Пише: Слободан Костић
На главном улазу у Колумбију из авеније Амстердам више нема веселог жамора студената док промичу између Кента и Хамилтон хола. Испред високе капије, чија су врата увек била отворена за посетиоце, постављене су металне баријере, на универзитет се улази само са факултетским пропусницама, било да је реч о студентима, професорима или онима који раде у администрацији. Све остале који дођу до узаног улаза са плавом надстрешницом дочекује хладно одбијање обезбеђења које контролише овај пролаз заједно са специјалним снагама њујоршке полиције, чија су бело-плава кола са натписом “љубазност, професионалност, поштовање” распоређена око читавог кампуса након што су снаге реда избациле и ухапсиле више десетина студента, што је потакло талас демонстрација на универзитетима од источне до западне обале Америке.
Мада је претходних дана ухапшено 2.500 академаца широм земље, демонстрације се настављају. Студенти не одустају од својих захтева да се прекине рат у Гази, који они називају “геноцидом над Палестинцима”, обустави инвестирање новца од њихових школарина у акције компанија које производе оружје или имају везе са израелском владом, али су и универзитетске власти одлучне да неће дозволити постављање нових шатора у кампусима, нити допустити да хорско скандирање “Слобода Палестини”, “Интифада” и “Од реке до мора” узнемирава студенте јеврејског порекла, тако да је на Колумбији управо отказана главна дипломска свечаност која је, у стотина година дугој историји овог елитног факултета, увек био најважнији дан за све оне који су похађали ту школу, која има дугу историју друштвеног активизма.
Као у миљама удаљеној Гази где бесни рат због кога су избили највећи студентски протести у Америци након 1968. године, тренутно није јасно где је чија територија. Мада су власти академских институција повратиле контролу на универзитетима, срећа је у оваквим приликама крајне варљива, на академце су широм света насртала разна униформисана лица, али студенти до сада нису изгубили ниједну битку, посебно не у демократским државама које се темеље на слободи говора и окупљања, каква је Америка. Наравно, та права нису без ограничења, слобода није самовоља, али се ова лекција, која још увек није у свим школским програмима, наметнула још на почетку превирања на америчким факултетима, која су кренула након Хамасовог масакра над јеврејским цивилима и израелског осветничког убијања у Појасу Газе.
Као код свих ствари у раној фази невиности, тада ништа није наговештавало да ће полиција, недуго након тога, грубо гурати студенте пендрецима, вући их по земљи, завртати им руке, прскати бибер-спрејом, прислањати електро-шокере на голе ноге или клечати на њиховим леђима пре него што ће их одвући у марице, које ће јурити кроз градску гужву са ротационим светлима и продорним сиренама.
Ислеђивање професора
Тако се, на пример, испред управне зграде Харварда у мирним предграђима Бостона, могло у то време видети свега двоје-троје младих који су током дана прикупљали потписе пролазника против израелске акције у Гази, али су зелене површине и пешачке стазе унутар кампуса, које спајају универзитетске зграде старије од самих Сједињених Америчких Држава, биле празније од околних ресторана и кафеа у којима су ћаскали они који би пожелели нешто више од стандардног менија Аненебрг хола. Негде у то време Одбор за образовање и рад Представничког дома Конгреса, у коме главну реч воде републиканци, почео је да се занима за збивања на универзитетима, мотрећи на пароле са студентских окупљања, њихове постове на друштвеним мрежама, поруке на чат групама и текстове професора у часописима, гајећи сумње да се на универзитетима шири антисемитизам. Након тога су, на својим интерним састанцима, а ту се, увек супротстављени, републиканци и демократе нису размимоилазили, дошли до закључка да се управе универзитета не носе са тим проблемом на прави начин, како се шире “институционални антисемитизам и мржња, па су на саслушање у Конгрес позвани челници Колумбије, Харварда, Универзитета Пенсилваније (Пенн) и Технолошког института Масачусетса (МИТ).
Мирко Даутовић: Распеће Газе, Студенти неће заборавити
Шта рећи, брутално ислеђивање угледних професора, који вероватно никада нису били подвргнути таквом третману, оставило је суморан утисак. На упорно понављање питања конгресменке Елис Стефаник “Да ли позивање на геноцид над Јеврејима крши Пеннова правила и кодекс понашања? Да или не?” председница Универзитета Пенсилваније Елизабет Магил покушавала је, професорским речима, да објасни како то зависи од контекста, да треба правити разлику између говора и дела, али је ћутала јер није имала шта да каже када су је питали какве су дисциплинске мере предузели против починитеља. Чак и онима који нису гледали ову агонију неће бити тешко да замисле израз лица посланице која је постала председавајућа Републиканске конференције у време страначких трвења око тврдњи Доналда Трампа о покраденим председничким изборима, док је слушала замуцкивања челника елитних универзитета који су седели испред ње у клупама. Слутећи шта се спрема, председница Универзитета Колумбија Минуш Шафик оправдала је своје одсуство учешћем на некој конференцији о климатским променама, док су челнице Харварда и Пенсилваније Клодин Геј и Елизабет Магил убрзо након тога поднеле оставке.
Позив полицији
Када је стигао нови допис из Конгреса, Минус Шафик је била спремна. Да, позивање на геноцид над Јеврејима јесте нарушавање правила Колумбије; да, сматрам да је скандирање речи “интифада” дубоко узнемирујуће и не желим да се то више чује у нашем кампусу; да, већ смо предузели дисциплинске мере, суспендовано је 15 студената; да, професор Џозеф Масад, чији су коментари многе повредили, биће смењен са руководеће позиције… Можда је Минуш Шафик овим одговорима положила испит пред члановима Конгресног комитета, али је њен наступ за студената било далеко испод прелазне оцене. Професорка их је, према њиховом мишљењу, издала, погазила академске слободе и изневерила право на слободу изражавања.
Док се ректорка враћала из Вашинтона у Њујорк, студенти су постављали шаторе у центру кампуса, на месту које је предвиђено за протесте. Након неуспелих преговора руководства факултета да се уклони логор, председница Колумбије је урадила нешто што ће остати забележено као прекретница у историји високог школства: окренула је телефон начелника њујоршке полиције, после чега су специјалне јединице, први пут након рата у Вијетнаму, ушле на Универзитет Колумбија, насилно уклониле шаторе и хапсиле оне који су били на травњаку кампуса.
Шта рећи, осећање људскости увек може да буде јаче од поверене дужности, али америчка полиција зна да буде непријатна, њихови припадници још у школама уче како да контролишу сваку ситуацију, али су овај пут својом грубошћу само потакли протесте на десетинама других факултета. Довлачење специјалних возила којима је полиција, пар дана касније, упадала кроз прозоре Хамилтон Хола, били су нови корак у ескалацији, као што су сукоби пропалестинских и произраелских студената на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу додатно распалили већ усијану атмосферу.
Тако је Америка добила нову, надстраначку поделу око израелске акције у Гази и испорука оружја властима те земље. Чак и када се оставе по страни политички принципи и морална начела, никоме није пријатно да гледа како његовом рођеном детету полиција везују руке зип-траком.
На великом броју универзитета обустављена је редовна настава, часови ће се до краја школске године, која се ускоро завршава, пратити делом преко интернета, али је већ сада јасно да су позиви универзитетских челника полицији уместо да се разговара о студентским захтевима, што је, на пример, учинило руководство Брауна, покренуле ствари које ће променити свет. Као што се није могло наслути да ће се прва скандирања “Зауставите убијање у Гази” завршити избацивањима са факултета, губљењем школарине или хапшењима, која остају трајне мрље у биографијама, тако се можда још не види да долазе генерације које нису одушевљене ратовима у Ираку или Авганистану, и да се безрезервна подршка Израелу, без обзира на легитимно право те земље да се брани од терористичког напада, мора окончати с обзиром на цивилне жртве.
Одговор који су добили од председника Џозефа Бајдена био је недвосмислен: нема краја рата до уништења Хамаса. На основу његовог обраћања јасно је да Америка не намерава да прекине помоћ Израелу без обзира на критике и упозорења тамошњој влади да се не започиње напад на Рафу без плана за евакуацију цивила, да се мора омогућити допремање хуманитарне помоћи, спречити разарање инфраструктуре и побољшати неподношљиви услови у којима живе расељени. Чини се да САД имају читав арсенал средстава за кажњавање оних са којима нису у пријатељским односима – од приговора, упозорења, притисака и санкција до оружаних интервенција – али дипломатија још увек није нашла начин да убеди најближе савезнике да не раде оно што није по вољи званичног Вашинтона.
Кејтлин Џонстон: Империја која се боји студената
Стога је лако републиканском кандидату за председника Доналду Трампу да говори како је било “предивно гледати” док њујоршка полиција упада у зграду Колумбије, коју су заузели “бесни лунатици и симпатизери Хамаса”, јер то и тако нису гласачи његове странке, али је Бајден морао да буде много опрезнији, тако да је подржао право студената на протесте, јер је “неслагање важно за развој демократије”, али је јасно поручио да нема места за говор мржње, насиље и деструкцију. “Вандализам, неовлашћен приступ, разбијање прозора, затварање кампуса и присиљавање да се отказују часови и матура – ништа од овога није миран протест”, рекао је председник додајући да протести морају да буду “у складу са законом”.
Бајден као студент
Ништа неочекивано, ни када је био студент, млади Џозеф Бајден није био са својим колегама које су се побуниле против рата У Вијетнаму. Негде је једном приликом рекао како су му они који су тада заузимали универзитетске зграде изгледали као “дупеглавци”, од својих раних година председник је легалиста и верује да су институције једино место где се започињу и спроводе промене.
Без обзира на разлике у стилу, са делом његове поруке вероватно ће се сложити и они који учествују у демонстрацијама, јер њихови протести, уз ретке изузетке, нису насилни нити антисемитски, критика политике Израела није исто што и мржња према Јеврејима која је за сваку осуду, само што још остаје да се разлуче неке ситнице. Прво, што се тиче самих институција. Да ли су републиканским члановима Одбора за образовање узнемирујуће поруке белих супремациста, иначе симпатизера њихове партије, који отворено говоре “да их Јевреји неће заменити”, или само када се скандира “Слобода Палестини”? Је ли, на пример, једнако увредљиво када премијер Бењамин Нетањаху говори да Изреал мора да има безбедносну контролу над читавом територијом “западно од реке Јордан”, или само када пропалестински студенти скандирају “Од реке до мора”, што значи исто? Колико је за професорку јеврејског порекла Наоми Клајн увредљиво када Џозеф Биден истиче како је он “циониста” и да ли је председнику САД непријатно када она, на протесном скупу у Њујорку, каже да је ционизам “лажни идол” који претвара библијске приче “у планове за етничко чишћење и геноцид”? Да ли је Доналду Трампу предивно да гледа када полиција батина његове присталице које су насилно покушале да отму власт упадом у Капитол хил, као што се радује акцији на универзитетима? Јесу ли све непријављене демонстрације у кампусима, каквих је било на десетине током претходних месеци, разлог да се зове полиција или се снаге реда позивају у помоћ само када се протестује због неке одређене ствари…? Може се овако низати у бескрај, али овде није реч о двоструким стандардима, што прво пада на памет, већ о одсуству критеријума, због чега ће се студентски протести и наставити.
Може председник, као у раној младости, да окреће главу на другу страну и не гледа студенте који протестују, али ће се и даље чути скандирање да се заустави рат у Гази. САД могу да увере своје савезнике да не раде оно што изазива осуду готово читавог света. А они који више не седе у клупама елитних америчких универзитета имају прилику да допуне своје знање, јер се и најбољи мењају. Ако остану на истом месту, више неће бити оно што сада јесу.
Извор: Време
