U nedeljniku „Vreme“ bez ikakvih problema, kao potpuno neupitna i samorazumljiva, izlazi izjava Miljenka Jergovića: „Nema sumnje da je Hrvatska danas normalnija zemlja od Srbije i da je hrvatsko društvo na višem civilizacijskom stadiju od srbijanskoga“. Ludovanje za Hrvatskom ide tako daleko da Dubravka Stojanović kaže: „Partizanski spomenici u Srbiji nisu sistematski (rušeni) kao u Hrvatskoj, ali su jako zapušteni. Veliko je pitanje šta je gore…“
Kada sopstvenu domovinu, kao što to rade naši građanski selebritiji, predstavljate kao zemlju umobolnika („Srbijatrija“), primitivaca („Gedžovanija“), zločinaca i ubica („Četnikija“) – ukratko, kao septičku jamu („Smrdija“), onda stigmatizacija Srbije kao orijentalne kasabe u sred Evrope („Srbistan“) i nije tako neobična.
Tako, Sonja Biserko daje naslov svojoj knjizi Srbija na Orijentu, Aleksej Kišjuhas („Danas”) jedan svoj komentar naziva „Srbija u Aziji?“, Emilo Pavlović (autonomija.info) piše o nama kao o „Srbistanu“, a i Pero Jovović („Nova“) prezrivo zove Srbiju „Srbistan“, Nikola Samardžić za Beograd kaže da je „smrdljiva kurdsko-cincarska kasaba“. Latinka Perović veli da „Srbija i dalje ima tu nahijsku dušu, imala je to i u vreme socijalističkog perioda (…) ali, ona danas to takođe ima“, zbog čega onda i Zoran Vuletić govori o „nahijskoj duši Srbije“ i o „Srbiji u prokletoj avliji“, a Nikola Krstić o „srbijanskom vilajetu“…
Ovaj „autoorijentalizam“ (Ćirjaković 173) ili „unutrašnji orijentalizam“ (Ćirjaković 153) naše Druge Srbije delimično vodi poreklo iz Konstantinovićevog pojma palanka, kao „šifre za osmansku, ‘srbijansku’ Srbiju“, „jedan od sinonima za antievropske okove, ‘pusto tursko’ utopljeno u ‘ružno srpsko'“ (isto 55). Naravno, „unutrašnji orijentalizam ima iste pretenzije, kao i onaj originalni, zapadnjački“ – „njime se opravdava dominacija nad navodno pretećim i necivilizovanim, ocrnjenim sunarodnicima“ (isto 154).
Savremeni srpski slučaj je, međutim, specifičan zbog dvostruke orijentalizacije. To je primećeno još devedesetih godina, kada je Srbima, uz kulturalni osmanski bagaž, prikačena još i azijatska surovost u zločinima (Tomislav Longinović 66). Danas se pak duplirani orijentalizam iznalazi u specifičnom spoju lenjog i prljavog Orijenta, i divljačke, nasilne i azijatske Rusije.
To je među prvima definisala Sonja Biserko, u svojoj knjizi Srbija na Orijentu (2004). Ona je prepoznala „dve komponente srbijanskog identiteta – pravoslavni kao tlapnja, i anahroni orijentalni kao realnost“ (74). Dok prvu sastavnicu odlikuje „suštinski isti stav Srbije i Rusije prema Zapadu“, drugu karakteriše „‘folklorno orgijanje’ (folk muzika, kiosci, buvljaci), koji sve više dominiraju u našem javnom životu“ (74). I bez obzira na kulturne razlike, obe komponente „trajno Srbiju odvraćaju od Zapada, jer su u suštini obe antizapadne“ (74).
Razume se da, onda, i poslednji izveštaj Helsinškog odbora (2022) ističe da je „Srbiji najbliža Rusija“, s kojom deli „konzervativne vrednosti, pravoslavlje“ (29), kao i „otpor liberalnim vrednostima, uključujući i ideologiju ljudskih prava“ (355).
Posle intervencije u Ukrajini, po mišljenju Helsinškog odbora, došlo je do dalje „rusizacije srpske nacije“ (372). Srbija je bila pogodno tle za to, budući da u njoj, kao i u ostalim balkanskim društvima, „socijalizam nije bio aberacija, već prirodan izraz potencijala tih društava“ (18). Ili, kao što to s užasom konstatuje Zoran Vuletić: „Sovjetizovana pravoslavna Srbija se nalazi usred Evrope“ – kao nekakvo strano telo.
Budući da je danas na delu „sukob atlantskog i evroazijskog (ruskog) sveta“ (Saša Ilić), Srbija je na pogrešnoj, azijatskoj strani tog sukoba. Kao „demonska replika Rusije“, Srbija je tek „rusko/azijatski instrument u Evropi“ (Boro Drašković). Pošto je Rusija „u ratu protiv zapadnog sistema vrednosti“, a Srbija je „ruskokolonaška zemlja u kojoj vlada kult Vladimira Putina i masovna podrška ubijanju i satiranju Ukrajine“, razumljivo je da se „Srbija u tom okršaju jasno i nedvosmisleno svrstala“ – na pogrešnu stranu, naravno, pri čemu je „za promenu strane kasno, ionako nam niko ne bi verovao“ (Tomislav Marković).
Pošto „zvanična i većinska Srbija ne želi ulazak u EU i NATO, mrze i preziru zapadnu civilizaciju“ (Nikola Samardžić), „antizapadnjaštvo, antiamerikanizam i antimodernost sveprisutni su u našem društvu“, a „golemi deo javnosti u Srbiji jednostavno ne podnosi Zapad, ne vidi Srbiju na Zapadu, ne želi demokratiju, ljudska prava, sekularizam, ženska i gej prava“ (Aleksej Kišjuhas).
„Za demokratske zapadne zemlje rezervisani su prezir i mržnja“, žali se i Tomislav Marković, „dok su neke nežnije, ljubavnije emocije upravljene prema diktatorskoj, zločinačkoj Rusiji“. „Srbija nije htela Evropu, ona neće kapitalizam, neće liberalizam“, očajna je i Latinka Perović, „jasno je da je i današnja Srbija, kao i tokom gotovo čitavog 20. veka, duboko protiv Zapada“, saglasna je i Sonja Biserko (ovde 410).
Lompar (200) odlično uočava skriveni antirusizam u orijentalizmu Latinke Perović. On skreće pažnju da Đilasovo robijanje pod Titom Latinka zove: „Azijatsko nasilje nad Đilasom“ (266). „Zašto je nasilje koje se odigrava u Jugoslaviji određeno kao azijatsko a ne kao komunističko?“, pita se Lompar. I odgovara: „Nije neosnovano pomisliti da u autorkinoj predstavi o azijatskom pronađemo skriveni putokaz koji ukazuje na pridev – rusko“.
Druga strana samonipodaštavajućeg esencijalizma i nervoznog kulturrasizma, sprovođenih preko autoorijentalizacije, jeste idolatrija Zapada kao totema, pri čemu ona u Srbiji dostiže komične razmere. Tako ne samo da Jelena Diković („Danas“) – koju „srpskohrvatska“ Vikipedija predstavlja kao „jedno od najznačajnih imena štampanog novinarstva u Srbiji“ (!?) – bez ikakavog osećaja nelagode piše o SAD kao „zemlji koja milionima obespravljenih ljudi širom sveta (i meni) izgleda kao oaza u nepravednom svetu“ (sic!), već se kult Okcidenta prenosi i na tako groteskne EU zemlje kakva je Hrvatska.
Tako u beogradskom nedeljniku „Vreme“ bez ikakvih problema, kao potpuno neupitna i samorazumljiva, izlazi izjava Miljenka Jergovića: „Nema sumnje da je Hrvatska danas normalnija zemlja od Srbije i da je hrvatsko društvo na višem civilizacijskom stadiju od srbijanskoga“. U listu „Danas“ objavljuje se tekst s naslovom: „Hrvatska – tako blizu a tako daleko u nekim elementarnim civilizacijskim stvarima“ („Jedna mala, lepa, dosadna država koja gleda svoja posla, što želim i Srbiji da postane. I da… članica EU“!).
Vlajsa Arsenijević ne samo da autoritativno objavljuje „da je hrvatska književnost savremenija, komunikativnija i zabavnija od srpske“, već i da „u Hrvatskoj (…) za razliku od Srbije ima mnogo više svežeg vazduha – Hrvatska je mnogo otvorenija nego što je današnja Srbija, (…) za razliku od Srbije, sve manje sklona perpetuiranju krvavih zabluda iz prošlosti“ (!?). „Uvek mi je bilo problematično reći: ‘aha, Srbija je pet, deset godina u zaostatku za Hrvatskom’. (..) Ali danas! To su zaista dva puta“!
Ludovanje za Hrvatskom ide tako daleko da se ona stavlja ispred sopstvene zemlje čak i po sasvim apsurdnim merilima. Tako Dubravka Stojanović kaže: „Partizanski spomenici u Srbiji nisu sistematski (rušeni) kao u Hrvatskoj, ali su jako zapušteni. Veliko je pitanje šta je gore – jer zapušteni spomenici u Srbiji deluju kao deo ružnog pejzaža, deo neke deponije. Na taj način se, možda, šalje jača poruka jer ljudi to vide. Vide deca i mladi, pa zaključuju da je to nešto što je ružno, što bi trebalo skloniti“.
Dakle, hrvatsko sistematsko rušenje antifašističkih spomenika je manje zlo od toga što su u Srbiji svi nedirnuti, ali, eto, nekako „zapušteni“ – jer se ovim drugim zapravo „šalje jača poruka“: „deca zaključuju da je to nešto što je ružno“? Fantastično!
Tako, kultura neprestane autostigmatizacije, između ostalog i preko orijentalizma, vodi do razvitka stanovišta veoma sličnog kompleksu inferiornosti. Kada se Vida Ognjenović opraštala od Isidore Žebeljan poručila je: „Hvala ti za sve što si učinila za ovu kulturnu zabit.“ Kulturnu zabit?
Zapravo, isticanje navodnog kulturnog zaostajanja za Zapadom uspešno zamenjuje „genetsku inferiornost“. Ono što je za rasizam neadekvatna biologija, u kulturrasizmu se javlja kao pogrešna tradicija: „nazadnost u pogledu kulture postaje beleg nižih civilizacijskih standarda“ (Longinović 72).
Dakako, taj „rasističkim samoprezirom nabijeni trop ‘balkanskog mentaliteta'“, kao naličje uvek ima „zazivanje prosvijećenog patronata nekog fantazmatskog, ‘uređenog Zapada'“ (Ćurković). „U očekivanju dolaska zapadne prosvećene čizme“ – tako bi se mogla izraziti logika našeg „građanskog“, samoorijentalizujućeg diskursa.
Jedino što prosvećene čizme, čak i kada je s voljenog Zapada, niti je ikada bilo, niti je ikada može biti…
Izvor: rt.rs
