Piše: Slobodan Ikonić
Dok vlast ističe pohvale od strane MMF-a, ne bi se reklo da su mere koje se sprovode pod nadzorom ove svetske organizacije u korist građana Srbije, već krupnog svetskog kapitala, o čemu govore ugledni autoriteti
Kad god je Međunarodni monetarni fond (MMF) boravio u Srbiji, bilo da se radi o razradi novog aranžmana ove svetske organizacije, ili praćenja i analize tekućeg stanja, javnost se ubrzo suočavala sa merama i „blagodetima“ koje takva saradnja donosi Srbiji. Tako je bilo uoči privatizacije „Komercijalne banke“, sa kojom je Srbija je praktično prepustila (gotovo) celokupan bankarski sektor strancima, gubeći na taj način monetarni suverenitet zemlje.
Nije slučajno što je Nadzorni odbor Elektroprivrede Srbije (EPS) usvojio novi statut u procesu transformacije tog javnog preduzeća u zatvoreno i akcionarsko društvo u momentu dvonedeljnog boravka (od 22. marta do 5. aprila 2003. godine) misije MMF, kako bi se stekli uslovi da se to preduzeće transformiše iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo zatvorenog tipa, u stoprocentnom vlasništvu države Srbije, za sada.
Slično je bilo kada god bi se MMF pojavio u Beogradu, posle čega bi, u sklopu nametnutih reformi, došlo do novih privatizacija, privrednih usmeravanja, restrukturiranja i nametanja obaveza po programima i nalozima ovog „svetskog finansijskog policajca“.
I ove godine, tačnije u junu mesecu, predstavnici MMF-a i domaćih vlasti postigli su, posle više nedelja, dogovor o prvom pregledu u okviru Instrumenta za koordinaciju politika (PCI) fonda, s tim da u konkretnom planu, između ostalog, to znači da građane Srbije u narednom periodu očekuje poskupljenje struje, kao deo paketa reformi na koje su se vlasti u Beogradu obavezale u okviru novog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF).
Srbija se obavezala da poveća cenu struje za najmanje sedam odsto od 1. oktobra ove godine, navodi se u dokumentu koji je upravo objavio MMF, a koji sadrži pregled mera koje će vlasti Srbije realizovati u narednih 36 meseci. Dokument sadrži i Programsku izjavu koju su 20. juna potpisali premijer Đuro Macut, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković i ministar finansija Siniša Mali.
Oktobarsko poskupljenje
„Planiramo da implementiramo povećanje regulisane (kućne) tarife za struju od najmanje sedam odsto od 1. oktobra 2025. godine“, navodi se u Programskoj izjavi i najavljuje plan za „sledeće povećanje regulisane tarife za struju najkasnije do 1. oktobra 2026. godine“ (bilo bi to šesto poskupljenje u poslednje tri godine). Poskupljenje struje bi trebalo da bude „najmanje inflacija plus jedan procentni poen“, dodaje se u navedenom dokumentu. Osim nominalnog poskupljenja, razmatra se i spuštanje praga za najskuplju „crvenu zonu“ sa 1.600 na 1.200 kilovat sati „kako bismo podstakli energetsku efikasnost i potencijalno povećali prihode“.Za oktobar sledeće godine planira se i povećanje naknada koje EDS i EMS plaćaju EPS-u za gubitke, sa 70 na 80 evra po MWć. Zatim, sledeće usklađivanje tarifa planirano je najkasnije do januara 2027, nakon pregleda finansijskog stanja državnih preduzeća u energetici, navodi se u izjavi srpske vlade.
M. K. Badrakumar: Iran se opredelio za osvetu dugog trajanja
Razlog za poskupljenja je, kako navode u Vladi, „poboljšanje finansijske pozicije Elektrodistribucije Srbije i potreba za investicijama u energetsku infrastrukturu“. Pored poskupljenja struje, do kraja 2025. godine trebalo bi da bude usvojen i plan restrukturiranja EPS i „ubrzanje implementacije plana restrukturiranja EPS“.
Od kraja 2021. godine kada je došlo do potpunog kolapsa u EPS-u pod palicom tadašnjeg direktora Milorada Grčića, ovo preduzeće konstantno beleži gubitke. Leti je EPS, umesto da izvozi, konstantno uvozio struju. Dug EPS-a u tri kvartala 2022. godine povećan je za 50 odsto i premašio 1,5 milijardi evra. Nakon što je Grčić podneo ostavku, nasledio ga je Miroslav Tomašević, ali to nije zaustavilo urušavanje EPS-a. U međuvremenu, nakon izbora, sa mesta ministra energetike smenjena je Zorana Mihajlović, a na tu poziciju imenovana je Dubravka Đedović. Njoj je ministarska funkcija „vatreno krštenje“ u oblasti energetike, imajući u vidu da dolazi iz bankarskog sektora. Možda se, ipak, očekuje da se njena finansijsko poslovna stručnost iskaže baš ovde, kada eventualno dođe do svojinskih transakcija.
Resorna ministarka već kao mantru ponavlja da je Srbija spremna da reformiše energetski sektor, da su četiri ključna energetska preduzeća stub privrede, da je neophodno da ta preduzeća budu efikasna i da bi profesionalni menadžment trebalo da pomogne da bude više para u budžetu. Na svojevremeno pitanje da li će na čelo energetskih preduzeća doći stranci, ona je ocenila da nisu bitna imena i prezimena već da je važno da znamo da moramo da se menjamo „jer ovako više ne može“.
Ministarka tada nije spomenula ono što je izneo predsednik Vučić – stanje u Elektroprivredi Srbije je takvo da je predsednik u Oslu nudio norveškoj konsultantskoj kući „Ristad“ da uđe u upravljačku strukturu nekih energetskih preduzeća. „Mi smo čak ponudili da nekog od njihovih ljudi pošalju da preuzmu izvršnu funkciju, što oni ne rade naravno i ne žele da rade“, rekao je Vučić.
Osim struje, poskupljivaće i putarine, jer se vlast obavezala da „donese odluku o povećanju putarina na autoputevima od jula 2025. godine“ i da ih „povećava godišnje uoči letnje sezone za najmanje stopu inflacije“. Ta mera je već primenjena. Planira se i uvođenje potpuno nove putarine – za kamione na regionalnim putevima, pa bi do septembra ove godine trebalo da bude razvijen predlog za „uvođenje putarine za kamione na regionalnim putevima kako bi se povećali prihodi u skladu sa potrebama održavanja puteva“.
Ukroćene plate i penzije
Vlasti su se obavezale da će poštovati „specijalno fiskalno pravilo“ koje ograničava ukupan iznos plata u javnom sektoru na maksimalno 10 odsto od vrednosti cele srpske ekonomije. To znači da koliko god da raste ekonomija, toliko mogu da rastu i javne plate – ali ne više od tog procenta. „Očekujemo da masa javnih plata bude 10 odsto BDP u 2025. godini, u skladu sa specijalnim fiskalnim pravilom“, navodi se u dokumentu. Praktično, vlast ne može da poveća plate u javnom sektoru ad hoc, već mora da vodi računa da ukupan iznos svih javnih plata ne pređe ovu granicu i ta obaveza važi tokom celog perioda aranžmana sa MMF, do 2027. godine.
Slična situacija je i sa penzijama jer vlada više neće moći da ih povećava na osnovu sopstvenih procena već samo prema automatskoj formuli koja je definisana u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju.„Povećanja rashoda za penzije će striktno slediti godišnji mehanizam indeksacije definisan u penzijskom zakonu, i neće biti povećanja penzija ‘preko reda’ niti bonus isplata penzionerima“, stoji u spisku obaveza koju je prihvatila srpska strana. Ovakva obaveza znači da najstariji građani neće moći da računaju da u toku godine dobiju novčanu pomoć van redovne penzije jer u protivnom mogla bi da se ugrozi stabilnost državnih finansija.
U dokumentu još stoji i da fiskalni deficit neće biti veći od tri odsto BDP tokom 2025-2027, a tokom 2028-2029 ne više od 2,5 odsto BDP. MMF takođe ukazuje i na rizike po srpsku privredu, uključujući potencijalno usporavanje globalne ekonomije, geopolitičke tenzije i unutrašnje političke nestabilnosti, ali dodaje da je Srbija stvorila značajne finansijske rezerve koje joj omogućavaju odgovor na potencijalne šokove.
Ono što je posebno apostrofirano u ovom dokumentu odnosi se na nepovoljnu kadrovsku struktura u Poreskoj upravi koja mora da se poboljša. Da bi se to realizovalo kvota za zapošljavanje za 2025. godinu povećana na 1.000 stalnih i 800 privremenih zaposlenih. „Razlog za ovakvu meru je značajan HR pritisak zbog talasa penzionisanja i potrebe da se uskladi znanje osoblja sa predstojećom implementacijom COTS IT sistema“,piše u dokumentu.
Nije propušteno da se u Programskoj izjavi naglasi veća transparentnost javnih nabavki. „Od marta 2026. godine na godišnjem nivou treba da se objavljuju podaci o vrednosti nabavki po posebnim zakonima, koje su izuzete od standardnih procedura“, objašnjava se u ovom dokumentu.
A kada je u pitanju inflacija, MMF ocenjuje da je ona pala unutar ciljanog okvira Narodne banke Srbije (NBS), ali da srpska centralna banka treba da „održava restriktivnu monetarnu politiku sve dok se inflacija trajno ne stabilizuje oko ciljane vrednosti od tri odsto“.
I do sada su javna preduzeća u javnosti doživljavana kao Alajbegova slama, jer su uglavnom bila partijska prćija, na čije su čelo dolazili podobni, a ne sposobni. Menjali su se mnogi menadžeri i rukovodioci a bogami i ministri privrede, a da su ta preduzeća tavorila i propadala i na kraju prodavana u bescenje. Treba se setiti postpetooktobarskog ministra privrede i privatizacije Aleksandra Vlahovića kome je prioritet bila privatizacija, a ne privreda. Ostala je upamćena njegova rečenica da privatizacija ne može da čeka da se prvo završi restitucija preduzeća.
Uvidom u podatke, ovdašnja elektroprivreda decenijama je poslovala veoma solidno i bila je najveća srpska kompanija, po obimu posla i visini prihoda. Godišnje je na inotržištu izvozom zarađivala otprilike sedamdeset miliona više nego što je uvozila, dok je tokom jugoslovenskog perioda plasman struje u druge republike bio i primetno veći. Najednom se pojavljuju deficit i teškoće u snabdevanju domaćeg tržišta. Doduše, ne treba zaboraviti da je s povećanjem industrijske proizvodnje dodatno porasla i potrošnja energenata, što se vidi iz podatka da je Srbija i pre krize u Ukrajini imala trošak od jedne milijarde evra za njihov uvoz.
Sva je prilika da se navedene mere, kao i transformacija javnih preduzeća vrši pod pritiskom MMF-a, koji, kao pravi međunarodni finansijski policajac, zdušno zagovara privatizaciju javnih preduzeća, s tendencijom da ona odu u strane ruke. Posle 30 godina tranzicije u liberalno-demokratski poredak malo toga je još ostalo da se privatizuje, ne računajući strateška preduzeća koja se u svakoj zemlji smatraju imovinskom srebrninom.
FORSIRANJE DOLARA MMF
između ostalog služi i za to da spreči suverene države da vrše primarnu emisiju svog novca, kako bi se primorale da novac neophodan za održavanje i razvoj pozajmljuju od stranih banaka (između ostalog i od MMF-a, iako to nije banka). Preciznije, tera ih da pozajmljuju dolare i tako se jedne strane sprečavaju inflaciju u SAD, a sa druge strane finansijski porobljavaju druge nacije prevarama u vidu lažnih dolarskih, kamatnih kredita.
„Pečat“ je već pisao o nastanku međunarodne organizacije i njenoj ulozi u korist SAD, što su potvrdili vrlo ugledni svetski intelektualci a „Vikiliks“ javnosti podastro i dokaze za to. O tome otvoreno i nedvosmisleno govori Erih Hobsbaum, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih zapadnih istoričara XX veka, u svojoj knjizi „Doba ekstrema“, gde navodi da su dve ustanove stvorene u Breton Vudsu 1944. godine – Svetska banka (Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj) i MMF – formirane za finansijsku pomoć zemljama u nevolji i praćenje zdravlja globalne ekonomije, i de fakto postale instrument američke politike. Nema sumnje da je do toga došlo, kaže Hobsbaum, usled neodoljive ekonomske dominacije SAD i dolara, koji je tim bolje funkcionisao kao stabilizator jer je bio povezan sa određenom količinom zlata sve dok sistem nije propao kasnih 1960-ih i početkom 1970-ih godina.
Tokom 1980-ih i krize u zemljama Trećeg sveta, a onda i krize Istočne Evrope, MMF je, dalje navodi Hobsbaum, podržan od oligarhija glavnih kapitalističkih sila, sve više zemalja „učinio zavisnim od volje bogatog sveta da im udeljuje kredite“. Ti krediti su uslovljavani sprovođenjem lokalne ekonomske politike po volji globalnim bankarskim autoritetima. „Trijumf neoliberalne teologije osamdesetih godina je zapravo bio preveden u politiku sistematske privatizacije i slobodnog tržišta, koja je nametana vladama suviše bankrotiranim da bi joj se odupirale, bilo da je ta politika relevantna za njihove ekonomske probleme ili ne“, piše Erih Hobsbaum.
Ako pogledamo u bližu prošlost, 2008. godine je, uz pomoć Vikiliksa, u javnost isplivao priručnik „Finansijski instrument nacionalne moći i nekonvencionalni američki rat“, koji se opisuje kao „američki priručnik za sprovođenje državnih udara“, s obzirom na to da je opisivao trenutnu političku krizu u Venecueli. Dokument od 248 stranica koji su potpisali general Džordž Kejsi i pomoćnik tadašnjeg američkog ministra odbrane Džojs Morov otkriva kako su i na koji način SAD decenijama koristile i koriste MMF i Svetsku banku kao svoje tajno oružje. Za područja za koja se obično misli da se njima bavi CIA, utvrđeno je da su na udaru MMF-a i Svetske banke, a Vikiliks navodi da je dovedena u sumnju njihova nezavisnost kao glavnih međunarodnih finansijskih institucija Naša vlast se, zanimljivo, o tome ne oglašava već se hvali svojim odnosima s kompromitovanim MMF-om.
Džozef Štiglic: MMF-ov put do prokletstva
Perfidno smišljeni scenario je sledeći: Prvo se snimi i detaljno analizira privredno i kadrovsko stanje svake države koja zatraži finansijsku pomoć za svoj razvoj ili opstanak. Nakon toga, Svetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje istovetan tipizirani program koji sadrži četiri obavezna koraka
Džozef Stiglic, profesor ekonomije na američkom univerzitetu Stanford, bivši savetnik američkog predsednika Bila Klintona i nekadašnji predsednik Svetske banke za obnovu i razvoj odlučio je još 2001. godine da u londonskom „Observeru“ „progovori“ o tome kako moćne zapadne banke i Međunarodni monetarni fond u svojim tajnim dokumentima planiraju i hladnokrvno izazivaju socijalne nemire u mnogim siromašnim i tranzicionim zemljama širom sveta koje navodno „pomažu“. Tekst je svojevremeno prenošen i kod nas, ali ni danas ništa ne gubi na svojoj aktuelnosti.
Prvi korak – privatizacija
Prvo što vlada zemlje-žrtve treba neodložno da sprovede je privatizacija , a posebno velikih javnih i ključnih industrijskih preduzeća koja čine kičmu privrede jedne zemlje. Umesto da se argumentovano usprotive zahtevu za hitnu prodaju javnih preduzeća mnogi su političari požurili da sprovedu radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede kao svojevrsni imperativ. Da bi ućutkali trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka koji ima teške i dalekosežne posljedice, oni se pozivaju na imperativne zahteve Svetske banke za obnovu i razvoj. „Možete videti kako im se razrogače oči na mogućnost dobijanja provizije ako se u proceni vrednosti imovine velikih javnih i ključnih industrijskih preduzeća skine koja milijarda ili bar nekoliko stotina miliona dolara“ – kaže profesor Stiglic.
Drugi korak – liberalizacija
Nakon kampanjski sprovedene privatizacije obavezno sledi donošenje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala. Taj potez, teorijski posmatrano, omogućuje investicijskom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje. Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u „zemlju-žrtvu“, ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći deo raspoloživog kapitala na „zakonit“ način nesmetano izlazi iz zemlje. Taj proces izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom „krug vrućeg novca“. Novac ili, tačnije rečeno pljačkaški kapital ulazi u „zemlju-žrtvu“ prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, beži glavom bez obzira već na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu sigurnost. U tom paničnom begu kapitala, državne rezerve mogu da „presuše“ za samo nekoliko dana. Nakon takvog vešto insceniranog bega kapitala, MMF obavezno traži od vlade „zemlje-žrtve“ da odmah drastično poveća kamatne stope na 30, 50 ili čak 80 posto kako bi velike svetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala. „Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, je predvidljiv“ – kaže profesor Stiglic. Astronomske kamatne stope, svakako, brzo privuku odbegli kapital, dok s druge strane one sistemski razaraju industrijsku proizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu riznicu „zemlje-žrtve“.
Zašto je geopolitička fragmentacija, a ne protekcionizam opasnost za svijet
Treći korak – tržišno određivanje cena
Tada MMF „zemlju-žrtvu“ koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći korak – tako zvano „tržišno određivanje cena“. To je lep izraz za dramatično podizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga. To, dakako, ne znači i podizanje cena rada (plata i ostalih naknada po osnovu rada) i penzija. Time se, u prvom redu, drastično ruši već ionako nizak životni standard stanovništva te osetno podižu poslovni troškovi u već dobrano posustaloj privredi. Ubrzo nakon toga, prema već dobro uigranom scenariju, sledi i završni četvrti korak.
Četvrti korak – MMF-ov protest
Tim protestom je „zemlja-žrtva“ doslovce bačena „na kolena“ i „de fakto“ se nalazi pred izvesnijim privrednim i ekonomskim uništenjem. U tim dramatičnim okolnostima, MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači i poslednje kapi krvi. Programirano pojačava „vatru“ i podiže socijalnu temperaturu dok napokon „celi kotao ne eksplodira“. Time je otvoreno i samo predvorje pakla. Eklatantan primer za to je Indonezija 1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, nakon čega su širom zemlje buknuli žestoki protesti i nemiri.
U tom pogledu je, takođe, poučan primer Bolivije u kojoj su prošle godine izbili veliki nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode. Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi protesti, kao svojevrstan znak uzbune, uzrokuju novi masovni beg kapitala iz „zemlje-žrtve“, a neretko dovode i do stečaja vlade u toj zemlji. Takav, sve izrazitiji privredni požar i kolaps ima i svoju svetlu stranu, naravno, samo za bezobzirne strane vlasnike kapitala. U takvoj bezizlaznoj situaciji oni mogu po smešnim i simboličnim cenama otkupiti preostalu imovinu „zemlje-žrtve“ u paničnoj rasprodaji. Po tom perfidnom obrascu već je u poslednjim decenijama u zemljama Trećeg sveta stvoreno mnogo zemalja-gubitnica. Pri tome su jedini pobednici uvek bile moćne zapadne banke koje u bezdušnom lovu za kapitalom ne prezaju ni pred čim…
Izvor: Pečat
