Пише: Горан Гоцић
И Југославија је имала дjетињство; тај човjек јој је био један од родитеља. И Црногорац и Србин и Југословен, без замуцкивања и контрадикције, Милован Ђилас је био подједнако критичан спрам српске и хрватске стране током ране фазе југословенске кризе. Сукоб је сматрао посљедицом успона амбициозних вођа према којима се сливају велике енергије. Ријеч је о два велика циља, рекао нам је тада, 1990. године, у разговору који смо новинар британског „Индипендента“ Марк Чемпион и ја водили с њим у његовом стану у Палмотићевој улици: остварење потпуно независне хрватске државе после девет стотина година и државе која ће објединити све Србе у тадашњој Југославији. „Два циља од којих је, нажалост, могуће остварити само један“…
Врата су се отворила и примио нас је ђед. А шта би друго могао да буде вршњак Рахеле Ферари? Али кад је ријеч о храбрим, јаким, отреситим, познатим, виталним, моћним људима, увијек се изнова изненађујемо њиховим борама, њиховом смртношћу.
Сје је ђед на канабе смијешећи се бенигно – можда помало и бенаво – а иза њега су стајали томови Енциклопедије Британике са одредницама о великанима. Међу корицама Британике заробљени су људи с разних меридијана који су се нечим истакли, који су правили повијест, који су обиљежавали епохе, који су дизали прашину, који су задужили друге.
Британика је ријечју Who’s Who у свијету и шире. Одувијек сам желио да поседујем Британику. Свиђа ми се трезвеност Британике, разборитост Британике, њено свезнање, њена темељност. Али не могу да приуштим себи књигу чија је цијена четвороцифрена у тврдој валути. Дигитална револуција је уосталом већ тада чинила своје: управо је 1990. константни тираж Британике почео да пада.
Сједјели смо дакле наспрам ђеда у његовом стану у Палмотићевој: човјека старог кова, кога су породили и разбили калуп. Иза њега је било уредно поређано тридесет два кожно повезана тома Британике. Само што овдје није била више ствар интелектуалног престижа просто поскједовати Британику. Један од мојих ујака је, на примјер, све те томове довукао из Америке. Ђедов случај свакако је био степеница више: он је имао и одредницу у Британици.
И Југославија је имала дјетињство; тај човек јој је био један од родитеља. И Црногорац и Србин и Југословен, без замуцкивања и контрадикције, ђед је био подједнако критичан спрам српске и хрватске стране током ране фазе југословенске кризе. Сукоб је сматрао посљедицом успона амбициозних вођа према којима се сливају велике енергије. Ријеч је о два велика циља, рекао је: остварење потпуно независне хрватске државе после девет стотина година и државе која ће објединити све Србе у тадашњој Југославији.
„Циља од којих је, нажалост, могуће остварити само један“, додао је ђед.
Дозволу ни од куда, благослов ни од кога
Ђед се држао и говорио једноставно. Исувише једноставно. Преда мном је непретенциозно сједио човјек који је у рату био генерал-пуковник, а у миру предсједник скупштине, који је био планиран да наслиједи Тита, да буде imperatore, duce, да буде el presidente, führer. Био је број два, а требало је да постане број један. Да ведри и облачи земљом од 23 милиона становника, од којих ниједан не зна шта је слобода, ниједан не даје ни по луле дувана за демократију.
Све је то Ђидо морао сам. И опет није вредјело. А све што је Ђидо требало да уради јесте да буде опортуниста и каријериста и лицемер као 99,99996% његових суграђана, да остане лојалан Титу и партији, да клима главом и извршава радне задатке и шта год га питају одговара: Тито партија омладина акција. Умјесто тога, Ђидо је остао лојалан истини.
Али шта то бјеше? Истина? То је оно што нас чека у будућности. То је оно чему ће будућност дати за право.
Оно што је Ђидо имао да каже јесте да је најбоље време за слободу сада, а за демократију одмах, за развој сместа, а што можеш данас не остављај за будућност, не чекај ни руски миг ни амерички мек за то, дозволу ни од куда, благослов ни од кога.
Југославија је дозрела да се придужи заједници цивилизованог свијета, друштву европских држава, рекао је Ђидо. И то јесте било тачно. И само то друштво препознало је Југославију као равноправног партнера. Она је тада с великим пијететом позивана у европске институције.
И не само да је то Ђидо рекао, него је, јебига, то написао, поткријепио, публиковао. И не само што је то написао и поткријепио и публиковао, што се каже црно на бијело, да цио свијет види, већ је Ђидо апсолутно био у праву. И не само што је био у праву, већ је и преузео одговорност за изречено и написано и стрпљиво чекао последице.
Није после тога Ђидо изгубио само своје захвално мјесто – тик до Тита, second best, на самом врху врхова, на југо Олимпу. Ђидо је изгубио и ту скупу, недостижну слободу коју је од срца желио својим сународницима.
Јер они нису били за њу дозрели. И Ђидо је се, заједно с њима, одрекао. Изгубио је власт и све привилегије за којима његови сународници толико чезну. И од другог човјека у земљи, он се срозао међу последње: постаде Ђидо затворска птичица, робијаш, осуђивано лице. Одузели су му слободу. Одузели су му све титуле и чинове. Чак су му одузели и ордење.
И како би га шездесетих пустили из затвора, он би смјеста написао и објавио још нешто. И поново би га вратили у ћелију. Практично читаву ту деценију је провео хладећи усијану, слободарску главу. Човјек би помислио да је Ђидо волио да сједи у ћелији.
Сигуран сам да је тај човјек имао шта да каже на тему изгубљеног раја – он је штавише у затвору још тридесетих на српски превео Милтонову књигу која се зове управо тако, Paradise Lost. Сигуран сам да се Милован сјећао како је мила била Југославија док је у њој уживао привилегије, али њему је била још слађа Југославија снова, Југославија будућности, Југославија велелепнија и слободнија него што је била: земља коју је и сам стварао из пепела и рушевина.
Имао је прилике Ђидо да благодети Југославије посматра с врха планине, из птичје перспективе; мора да му је потом изгледала много горча кад је стекао перспективу тако ниску, тако жабљу; кад је на њу гледао кроз прозор ћелије с решеткама, из дубине шпиље, из заборава рупе, из очаја грознице.
Његова осцилација је била драстичнија него било кога од нас, његово сурвавање у амбис је трајало дуже, његово је проклетство било веће. Човјек би рекао да је Ђидо имао разлога да буде разочаран и горак; али његово родољубље није јењавало, његов идеализам није преминуо, његова увјерења се нису промијенила. Ђидо је после свега задржао срдачан осмијех.
Било је надасве чудно како та, коначно вишестраначка југословенска скупштина, коју је он сањао у Југославији тридесет година раније, и за то платио тако високу цену и деведесете коначно доживио да се оствари, није позвала Ђида да у тој скупштини изађе за говорницу, да у њој нешто каже.
Како му све то сад изгледа? Да ли демократија личи на рај из његових визија? Или је он трајно изгубљен? Да ли смо стигли до слободе? Реци нам, Ђидо. Како је то схватати живот озбиљно? Како је то живети у парламентарној демократији? Како изгледа изгубити читаву породицу у Другом рату? Kако изгледа уређивање Борбе у шуми не пуштајући пушку из руке? Како изгледа борити се против нациста и побиједити? Како су изгледали ручкови с Стаљином?
Како, друже новинаре? Боље не питајте.
Политика као бувљак
Новинари су осјећали исти реваншизам према Ђиду као и комунистичке власти; мало се ко усуђивао да ослови Ђида, да позове Ђида, да прозове Ђида, да се дружи с Ђидом. Ђидо је третиран као губавац. Али Ђидо је био једини човјек у Југославији који је изговорио да је цар го и коме се наги цар крваво осветио, који је лежао на робији због те изјаве. И непокајно се враћао на робију јер је говорио истину, само истину и ништа осим истине, јер цар јесте био обнажен а слободе никад доста.
Али тада нам је Слободан објашњавао шта је слобода, тада нам је Вук доцирао како бити сит а да козе остану на броју, тада се Чеда понашао као да је он лично измислио вишестраначку чедност. Нико није знао где почиње Мајчица Србија, али сви су знали где се завршава Југославија. А завршавала се с њима на кормилу, с њиховим одлукама у скупштини и под њима на власти. Нико није знао како изгледа тај рај за којим стремимо: сви су нам нудили само пакао са собом у првим редовима и сви су знали само пречице до њега.
Ђиласу су свакако заборавили његова пророчанства, његове скупо плаћене иницијативе, његову разборитост и његову принципијелност – што је и логично за људе који нису умјели да пророкују и чији су принципи поплаћани на вересију, идеологија извучена као број на лотоу, расуђивање покривено повољним кредитима на слободном тржишту апсурда.
Ђиласа су зато сахранили живог. Ђиласу су забранили да даље пророкује, иако је то, за разлику од Чеде и Вука и Зокија и Воје и Слобе умио; забранили су му да обитава у јавности јер је био бољи и несаломљивији и јачи и принципијелнији и мање грамзив од њих. Упркос томе, Ђидо је тада сједио жив и здрав, истина остарио и закопан у стану у Палмотићевој, али и насмијан преда мном и новинарем британског Индипендента Марком Чемпионом.
Ђидо је био човјек друге, мртве епохе, који је имао уверјења, који је и себе и политику схватао озбиљно и дословно. Али свијет се нашао на прагу новог времена, када је политика постала водвиљ и бувљак. Када су вишестраначки избори и уређење постали неизбјежна фасада чак и у једнопартијској, полицијској, диктаторској држави, а она их се чувала као ђаво крста.
Не знам, можда сам био постао конзервативан већ у својим касним двадесетим. А можда сам то био одувијек. Али свакако сам нагињао старој сорти револуционара као што су Ђидо или Коча, који су ратовали у Шпанији против Франка, који су у Краљевини Југославији робијали због политичких увјерења, који су рушили режиме и зидали нове; који су у нешто истински вјеровали; који су коначно имали дирљиве и искрене заблуде; којима није било страно жртвовање за будућност иако је они неће доживјети. Који су, попут многих, били идеалисти, али који су за свој идеализам, за разлику од многих, крварили. За њега се борили речима, дјелима и оружјем.
Време олоша Ђидо се залагао за вишестраначки систем када је то у источној Европи била ексцентрична, луда и апсолутно неостварива замисао. И једини ко се још сјећао Ђиласа и ко се усуђивао да говори о Ђиласу и ко није бојкотовао Ђиласа била је Енциклопедија Британика, уредно поређана на полицу иза његове главе која је стамено свједочила о његовом дјелу и постојању. Сви остали смо се правили да Ђидо није постојао.
Јер Ђилас Милован је био дисидент ранга Троцког, важности Солжењицина, формата Асанжа, али требало га је избрисати јер су поред њега његови политички наследници дјеловали мали и ништавни. Много прије деведесете је своје мјесто у историји Ђилас морао да окачи о клин, да га строго ограничи на Британику и Палмотићеву, јер су се, јебига, за своје место у историји борили пацови који су час надирали на брод, час бјежали с њега.
Чист до прљавог, трезан до пијаног не либећи се ту је сиједао, што би рекла пјесникиња: амбициозни киропрактичар до узорног студента права, осредњи новинар до курчевог следбеника, просветљени астролог до власника печењаре. Два олоша су убила Милоша. Два буздована су сахранила Милована. И ту је, некако заједно с тим човјеком и његовом усамљеношћу, а свакако с његовим и нашим изгубљеним временом, лежао и наш запуштени рај, наш латентни и конкретни однос према великанима.
Биће да сам од Милована чуо истину која ми се урезала у сећање, да је власт страст над страстима и порок над пороцима. Човјек који успије да је се дочепа склон је да повјерује да није више само човјек, да тиме аутоматски престаје да буде будала, да је одабран – не само од народа, већ и од судбине. Да је натчовјек. Склон је тај да повјерује како није више тутумрак, нерд или фукара, него је, попут Милована Ђиласа, месија.
Сједјели смо са Милованом и, јебига, било нам је мило – али он није журио да нас почасти било каквом несвакидашњом мудрошћу. Никако да то дуго акумулирано политичко искуство проговори из њега. Имали смо луксуз small talka са историјом лично. Али ћаскање је само ћаскање ма с ким вођено: као да је и Ђилас већ рекао све што је имао и искључио микрофоне, смотао каблове, спаковао разглас: није био расположен за исповиједање и пророковање.
Ствар се истински закувала, ријеч се прописно закурвала тек у тренутку када је Ђилас, онако сасвим узгред, поменуо једну чињеницу. Он је, наиме, био у комисији – заправо је, по свој прилици, предсједавао комисијом – која је цртала републичке границе између Србије и Хрватске.
„Максимално смо поштовали етничку структуру мјеста кад нам је повјерен тај посао. Тако смо и Вуковар додијелили Хрватској“, рекао је Ђидо као да се правда.
Ето, бар смо током те посјете сазнали ко је нацртао те неправедне границе. Око њих смо сада морали да изнова ратујемо и крваримо. Око њих смо се нагло предомислили. Њих смо тада силно жељели да исправимо. Хтели смо то и морали то више него ишта.
Будућност је Ђиду опет дала за право: можда он није био једини који је јасно видиоо, али јесте био једини који је о својој визији будућности тако гласно говорио, тако се далеко чуо.
„Шта мислиш?“, питао сам Чемпиона кад смо изашли из стана у Палмотићевој.
„He’s an old man“, рече овај помал о разочарано.
Извор: РТС – Око
