што би изазвала велике поделе – свака расправа о глобалној улози Сједињених Држава у потпиривању рата у Украјини и чудовишно једностраној политици према израелско-палестинском сукобу. Нико се није ухватио у коштац са основнијим питањем зашто су критички теоретичари уопште напустили марксизам.
Свако помињање актуелног стања света – рата, климатских промена, трампизма и тако даље – наводи нас да се запитамо да нису можда хабермасовска критичка теорија и њени савремени настављачи изгубили контакт с насиљем и ирационалношћу који су уграђени у капитализам, то јест с кључном идејом критичке теорије до 70-их година. Симптом тог проблема је чињеница да на конференцији није ни поменут фројд-марксистички моменат.
Kад посматрамо данашње јачање деснице – националистичка и антиимигрантска десница у Европи, бреxит, трампизам, Моди, Путин – сличности између садашњег тренутка и 20-их и 30-их година постају упадљиве. Широко је распрострањено мишљење да је либерални капитализам наша најјача заштита од деснице, али једно од великих постигнућа Франкфуртске школе је то што је показала да су либерализам и капитализам произашли из истог капиталистичког оквира. То је имало марксистичку димензију: на пример, у „Борби против либерализма у тоталитарном схватању државе“ (1934), Маркузе је тврдио да либерализам и фашизам представљају две фазе (компетитивну и монополску) у развоју капитализма. А имало је и фројдовску димензију: на пример, идеја о буржоаској породици као инкубатору ауторитаризма. Маркузе је започео и истраживање политичко–духовног/сексуалног утопијског буђења Нове левице, раног феминизма и геј покрета. Наравно, фројдовско-марксистички труд на разумевању фашизма и еманципације био је само почетак и једва је загребао површину. Да ли су данашња објашњења тих појава, која се усредсређују на заштиту либерално-демократске јавне сфере, тако сјајна да могу игнорисати тај труд?
London Review of Books, 02.11.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 16.11.2023.
Srodni link: The New Yorker – Pop kultura i moć
