Piše: Slavica Batos
Sa pet oslikanih platna pod miškom i maglovitom nadom da će nekako uspeti da se snađe, Ljuba je stigao u Pariz s početka jeseni 1963. godine. Kad se pravi čovek nađe na pravom mestu, „snalaženje“ počinje da liči na sudbinu, na neminovnost. Ruke i odeća su mu još bili umrljani od molerskih poslova kad se ukazala prilika da svoje slike i crteže pokaže jednom uticajnom umetničkom kritičaru. Krajem godine već je imao svog galeristu i atelje a pet meseci kasnije prvu izložbu. Dalje je sve išlo uobičajenim redosledom. Sporo, katkad mukotrpno, ali ipak stabilnom uzlaznom linijom. Slike su privukle prve kolekcionare, uglavnom iz redova dobrih poznavalaca slikarstva, neosetljivih na mode i trendove.
Posle dve samostalne pariske izložbe, pred leto 1966. usledilo je i prvo pojavljivanje na belgijskoj likovnoj sceni. Kao i prethodne dve, izložbu je organizovao galerista Marsel Zerbib, uz podršku Renea de Solijea, teoretičara i kritičara koji je Ljubu „otkrio“. Za Ljubu se, tako, otvorio i krug belgijskih kolekcionara, vrlo prijemčiv, kao što je poznato, za sve što podseća na fantastiku i nadrealizam. U drugom delu godine, nezadovoljan uslovima u kojima radi i nevoljan za neke značajnije poduhvate na planu slikarstva, Ljuba više vremena posvećuje odlascima u muzeje i proučavanju remek-dela renesanse, baroka, manirizma. Putuje u Gan da bi video čuveni Van Ajkov poliptih Mistično jagnje, a potom i u London, gde će se, u susretu sa Holbajnovim Ambasadorima, za njega otvoriti svet anamorfoza. Ova vrsta izobličenja, čiji se smisao nekad odgonetao pomoću specijalnih ogledala, pojaviće se na Ljubinim slikama iz sledećih perioda. Godina 1967. označava prekretnicu i u životu i u radu. Ljuba konačno dolazi do pravog slikarskog ateljea koji će – bar tako se nada – moći da zadrži duže vreme. Atelje se nalazi u kvartu Monparnas, u pasažu Odesa, koji još uvek odiše trošnim šarmom minulih vremena. Zgrada je zapuštena, leglo pacova i svakojake gamadi ali na njenom vrhu je prostrano potkrovlje sa zastakljenom tavanicom, kroz koju u širokim snopovima prodire hladno bela svetlost. Nakon dve-tri nedelje udarničkog rada atelje je spreman da primi u sebe platna većih dimenzija, biblioteku, radni sto…
Ljuba konačno može da se uhvati u koštac sa ozbiljnijom slikarskom (i duhovnom) problematikom. Tokom ove i sledeće godine nastaju slike koje će biti pokazane na više salona i kolektivnih izložbi. Kako je galerija Didro pred zatvaranjem, za Ljubu počinje da se zanima nekoliko drugih aktera francuske i belgijske likovne scene, pretežno sa izlagačkom orijentacijom ka novoj figuraciji i fantastici. Među njima je Žan d’Alien, koji ima bogatu i odanu klijentelu. On je još 1965. počeo da otkupljuje Ljubine slike od Marsela Zerbiba. Neke od njih, poput Malog princa, drži u galeriji ali odbija da ih proda. Čuvaće ih sve do smrti a, krajem sedamdesetih, će čak otputovati u Beograd i nuditi – pričalo se po gradu – „velike pare“ za Ljubine stare slike. U Pariz će tako stići Suđenje hermafroditu i Pejzaž sa aktom koje je Ljuba, pred odlazak u Pariz, bio poklonio dvojici prijatelja. U ovom periodu Ljuba beleži još jedan uspeh koji bi bilo vredno pomenuti: slika Anđeo perverznosti ili Buđenje malih loptica (195 x 250 cm), koja je bila izložena na Majskom Salonu 1968, otkupljena je od strane Nacionalnog centra za savremenu umetnost. Ova institucija će vrlo brzo ući u okvir budućeg Centra Pompidu, tako da je Ljubina slika danas u vlasništvu popularnog Bobura.
Patrik Valdberg, pesnik i teoretičar umetnosti, koji je Ljubu upoznao tri godine ranije na otvaranju izložbe kod Marsela Zerbiba, uvrštava slike Anabela ili žeđ za zlom i Mesečarka u kolektivnu izložbu „Znaci jedne nadrealističke obnove“. Izložbu organizuje on lično u prestižnoj galeriji Izi Brašo u Briselu, takođe piše i tekst za katalog. Valdberg, je nadrealista srcem i dušom, aktivan u pokretu još od vremena drugovanja s Bretonom. U Ljubi je, kao i mnogi drugi, prepoznao znake neo-nadrealizma. Novi nadrealizam, nova figuracija, novi manirizam, fantastika, erotika… sve ove stilske odrednice koje je stekao za samo nekoliko godina boravka u Francuskoj, Ljuba ne uzima previše ozbiljno. Važno mu je jedino da se slike izlažu i da ih vidi što veći broj ljudi. Ko zna, neko će jednog dana možda nešto i razumeti.
Tako se na XXV Majskom salonu našla vrlo značajna slika Proricanje ili Omaž Arturu Klarku i Stenliju Kjubriku (200 x 300 cm). Ona je svakako izazvala pažnju s obzirom da je završila u kolekciji Andrea Servala (direktora poznate pariske robne kuće) koji će postati jedan od najznačajnijih Ljubinih kolekcionara. Nakon njegove smrti, slika će preći u ruke Mišela Puksa, vlasnika dvorca Asi u Normandiji, na čijim zidovima je danas izloženo preko 30 Ljubinih dela iz svih perioda stvaralaštva. Majski salon je doneo Ljubi još jedno simpatično priznanje: nagradu koju svake godine dodeljuje prodavac umetničkog materijala Adam. Ona je dobitniku omogućavala da se tokom godinu dana snabdeva platnima, bojama i ostalim potrepštinama u visini od 3 000 franaka. Bila je to velika suma koja je Ljubi pružila priliku da bude darežljiv i prema svojim prijateljima slikarima.
Otkako je otkrio Ljubu i ukotvio ga u neonadrealizam, Patrik Valdberg ga više ne ispušta iz vida. Pariska publika ima priliku da, na izložbi „Nadrealističke rezonance“, vidi još tri Ljubina velika formata. Izložba je organizovana u obnovljenoj galeriji Armana Zerbiba, koja sad nosi njegovo ime. Na jesen 1971, briselska galerija Izi Brašo predstavlja Ljubu u punom sjaju, samostalnom izložbom, sa 35 slika iz perioda 1967–1971. Tekst za katalog napisao je Rene de Solije, koji se Ljubom već neko vreme vrlo ozbiljno bavi. Sastaju se redovno, nekad u ateljeu, nekad u čuvenom restoranu Lip, gde ga Rene upoznaje sa svojim prijateljima književnicima i izdavačima. Rene postavlja pitanja, posmatra, beleži. Priprema za štampu monografiju o Ljubi – koja će istovremeno biti i prva ikad objavljena monografija u Francuskoj o jednom jugoslovenskom slikaru. Teorijski doprinos ove monografije je diskutabilan, s obzirom na to da Rene de Solije (kao uostalom i mnogi drugi) vidi Ljubin rad isključivo u sklopu sopstvenih istraživanja i sklonosti. To ipak ne baca ni najmanju senku na ulogu koju je ovaj izuzetan čovek odigrao na Ljubinom putešestviju ka uspehu.
Knjiga je izašla u biblioteci „Džepni muzej“ koju je pokrenuo Žorž Fal, pisac, izdavač i izvrsni poznavalac svih tokova savremene umetnosti. Urednik biblioteke je Žan-Klarans Lamber. On će kasnije više puta pisati o Ljubi i upoznati ga sa izdavačem Pjerom Belfonom, koji će, 1975. godine, objaviti luksuzno bibliofilsko izdanje Lamberove poezije i Ljubinih grafika, pod nazivom „Tegobna zadovoljstva“. Žorž Fal i Žan-Klarans Lamber takođe su osnivači umetničkog časopisa „Opus international“, oko koga gravitira još nekoliko imena koja će se interesovati za Ljubu i pisati o njemu: Rene de Solije, naravno, ali i Alen Žufroa, Andre Pjer de Mandijarg, An Tronš… Posebno An Tronš. Ova inteligentna i svestrano obrazovana mlada žena, koja parisku likovnu scenu aktivno prati još od svojih studentskih dana, sa zadovoljstvom je otkrila da su se njeni dugogodišnji prijatelji i kolekcionari, Žak i Tesa Erold, zainteresovali za Ljubino slikarstvo. Bilo je to na predstavljanju De Solijeove monografije u njihovoj galeriji. Ovaj događaj ozvaničio je početak saradnje između Ljube i bračnog para Erold, odnosno galerije Sene (Galerie de Seine).
REKORDNE CENE
Eroldovi su bili kolekcionari sve dok jednog dana nije pala odluka da svoju pasiju pretvore u profesiju. Otvorili su galeriju 1970. godine. Njome je zvanično i faktički upravljala Tesa, dok je Žak nastavio da se bavi poslom inženjera i samo budno prati sve što se u galeriji dešavalo. Oni su Ljubino slikarstvo već dobro poznavali ali su se na konkretnije korake odlučili tek kad su se uverili da Marsela Zerbiba galerijski posao više ne zanima. S Ljubom su tad sklopili usmeni ugovor, kojeg će se obe strane pridržavati narednih godina: Tesa i Žak imaće tzv. pravo prvog pogleda na slike. Odabraće one koje ih zanimaju, isplatiti ih po dogovorenoj (galerijskoj) ceni i baviti se nadalje plasmanom Ljube na tržište, izložbama, publicitetom i sl. Sa slikama koje preostanu u ateljeu Ljuba će moći da raspolaže po sopstvenom nahođenju.
Već na prvom predstavljanju u galeriji Sene došlo je do nekih sudbonosnih susreta. Rene de Solije upoznaje Ljubu s piscem Andreom Pjer de Mandijargom, koji će mu postati blizak prijatelj i objaviti o njemu više tekstova u značajnim publikacijama. Kolekcionari Žan Davre i Aleksander Braumiler konačno uspostavljaju i lični kontakt sa svojim omiljenim slikarem. A An Tronš će, na inicijativu Tese Erold, nekoliko godina kasnije, za jednog američkog izdavača, napisati tekst o Ljubinom slikarstvu, koji je do danas ostao neprevaziđen.
Od početka sedamdesetih Ljubina karijera napreduje ubrzanim tempom. Ima skoro idealne uslove za rad, zadivljujuću energiju – iako je povremeno ophrvan mračnim slutnjama, slike se prodaju i izazivaju sve veće interesovanje. Pojavljuju se i na aukcijama. Slika Vrata raja (za koju je, desetak godina ranije, dobio oko 2 000 franaka) postiže rekordnu cenu od 70 000 franaka. Na tu vest, jedan Ljubin prijatelj iz Srbije odmah je došao da se raspita gde bi mogao da unovči crteže koje je sačuvao iz vremena studentskih druženja. Ljuba mu kaže da ih ponude Tesi Erold a njoj da ih otkupi i uništi. Zauzvrat, on će joj dati „nešto pristojnije“. Galerija Sene, u maju i junu mesecu, organizuje Ljubinu samostalnu izložbu sa 23 slike iz perioda 1970 – 1972. Tekstove za katalog pišu Andre Pjer de Mandijarg i Rene Etiambl, univerzitetski profesor. Tokom izložbe Ljuba sklapa izuzetno važno poznanstvo, s njujorškim galeristom Džulijanom Aberbahom.
Do početka saradnje s Tesom Erold Ljuba je izlagao više od dvadeset puta na grupnim izložbama, likovnim salonima i sličnim manifestacijama. Tako će se nastaviti i ubuduće. Dogovor s galerijom Sene ne podrazumeva nikakav ekskluzivitet osim već pomenutog prioriteta kad se radi o kupovini slika. Tesa Erold se svojim štićenikom ipak aktivno bavi. Na njenu inicijativu, francuski pisac, pesnik i esejista ruskog porekla Alen Boske piše tekst za monografiju o Ljubi koja izlazi u izdavačkoj kući Éditions de la Connaissance, iz Brisela. Potpisivanje knjige upriličeno je u galeriji Sene, u kojoj je istovremeno bilo izloženo i osam slika velikog formata.
Ista ta izložba, upotpunjena sa još deset slika, predstavljena je, u septembru, u njujorškoj galeriji Aberbach Fine Arts. Tekst za katalog napisali su ugledni američki istoričar umetnosti Sem Hanter i Rene de Solije. Izuzetno, Ljuba je uneo u katalog i sopstvene komentare izloženih slika, izvučene iz dnevničkih beležaka „Temperatura dana“. Uprkos upadljive razlike između Ljubinog likovnog izraza i ondašnjih estetičkih kanona, izložba izaziva veliko interesovanje publike. Podstaknuti uspehom poduhvata, vlasnici galerije, braća Aberbah, predlažu Ljubi da ostane u Njujorku i da tu, uz njihovu podršku, započne novu karijeru. Ljubu, međutim, atmosfera američke metropole ne inspiriše na rad. Naprotiv, jedva čeka da se vrati u svoj pariski atelje, jedino mesto u kome se zaista oseća svoj.
Nedugo po dolasku u Pariz, bolno ga pogađa vest da je Rene de Solije na samrti. Odlazi u Brisel da ga vidi bar još jedanput ali stiže kasno. Nekoliko meseci pre toga, osećajući da mu se bliži kraj, Rene je Ljubi predao na poklon dve debele sveske ukoričene u kožu, prepune sitno ispisanih beležaka i ceduljica – projekat za knjigu o Ljubinom slikarstvu. Krajem osamdesetih, Ljubina prijateljica Sesil Talamon (supruga poznatog izdavača i kolekcionara) dešifrovaće i otkucaće na mašini taj rukopis. On će 1993, preveden i upotpunjen Ljubinim crtežima, biti objavljen u biblioteci „Zlatna grana“, iz Sombora.
RUŠENJE ATELJEA
Zbog temeljne rekonstrukcije kvarta nad kojim će se ubuduće izdizati kula Monparnas, pitoreskni pasaž Odesa, skupa sa slikarskim ateljeima, pozorištem Liserner, bistroima i pripadajućom istorijom, osuđen je na rušenje. Pomisao na nestanak ateljea s kojim se potpuno srodio, izaziva u Ljubi strahovitu uznemirenost iako grad nudi značajnu svotu novca na ime odštete. Srećom, sve će se dobro završiti. Ali Ljuba će do kraja života sanjati košmarne snove o tom prostoru, katkad čudnovato transformisanom, bez slika ili sa slikama koje ne prepoznaje kao svoje. Kao uspomena na „atelje Odesa“, ostaće film francuskog televizijskog reditelja Mišela Lansloa, snimljen za seriju emisija pod nazivom „Slikari našeg vremena“. Direktno pred kamerama Ljuba započinje i radi sliku Lepota đavola. Kad je jednog dana bude potpuno završio i dao na poklon Mišelu Lanslou, slika će biti potpuno neprepoznatljiva. Od prve verzije preostaće samo jedan sitan detalj, svedočeći o tome da je Ljubino slikarstvo proces čiji ishod je za stvaraoca njegovog kova i nepoznanica i izazov.
Za Ljubu je te, 1975. godine, pokazao interesovanje i čuveni francuski psihoanalitičar Žak Lakan. Došao je u atelje, elegantan i nadmen kakvog su ga svi znali, i počeo da postavlja pitanja koja Ljuba ili nije razumeo ili nije znao šta bi na njih odgovorio. Na primer: „Da li vam je, kad ste bili mali, neko strgao masku s lica?“ Ljuba je u svojoj svesci zapisao: „Stalno je postavljao neka čudna pitanja umesto da gleda slike, na kojima su bili svi odgovori“. Primer još jednog pokušaja uglavljivanja umetnika u konceptualni sistem koji je njemu potpuno stran. Lakan je iz ateljea izašao vidljivo nezadovoljan i nikad se više nije pojavio. Slike je verovatno zaboravio čim je za sobom zatvorio vrata. Sasvim drugačiji bio je kontakt sa umetničkim kritičarem i piscem Žan-Lujem Ferijeom. On je jedan od retkih koji su u Ljubino slikarstvo zaista proniknuli. Početkom devedesetih uvrstiće Ljubu u svoju knjigu enciklopedijskog tipa Avantura umetnosti XX veka – Veliki slikari XX veka.
Na jesen 1976, Ljuba se useljava u novi atelje. Izuzetno lep prostor sa zenitalnim svetlom, na poslednjem spratu jedne – za njegov ukus možda previše buržoaske zgrade, u mirnoj ulici Val de Grâce, nadomak Luksemburškog parka. S obnovljenom energijom počinje da radi istovremeno na više velikih formata, među kojima je slika U čast Džejmsa Džordža Frejzera (260 x 400 cm), najveće platno od svih koje je dotad naslikao. Isti format ponoviće još samo jedanput, slikom Ima li života posle smrti (2013), naručenom od strane Mišela Puksa, za dvorac Asi.
Tokom 1978, dve izuzetno važne izložbe, jedan film i nova monografija donose Ljubi popularnost i kod široke publike. U februaru, galerija Bobur (koju ne treba mešati sa obližnjim Centrom Žorž Pompidu, popularno nazvanim Bobur po ulici u kojoj se nalazi i pomenuta galerija) izlaže 11 Ljubinih slika velikog formata. Izložba je imala odjeka i u štampi i kod publike, ali vlasnici galerije, bračni par Naon, neće nikad postati Ljubini galeristi. Nasuprot tome, ostvariće izuzetno dobru saradnju s Dadom Đurićem.
Već u maju, velelepna Fondacija Veraneman u Belgiji, izlaže 25 Ljubinih slika velikog formata. Vlasnik i umetnički direktor fondacije je Emil Veraneman, galerista, kolekcionar, renomirani dizajner, umetnički savetnik i prijatelj kraljevske porodice. Svoju fondaciju/muzej savremene umetnosti izgradio je usred jednog pitomog flamanskog pejzaža. U prostranim salama okupanim svetlošću bilo je mesta i za njegovu vrednu kolekciju i za povremene izložbe. Ljuba će kod njega izlagati još dvaput, 1984. i 1998. godine, uz sve jače međusobno prijateljstvo. Sve do dana kad je Emil umro od srčanog udara, usred rasprave sa ćerkom kojoj je prepisao fondaciju a koju je ona neposredno potom prodala nekim preduzetnicima. I tako je sve otišlo na doboš, uključujući i Ljubine slike iz kolekcije.
Može se slobodno reći da su podstrek Ljubinoj karijeri uvek više davali zanimljivi, obrazovani i kreativni ljudi nego oni koje je zanimao novac. Jedan od njih, koji se mora pomenuti, je filmski producent Anatol Doman. Ostao je upamćen po tome što je u svom radu bio rukovođen isključivo umetničkim kvalitetom i verom u talent. Kad je upoznao Ljubu, bio je u jeku saradnje sa Nagisom Ošimom (film Carstvo čula), Volkerom Šlendorfom i, manje poznatim, Valerijanom Borovščikom. U tom kontekstu začeta je i realizovana ideja o filmu Ljubav čudovište. Petnaestominutni film sa Ljubom u glavnoj ulozi, prikazivaće se u pariskim bioskopima kao neka vrsta uvertire pred film Limeni doboš od Šlendorfa. Anatol Doman će do kraja života držati u salonu Ljubinu sliku Anđeli pakla a na večerama u njegovoj kući (Doman je uvek večerao u društvu prijatelja) Ljuba će biti u prilici da upozna i ljude iz filmskog miljea.
U ovom razdoblju krcatom događanjima svih vrsta, izašla je iz štampe značajna monografija o Ljubi, kod izdavačke kuće Pjer Belfon, pod uredništvom Žan-Luja Ferijea. U njoj je, uz više tekstova raznih autora, objavljeno preko 250 reprodukcija Ljubinih slika i crteža. Ovde bi trebalo istaći da ljudi koji su počeli da se bave Ljubom (Veraneman, Doman, Belfon, Ferije…) to uglavnom nikad nisu prestajali nego su, naprotiv, njegov prestiž širili i među svojim prijateljima. Istovremeno, svi su postajali kolekcionari. Do 1978. godine, na primer, iz Ljubinog ateljea je izašlo i našlo novo utočište preko 350 platna, svih formata. I ubuduće slike će odlaziti iz ateljea dosta brzo. Ljubi nikad neće pasti na pamet da neke od njih sačuva za sebe, što je ujedno i odgovor na pitanje „zašto nikad nije pravio izložbe u Srbiji“. Prosto zato što nikad nije imao slike „u rezervi“. Francuski galeristi počinjali su da ih otkupljuju godinu dana pre izložbe. To je Ljubi omogućavalo da radi na miru i da ne razmišlja od čega će živeti.
MONOGRAFIJA, ENCIKLOPEDIJA
Na jesen 1979, Tesa Erold zakupljuje veliki štand na međunarodnom sajmu savremene umetnosti FIAC, na kome tradicionalno učestvuju sve eminentnije svetske galerije. Galerija Sene predstavlja i sebe i Ljubu izložbom šest slika velikog formata iz poslednjeg perioda Ljubinog stvaralaštva. Postavka je elegantna, koherentna, zapažena. To je najvažnije – biti viđen na pravom mestu, u jakoj konkurenciji. Prilično neočekivano, iste godine za Ljubu počinju da se interesuju i mediji izvan strogo likovnog ili intelektualnog okruženja. Časopis ZOOM, na primer, specijalizovan za umetničku fotografiju, objavljuje, na šest strana, Ljubin intervju sa književnicom Izor de Sen Pjer, uz nekoliko krupnih reprodukcija u boji. Ista književnica potpisuje i tekst za prilog o Ljubi koji izlazi u izdanju za muškarce modnog časopisa Vog. Ljubi su tu najzanimljivije od svega bile seanse fotografisanja u ateljeu sa dvema potpuno golim manekenkama, okruženim njegovim slikama.
Ništa manje neobično nije bilo ni učešće na izložbi koja je u Njujorku organizovana u umetničkom prostoru Pierre Cardin Evolution. Naslov je zvučao vrlo ambiciozno: „Tendencije u evropskoj modernoj umetnosti – sto slika iz perioda 1950–1980“. Zalaganjem Tese Erold, kod Pjera Kardena je, u oktobru 1981, organizovana i mini-retrospektiva Ljubinih slika. Tom prilikom svečano je promovisana monografija o Ljubi na engleskom jeziku, koju je izdala njujorška izdavačka kuća Alpine Fine Arts. Ta knjiga se po kvalitetu teksta (An Tronš je na njemu radila skoro pet godina) i danas izdvaja od svih ikad objavljenih. Uz vrlo veliki broj reprodukcija u boji, na izuzetno visokom nivou za ono vreme, knjiga je ponudila i kompletan inventar (tzv. catalogue raisonné) svih dotadašnjih Ljubinih slika. Ista knjiga, ali s jednim dodatnim poglavljem – takođe iz pera An Tronš, izaći će, sedam godina kasnije, u francuskom i srpskom izdanju.
Među mnogobrojnim zbivanjima iz ovog perioda jedno je Ljubu posebno obradovalo: uvršćen je u veliku Enciklopediju seksualnosti, u sedmi tom. Posvećeno mu je pet strana, sa pet reprodukcija, uz koje su objavljeni njegovi sopstveni tekstovi. Ljuba je, tako, zvanično uvršćen i u predstavnike erotskog slikarstva, što će se kasnije redovno potvrđivati prilozima o njemu u knjigama i zbornicima na slične teme. Francuzi su Ljubu upoznavali i procenjivali isključivo kroz njegovo slikarstvo. Uspeh koji je postigao u društvenom i kulturnom miljeu, s kojim naizgled nije imao ništa zajedničko, teško bi se mogao objasniti nečim drugim. Ostaje da se objasni zašto je u Srbiji, u društvenom i kulturnom miljeu s kojim je imao mnogo toga zajedničko, ostao praktično neprimećen, ako se izuzme nekoliko tekstova u književnim časopisima, dve-tri televizijske emisije i članci u popularnoj štampi, uglavnom povodom izložbi u Parizu. Govorimo o periodu od dvadeset godina „pariskog uspona“. Tokom svih tih dvadeset godina nijedan muzej, nijedna galerija, nijedna izdavačka kuća i nijedan kolekcionar (van užeg kruga prijatelja) nisu se ozbiljnije zainteresovali za Ljubino slikarstvo.
Polazeći od pretpostavke da je Ljubin likovni izraz bio prihvaćen u Francuskoj, ostaje nam da razjasnimo zašto je njegov rad bio nezanimljiv u zemlji iz koje je to slikarstvo poteklo. Da li zbog toga što je bio procenjivan na osnovu nečega što sa slikarstvom nema nikakve veze? Da li zbog toga što je ostao po strani od savremenih tokova u umetnosti? Da li zbog toga što je sledio isključivo sopstveni, možda previše lični stvaralački elan? Ili jednostavno zbog toga što u zemlji nije bio fizički prisutan i poštovao pravila kojima se stiže do uspeha? Analizirajući njegovu karijeru u Parizu, ne možemo a da se ne zapitamo kako bi ona izgledala da je ostao u Beogradu. Na to pitanje verovatno nikad nećemo dobiti odgovor.
Danas, kad se nakon „svetske slave“ odnos prema Ljubinom delu iz korena promenio, treba reći da se on nikad nije odrekao svog srpskog identiteta i porekla. Zauvek je ostao vezan za Beograd, za Valjevo, kao i za čitav prostor nekadašnje Jugoslavije. Uvek se rado vraćao u svoju postojbinu. Ali svojim slikama ili, tačnije, svom „umetničkom pogonu“ – da se izrazimo njegovim rečima, morao je da obezbedi sredinu u kojoj će on moći da bude hranjen i podstican. Pod tim podrazumevamo nebrojeno mnogo dela klasične umetnosti po muzejima i onu jedinstvenu stvaralačku klimu kojom je oduvek odisao Pariz. Slikar sa imenom koje je Francuzima zvučalo bizarre, koji je ličio na beskućnika kad je stigao u prestonicu umetnosti, koji nikad nije uspeo da prihvati francuski savoir vivre – ostao je upamćen po otmenosti s kojom se odnosio prema sopstvenoj kreaciji. Trag koji je ostavio nosi potpis od samo nekoliko slova. Ljuba.
Izvor: Pečat
