Bruno Šulc, Cimetaste prodavnice, Beograd 2014.
„S mukom razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli – dan se brzo pretvarao u nisko ćilibarsko popodne, ostajući na trenutak prozračan i zlatan kao tamno pivo, da bi se potom spustio u višestruko podeljene fantastične riznice šarenih, beskrajnih noći“.
Bruno Šulc kreira svoje rečenice ispunjavajući ih sećanjima, doživljajima, maštanjima, mirisima i asocijacijama. Slaže ih i gradi tekst, koji ima teksturu magle, a težinu stene. Cimetaste prodavnice čitamo kao roman sastavljen od pripovedaka. Žanrovsko poigravanje širi perspektivu posmatranja, kao što elementi fantastike daju jedan drugačiji pogled na stvarnost.
Impresivnost sveta sa svim svojim pojavnostima ogleda se u očima dečaka / sina. Kroz njegovu perspektivu prelamaju se scene iz porodičnog života – majka, otac, kuća. Dete svojim posmatranjem proširuje uske okvire zadatosti. Šta je jedna ulica ako hodajući ne umemo da pronađemo neki tajni prolaz koji nas vodi na sasvim drugi kraj grada? Šta je jedan grad ako nema te skrivene prostore? Šta je porodica bez tajni? Ovo dete posmatrač u Cimetastim prodavnicama je pripovedač, latentno sveznajući. Onaj koji vidi događaj. Vidi on i ono skriveno, ono iza događaja, ali ne ume da ga osvesti drugačije nego kao iskorak iz realnosti. I u pravu je što ogoljenost ružne realnosti oblači u egzotične tkanine fantastike.
I tako posmatramo dimenzije prostora u nekoj drugoj fazi koja nije ona materijalne prirode. Ulice se otvaraju za novi skok, ukrštaju, žive zajedno sa nama. Mislim da je isto sa letnjim vrućinama i olujnim vetrovima. Nisu to kulise dešavanja već dešavanje samo, stopljeno sa junakom.
Čovek je figura prepuštena dešavanjima – onaj koji doživljava, a ne dela. Možda i onaj koji pokušava da raščivija splet događaja i reakcija, sopstvenih i tuđih. U jednom vremenu (pred Drugi svetski rat), kada je apokalipsa već začeta, a svet samo što nije eksplodirao u komadiće. Ljudsko biće i jeste jedan nepokretan entitet kome se nešto dešava. Nemoć je sastavni deo svakodnevice koja sve manje liči na onu jučerašnju.
Figura oca i njene ekscentričnosti su na neki način iskorak iz te prepuštenosti. Simbolički gledano ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li je to akcija ili beg. Mada je i bežanje deo jedne usplahirene reakcije samo što tradicionalno ima negativnu konotaciju. Ali je zapravo herojski čin koji se ogleda u ispunjenosti roditeljske kuće pticama. Očevim pticama. Ova neverovatno realna fikcija simbolički nas navodi na nemogućnost. Onu nemogućnost nas bića bez krila koju kompenzujemo tako što ispunimo naš životni prostor (bolje reći životnu ogradu) onima koji mogu da lete. I tako se kućna pomoćnica sapliće o te ptice, porodica samo prihvata i ne komentariše previše… I tako se rađa jedna autentična slika stvarnija od svake stvarnosti.
Tavanice ispunjene pticama, hodnici… Metamorfoze sveta prate metamorfozu oca. Njegovo postepeno preobražavanje, koje se ubrzava i dovodi do nestanka. Predratni mir je ono stanje pred apokaliptično preobraženje. Ali i dalje sa blagim tonovima jednog mirnodopskog vremena.
Šulcove rečenice nas vode u dva smera – unutrašnji i spoljašnji. Spoljašnji bih opisala kao – onaj svet koji nam otvara tekst. Ide za koracima junaka, prati njegove impresije, zapaža njegova prećutkivanja, čudi se njegovim otvorenim očima koje svet upijaju i boje ga svojim mirisima. Oblače ga u svoje emocije i zapažanja. Doživljaj je dubok i duboko ukoronjen u svet, onaj naš svet koji koristi tu stvarnost kao prvi stepenik. Dobro koristi taj potencijal i razvija ga dalje. Nije to fantastika, iako liči na nju. To je duboko autentična spoznaja svega, u isto vreme, svim čulima… i još… razumom i emocijama. Spoznaja koju samo deca mogu da vide u svoj autentičnosti, a koju odrastao čovek može da povrati samo kroz ekscentričnosti. To je ta polarizacija otac – sin, dete – čovek.
Celina je jedno umetničko delo, ali svaka rečenica, baš svaka kao da je celina za sebe kroz čije bogatstvo se putuje. Otvara prostore za koračanje. Prostire svoja značenja tako da imamo utisak da je svaka tačka mala provalija koju je potrebno prevazići da bismo stigli do sledećeg tla. Čvrste površine koje bi u isto vreme mogle biti i zemlja i oblak. Ovaj, uslovno rečeno, roman ja sam doživela kao poeziju. Kao rečenice koje su otišle u stihove i vratile sa kao rečenice spremne da idu u stihove.
Čin stvaranje ima poseban (autopoetički) značaj u romanu. I prepustiti se njegovom uticaju je najbolja odluka koju možete da donesete.
Autorka: Milica Milić
Izvor: casopiskult.com