Piše: Branko Milanović
To je fundamentalno pitanje. Da li smo (kao svet) negde pogrešno skrenuli i završili ovde gde se danas nalazimo? Mladim ljudima će se to pitanje učiniti čudnim, jer je svet devedesetih godina prošlog veka veoma daleko i o njemu iz iskustva ne znaju gotovo ništa. Ali znaju ponešto o globalnoj finansijskoj krizi, liberalnom imperijalizmu i Vašingtonskom konsenzusu.
Mada ne mislim da je današnji svet „bolji“, verujem da se prilično pouzdano može tvrditi da je svet 90-ih bio svet neprevaziđenog licemerja i ideja za koje se gotovo bez ostatka pokazalo da su bile pogrešne. Pobrojaću ih u nastavku. Ali pre toga, setimo se šta je Hana Arent pisala o licemerju: „Ono što tvrdnju da je licemerje porok nad porocima čini uverljivom jeste činjenica da integritet može preživeti pod plaštom bilo kog poroka osim ovog. Zločinci i zlodela nas zbunjuju radikalnim zlom; ali samo licemer je zaista truo do srži.“ (O revoluciji)
Možda Hana Arent malo preteruje, jer licemerje je preduslov opstanka bilo kog društva: ako ga je nedovoljno, društvo će biti nasilno i grubo, ako ga je previše – u tom pogledu je bila u pravu – istrunuće iznutra.
Šta su bile zablude 90-ih?
Finansijalizacija je dobra. Verovalo se da i u zemlji i u međunarodnim odnosima rastuća finansijalizacija donosi brži napredak zemalja i pojedinaca. To je bila zamena za ekonomsku jednakost: svako ko želi da studira ili ima dobru poslovnu ideju može da se zaduži i obogati se. Pojedinci su to činili u svojoj zemlji, a siromašne zemlje su se zaduživale kod ostatka sveta. Kao što Džon Rols piše u Zakonu naroda, knjizi tipičnoj za 90-e godine, siromašne zemlje lako mogu rešiti svoje probleme zaduživanjem kod „društva naroda“. Duboki finansijski sektor leči sve. Da li je doneo izlečenje? Ne baš. Slobodno kretanje kapitala između država proizvelo je azijsku finansijsku krizu i veliki pad prihoda u Južnoj Koreji, Maleziji, Filipinima i Indoneziji, što se kasnije prenelo na Rusiju i Južnu Ameriku. Zatim, 2007-08, nekontrolisana finansijska liberalizacija na zapadu, u kombinaciji s visokom nejednakošću, dovela je do globalne finansijske krize i recesije. Država je zaštitila one koji su bili odgovorni za recesiju, a gubitnici su bili prepušteni sami sebi. Pokazalo se da je velika istina 90-ih ipak neistina.
Multietnička društva su dobra. To je stav koji je javno zastupan, mada su elite i mediji podržali raspad bivših komunističkih multietničkih federacija u Evropi i Africi (Etiopija). Kako je moguće da je multietničnost u jednom delu sveta dobra, a u drugom nije? Odgovor je to da teoriju treba postaviti u kontekst ogoljenog političkog realizma: hajde da demontiramo potencijalne pretnje da bismo bili još jači. Bila je to zašećerena laž. A kada je zapad počeo da doživljava multietničnost kao problem, odmah su postavljene visoke prepreke slobodnom protoku radne snage. Naročito u Evropi, koja se okružila električnim ogradama (čije je rušenje 1989. slavljeno na granici Mađarske i Austrije) i patrolnim gliserima na Mediteranu, da bi se zaštitila od nečega što su njene elite tvrdile da podržavaju: multietničnosti. Još jedna Istina iz 90-ih pokazala se pogrešnom.
Siromašne zemlje se lako mogu obogatiti i treba da se obogate. Govorilo se da bogate zemlje i njihove elite žele da pomognu siromašnim zemljama da se razviju. Verovalo se da su siromašne zemlje siromašne zbog korupcije i nesposobnosti da iskoriste već postojeće tehnologije. Prenos tehnologije i primena načela komparativne prednosti proglašeni su za poželjne; ali korupcija u slabije razvijenim zemljama je sprečavala i jedno i drugo. Kada je Kina iskoristila postojeća tehnološka znanja i prestigla ostatak sveta, priča se promenila: siromašni su proglašeni za kradljivce tehnologija koje pripadaju bogatima. Pokazalo se da je još jedna velika istina 90-ih bila neispravna – ili da bar nismo zaista verovali u ono što smo govorili.
Država je problem. Verovalo se da je privatni sektor bolji u svemu. Ali kada su privatni sektor i država promešali karte i doneli Kini ekonomski rast po dvocifrenim stopama, mantra se promenila: država je ipak bolja u sprovođenju industrijskih politika, podizanju sigurnosnih barijera i odbrani.
Tako se za gotovo sve velike istine 90-ih pokazao da su bile zablude ili je iza njih stajao neki poseban interes. Neupitna vladavina licemerja potisnula je svako odvažno ili drugačije mišljenje u domen mentalne bolesti. Slobodu izražavanja u ideološki dominantnom delu sveta nije kontrolisala nikakva policija za kontrolu misli. To su činili mandarini znanja i imperativ uspeha. Tako je ugušena slobodna misao i proizveden drveni jezik koji iskrivljava stvarnost. Svi su znali šta treba da misle (ili bar govore) ako žele da napreduju. Bio je to ideološki jalov period, u kom su opšta mesta i klišei proglašeni za najviša dostignuća ljudskog uma. Današnji svet nije bolji, ali jeste intelektualno slobodniji.
Izvor: Global inequality and more 3.0
Prevod: Đorđe Tomić/Peščanik
