Пише: Слободан Антонић
Уочи градских избора у Новом Саду, поставило се питање да ли можда оживљава војвођански сепаратизам?
У уједињеној опозицији, која се налазила на месту 11 гласачког листића у Новом Саду, била је и Лига социјалдемократа Војводине – ноторна сепаратистичка странка (о којој сам детаљно писао овде 215-217). Због тога је премијер и могао за ову листу да иронично каже како је „суштински њихов кандидат Грухоњић“.
С друге пак стране, на месту број 7 појавио се Александар Оџић и његова листа „Нови Сад Главни град Војводине – Покрет Аутономија“. Оџић је у односу на Чанка мање познати аутономашки екстремиста, али ништа мање отрован. Док је био у покрајинској скупштини, као председник Војвођанске партије, уживао је снажну Грухоњићеву подршку. Оџићев програм и Грухоњићева подршка виде се из наслова које је Оџић добијао на порталу Vojvodina info:
Оџић: Србија наставља да омаловажава и пљачка Војводину
Оџић: Србија третира Војводину као колонију
Оџић: Војводину понижавају и израбљују
Оџић: Мора се зауставити драстично пропадање Војводине
Оџић: На делу затирање аутентичног културног наслеђа Војводине
Оџић: Не постоји „Српска Војводина“
Оџић: Плачеш ли и даље, Војводино?
Оџић: Време је да се Војвођани дозову памети
Оџић: Војводини статус републике у новом уставу
Оџић: За Републику Војводину се морамо борити
Оџић: Војводина као Каталонија
Оџић: Војвођани имају право на референдум о независности
Оџић: Хитно интернационализовати питање Војводине
Оџић: Ако Србија не може у ЕУ, Војводина може
Оџић: Будућност Војводине не може се градити на антиевропским вредностима
Оџић: Косово је независно, Војводини статус Хонгконга
Оџић: Нови Београд и Земун треба да буду самостални војвођански градови
Да, Оџић хоће Независну државу Војводину, која би одмах отворила питање границе са остатком Србије: „Сава и Дунав су природне и историјске границе територијалног идентитета Војводине, па самим тим и један значајан део јужних граница западне цивилизације“.
Војводина је Запад, Србија је Оријент. Зато културрасисти, Оџић и Грухоњић, и хоће тзв. војвођанску нацију. А главно што су припадници те западне надкултуре урадили уочи избора било је да скину и баце заставу Војводине Српске.
И како су прошле ове две листе? Оџић је узео тек 0,8% – дакле, толико су се његове отровне којештарије примиле у Новом Саду. Међутим, Уједињена опозиција („Удружени за слободни Нови Сад“), добила је 24%, а председница ГО НС ЛСВ за НС Маја Мрнуштик, као 4. на листи, изабрана је за одборницу.
Сетимо се да је ЛСВ на покрајинским изборима 2023. предводила „војвођанску коалицију“, која је добила свега 2,3% гласова. Тако је ЛСВ испала из скупштине АПВ, па се тада закључило да је „ЛСВ сишла са главне политичке сцене“.
Међутим, сада је ЛСВ, управо захваљујући томе што је – нејасно из којих разлога – позвана у Уједињену опозицију, опет успела да се врати на мала врата на политичку позорницу Новог Сада.
Ма браво, мајстори, одлично вам иде…
Ово није први пут да „београдске странке“, из тупости или наивности, пумпају војвођанске сецесионисте. Најгори случај десио се 2000, када им је практично препуштена сва власт у АП Војводини.
Милошевић је пао 5. октобра, а 8. октобра је био други круг покрајинских избора. У таквој атмосфери, ДОС је почистио странке „старог режима“: од 120 места у скупштини, коалиција СПС и ЈУЛ освојла је само два места, а СРС ни једно.
Међутим, ДОС је предизборним споразумом препустио – не зна се зашто – половину својих посланика у Покрајинској скупштини тзв. аутохтоним војвођанским странкама: ЛСВ, СВМ, РДСВ, КВ, ДЗВМ, ДСХВ и ХНС. Како је и војвођански ДС нагињао аутономаштву, направљена је хипераутономашка коалиција ДС, ЛСВ и СВМ.
Ова коалиција имала је надполовичну већину у скупштини АПВ, иако је њен реални удео у бирачком телу био далеко испод тога. Рецимо, ЛСВ је са 8% подршке бирача имао 20% покрајинских посланика.
Чанак је постао председник скупштине, те је таква скупштина до 2004. успела да начини озбиљну и дугорочну штету држави Србији. Тзв. Чанкова застава Војводине је један од тих штеточинских репова који се до данас вуку по северу наше земље.
Разумем идеју обједињавања опозиције, али и у томе ваљда има неке границе. Нови Сад није Ваљево, па да локална питања немају превише везе с државним. Када Динко Грухоњић каже да је на делу „(ч)етнификација `српске Атине`“, која се, између осталог, врши и тако што се „маркира територија црквама грађеним у рашко-византијском стилу“, онда изградња цркве на Лиману и њен изглед престају да буду локално и постају опште питање.
Када Грухоњић, такође, каже да се у Србији води таква државна политика да „ниједна територија, нити један озбиљнији догађај, од фудбалских и кошаркашких утакмица у Београду, до Егзита не сме остати незагађен, неконтаминиран задахом `српског света`”, због чега „Војводина данас добрим делом изгледа као пустиња“, онда је јасно да са страначким изданцима такве идеологије не може бити пактирања чак ни на градском, па ни на општинском нивоу.
Али, Маја Мрнуштик, председница ГО ЛСВ сада је одборница у градској скупштини, па ћемо и одатле слушати њене изјаве како је „паљење ломача“ на Бадњи дан „терор над Новосађанима“, како то „није у складу са новосадском мултикултуралношћу“, те како Нови Сад „не памти ово што нам се дешава у последњих неколико година“.
И са таквом политиком наша опозиција се нада да ће на изборима да добије Вучића? Како да не…
Извор: Искра
