Ima jedan vanredan primer o tačnom vođenju vaselenskih knjiga pravde radi. To je stalna i nepogrešna ravnoteža u rađanju muške i ženske dece. Sravnite statistike sveta, i videćete čudo od poštenog i pravednog računa. A kad bi to išlo po ljudskoj pravdi ma samo godinu dana! Svi koji žele sina, a to su svi, i svi sa „opravdanim“ željama, načinili bi pokor na zemlji i sahranili čovečanstvo
Pravda u ljudskom društvu i ljudskom poimanju nikako ne može da postane kompletan pojam, da obuhvati i Božju pravdu i ljudsku pravdu, i pravdu sa dugim rokovima i pravdu sa kratkim rokovima. Božja pravda, to su vrlo složena sračunavanja i uravnotežavanja nebrojenih dugovanja i činilaca. Ta pravda vidi i čita i selo, i seosko groblje. Ljudska pravda, to su kratkoročni postupci, primitivna naplaćivanja i odmazde, naivne obmane da se pravda desila ako se čovek neki namirio i osvetio. Čovek ne zna za jedno osnovno znanje u oblasti Božje pravde: ono što ja nemam, to je ono što meni nije dato, a nije ono što drugi ima. Sve ljudsko „imanje“, i duhovno i materijalno, dolazi iz jednog izvora, i vraća se u jedan izvor. Vaselenska ekonomija i uravnoteženja vrše se, što bi rekao Njegoš, magnetskim pogledima velikih zakona, a ne dodavanjem i oduzimanjem iz ljudskih džepova. Evanđelje lepo tumači: sve što imamo, to su oni talenti koje Bog svakom poosob daje, i koje svako poosob ima da vrati u najširi kolektiv, u vaselenski kolektiv. A srdi se Bog ako neko vrati talente neumnožene trudom i naporom, ako u onaj izvor ništa od sebe ne doda izvora radi i drugih ljudi radi.
Varaju se svi koji misle da dva suseda čine komplmente u nekom problemu pravde; da onaj što „ima“ i onaj što „nema“ čine problematičan neki spreg. I jedan i drugi imaju svoje sasvim zasebne stranice u velikom računovodstvu ravnoteža. Onaj koji pred ljudskom pravdom „nema“, možda mnogo ima, samo ono što mu je dato još nije uzeo u napor. (Ljudi se najviše žale na nemanje slobode, i čekaju je od pravde. Ne znaju da i sloboda zavisi od unutrašnjih napora čovečjih.) A onaj što po ljudskoj pravdi „ima“, možda nije nikakav posednik, i od dobivenih talenata će možda jedva što moći vratiti. A treba ih vratiti, i to s porastom, baš u vaselenu, u poslednji i naširi naš kolektiv, pošto su služili i plodove donosili u manjim kolektivima narodnim i međunarodnim. Nema obračuna do poslednjeg obračuna. Otuda je svaki proces pravde na kraju krajeva između Boga i čoveka, a ne između čoveka i čoveka, ili čoveka i ljudi. Samo se naposletku zna gde je bila moć, u imanju ili u nemanju; samo se naposletku zna koliko je neki udarac bio udarac a koliko samoudarac. U Evanđelju lepo stoji: „Bezumniče, još noćas mogu“… imanje pretvoriti u suvo lišće, a živu dušu uzeti iz života. Opet u Evanđelju čitamo: „Dosta je svakom danu zla svoga.“ Zbog vijugavih puteva tačnih obračuna Božja pravda je spora. Spora je i zato što je i strpljiva. Strpljivo čeka čoveka da uzre za pravdu, da postane dosta osetljiv i za radost i za udarac. Ko se u Božju pravdu nada, poduže ima da čeka, i dešava se da mu život nije dovoljno dug da dočeka. Ali je to svejedno za onoga ko ima duboku veru da će se sve zaduženo i razravnoteženo smiriti.
Ima jedan vanredan primer o tačnom vođenju vaselenskih knjiga pravde radi. To je stalna i nepogrešna ravnoteža u rađanju muške i ženske dece. Sravnite statistike sveta, i videćete čudo od poštenog i pravednog računa. A kad bi to išlo po ljudskoj pravdi ma samo godinu dana! Svi koji žele sina, a to su svi, i svi sa „opravdanim“ željama, načinili bi pokor na zemlji i sahranili čovečanstvo. Ma kako nepravedno izgledalo ljudskoj pravdi što jedan ima šest sinova a drugi šest kćeri, to je pravedno uravnoteženje u velikom kolektivu. Božja pravda je dakle vrlo često „nepravda“. Ali ta nepravda drži život materijalno i moralno. Kada bi za jedan trenutak samo Bog mogao pristati da ispunjava pravdu ljudma poželjnu, toga istog trenutka bi došlo na jednog čoveka deset smrti, a na drugog deset ručkova. Dokle god čovek nema ideju o Božjoj pravdi, njegovi tragični sukobi s pravdom i s Bogom nastavljaće se.
Isidora Sekulić
Izvor: O pravdi i večnosti, Srpski književni glasnik, n.s., knj. LIX/1 (1941), 1-4)
