Пише: Милан Ст. Протић
„Нема два без трећег“ гласи једна француска пословица. Jamais deux sans trois. Зато, поштованом читаоцу, нудим још један исечак из мог бернског периода. Можда вреди нечем. На знање и за равнање.
За 2014. била је најављена стогодишњица избијања Првог светског рата. Велика тема. Наша тема. Моја тема.
Тим поводом одржао сам неколико предавања на швајцарским универзитетима. У својству историчара у дипломатском статусу.
Чаршијски ред је налагао да се, пред одлазак, човек поздрави са онима с којима је радио последњих пет година. Приближавао се датум мог повратка из Берна.
Време је било да угостим швајцарске домаћине и пријатеље амбасадоре на опроштајни пријем код нас, у просторијама дипломатско-конзуларног представништва у Семинарштрасе 5.
Такви скупови се обично организују уз формалне позивнице и скромно послужење. Не трају дуже од сат-два, некад и краће.
Пред сам крај амбасадоровања, приређује се још једно окупљање у част одлазећег дипломате.
У Берну се, у складу с протоколом, таква манифестација одржава у салонима нунцијатуре под покровитељством папског нунција у функцији доајена дипломатског кора.
Углавном се исто, или слично, друштво скупља и на једној и на другој приредби.
За ону прву, у нашем домаћинству, паде ми напамет да бих могао да поновим оно предавање о узроцима Првог светског рата.
Тиме бих дао некакав смисао тој неизбежној формалности и бар донекле оправдао свој професионални позив историчара.
Подстрек за ову замисао дошао је изненадно. Моје предавање на бернском одељењу за историју било је веома посећено, а и наишло је на леп пријем.
Елис Бекташ: Трактат о пружању прилике и о улози водокотлића у том поступку
Припремљено слово могао сам, у сажетијој верзији, да поновим пред званицама у амбасади.
Имао сам шта да кажем о Сарајевском атентату, тадашњој Европи, моди политичких убистава, идеологији национализма…
Помињао сам атентате са смртним исходом на италијанског, српског, португалског и грчког краља, на аустријску царицу, француског председника републике и руског цара, неуспешан покушај убиства Наполеона Трећег, убиства тројице америчких председника…
Зашто је баш напад на хабзбуршког наследника престола у Сарајеву, тог кобног 28. јуна 1914, изазвао светски рат, а ниједан од наведених атентата није, било је (и остало) моје питање.
Говорио сам о класицима светске историографије и њиховим наводима и тумачењима овог догађаја, Еј Џи Пи Тејлору, Фрицу Фишеру, тек објављеном делу Кристофера Кларка. Није лоше звучало.
Мало шири контекст од уобичајеног.
Са особитим задовољством примао сам потврдне одговоре од већине амбасадора. Биће то симболична тачка на мој петогодишњи мандат у Швајцарској. Идеја ми је деловала као сигуран погодак.
Авај!
У последњи час, кад су припреме за пријем већ биле завршене, сазнао сам да истог дана и у исти сат у Берн долази ондашњи председник Хрватске, да је гост Амбасаде Бугарске и да ће одржати клавирски концерт.
Дипломатски протокол подразумева, у оваквим приликама, обавезу амбасадора да се појаве тамо где долази нечији шеф државе. Чак и кад је та посета незванична. Учтиви откази почели су да пљуште у десетинама.
„Пропаде ми план“, вајкао сам се у приличној паници, али нисам хтео да одустанем.
„Живо ме занима колико ће их доћи“, бодрио сам себе.
„Нек буде шта буде. Шут с рогатим не може“, тешио сам се неуспешно.
Све у свему, није испало рђаво. Дошло је петнаестак амбасадора међу којима Грк, Немац, Француз, Финац, Словенац и монсењор Каналини, апостолски нунције Свете Столице (ватикански амбасадор, простим речима). Невероватно, али истинито.
Католик је изабрао моје предавање уместо Јосиповићевог рецитала. Србина уместо Хрвата.
Док сам га пратио ка излазу из наше зграде, он ми рече шапатом држећи ме под руку:
„Допало ми се ваше предавање. Врло ми се допало.
Било је за мене свеже и ново, иако знам понешто о Првом светском рату. Него, позвао бих вас следеће недеље, ако немате ништа против.
Имам једну идеју о којој би желео да поразговарамо пре вашег одласка из Берна.“
Одговорих љубазно и испратих га до улице. Отишао је сам енергичним ходом. Без пратње.
Гледајући га како се удаљава, ројила су ми се питања више од мисли:
„Шта хоће овај фрањевац од мене? Зашто је заобишао Јосиповића, а изабрао мене? Да ли је то нека порука и како би је требало схватити? О чему хоће разговор сад кад одлазим? Можда му је намера била само да остави утисак. Можда се неће ни јавити. Како год и шта год, фер је од њега било што је дошао.“
Јавио се како је обећао и позвао ме на састанак код себе у нунцијатуру. Стигао сам тачно у минут. Такође пешице и сам. Примио ме је у малом салону и одмах прешао на ствар:
„Да вам кажем још једном, врло ми се допало ваше предавање. Били сте одлични. Мислим да би га требало поновити. Зато сам слободан да вам предложим да искористимо ваш опроштајни скуп овде у нунцијатури. То, као што знате, није баш уобичајено и ником нећемо најављивати унапред. Једноставно ћемо поређати столице и кад се сви олупе, ја ћу вас позвати да нам се обратите. Даље је ваше. Знаћете шта вам је чинити. И шта ћете рећи. Слажете ли се?“
„Биће ми привилегија.
„Не брините се ништа. Препустите све мени. Ви се спремите за предавање. Идентично оном код вас. Око пола сата, у реду?“
„У реду“, одговорих.
Била је среда 9. јул 2014. Недељу дана пред пресељење назад у Београд. Подне. Бернска нунцијатура.
Присутно седамдесетак амбасадора из целог света. Увод монсењора, мој говор, аплауз, честитања и поздрави.
Ретко кад ми је охлађена чашица „грапе“ пријала као тад. Осећао сам сваку кап италијанске лозоваче како постепено загрева крв и лабави нерве.
Зауставио сам се на другој. Таман.
Сачекао сам да сви гости оду. На вратима сам покушао да се захвалим римокатоличком прелату:
„Хвала вам на свему. најискреније. Заиста. Ово нећу никад заборавити. Остајем ваш дужник. За мене и моју земљу урадили сте невероватну ствар.“
„Не знам о чему говорите, синко мој. Срећан вам пут и нека вас Господ Бог чува, добри човече. И упамтите за свагда. Једино Он зна све и види све. Ми, обични смртници, можемо само оно што нам Свевишњи дозволи и онолико колико нам Свевишњи дозволи.“
Недокучиви су путеви Господњи. Уистину недокучиви. У Београд сам се вратио на дан 16. јула те
Извор: Данас
