Превео: Данило Лучић
Јевгениј Замајтин, најпознатији по свом роману Ми, једном од првих примера дистопијске прозе који је утицао и на Олдоса Хакслија и Џорџа Орвела, у овом есеју из 1921. критикује распрострањен конформизам совјетских аутора, нарочито припадника руског футуризма, који се спремно прилагођавају свакој политичкој клими зарад пролазног успеха. Ставови и квалификације из овог текста допринели су прогону Замјатина, чије ће књиге и текстови бити забрањивани, драме скидане са репертоара, а он сам ће на крају као дисидент заувек напустити Русију 1931. године, након дозволе добијене од Стаљина лично.
* * *
Бојим се да превише присно чувамо оно наслеђено од краљевских палата. Узмимо позлаћене столице – да, свакако, оне морају бити сачуване: толико су грациозне, нежно прихватају било чије тело које се смести у њих. И можда је истина да дворски песници подсећају на те дивне позлаћене столице у својој грациозности и нежности. Али, зар није грешка чувати институцију дворских песника с једнаком пажњом као што чувамо позлаћене столице? На крају крајева, остале су само палате; двора више нема.
Бојим се да смо превише благи, и да је Француска револуција немилосрдније уништавала све што је имало везе с двором. Једанаестог месидора (десети месец у француском револуционарном календару прим. прев.) 1794. године, Пајон, председник Комисије за јавно образовање, издао је декрет у којем је, између осталог, стајало и ово:
„Имамо прегршт вештих аутора, који стално мотре на најновији тренд; они познају моду и боју одређене сезоне; знају када је време да ставе црвену капу, а када да је скину… Резултат тога је да они само кваре и деградирају уметност. Прави геније ствара промишљено и отеловљује своје идеје у бронзи, док осредњост, кријући се под плаштом слободе, граби за пролазним тријумфом у своје име и бере цветове пролазног успеха.”
Овим презривим декретом, Француска револуција је гиљотинирала маскиране дворске песнике. А ми нудимо дела ових „сналажљивих аутора, који знају када да ставе црвену капу, а када да је скину,” када да певају хвалоспеве цару, а када српу и чекићу – нудимо их народу као књижевност достојну револуције. И књижевни кентаури јуре, ударајући и газећи једни друге, у трци за величанствену награду – монопол на писање ода, монопол на витешки позив бацања блата на интелигенцију. Бојим се да је Пајон био у праву – то само квари и деградира уметност. И бојим се да ће, ако се ово настави, читав скорашњи период у руској књижевности бити познат у историји као доба сналажљивих, јер они који нису сналажљиви ћуте већ две године.
И шта су допринели књижевности они који нису ћутали?
Највештији од свих били су футуристи. Без оклевања су се прогласили дворском школом. И годину дана смо слушали само њихове жуте, зелене и малина-црвене победничке узвике. Међутим, комбинација црвене капе санкилота са жутом блузом и још увек видљивим плавим цветом на образу била је превелико светогрђе чак и за оне са најмањим очекивањима. Футуристи су љубазно избачени кроз врата од стране оних у чије име су ти самопроглашени весници галопирали. Футуризам је нестао.
И као и пре, један светионик се издиже усред равног футуристичког мора – Мајаковски. Јер он није од сналажљивих. Он је певао револуцији док су други, седећи у Петрограду, испаљивали своје далекометне стихове према Берлину. Али чак и овај величанствени светионик још увек гори на старим резервама његовог Ја и Просто као мукање (имена првих збирки поезије Владимира Мајаковског, прим. прев). У „Херојима и жртвама револуције,“ у „Бублику“ и песми о сељанки и Врангелу, то више није исти Мајаковски, Едисон, пионир који је сваки корак крчио кроз џунглу. Из џунгле је изашао на добро утабани пут; посветио се усавршавању службених тема и ритмова. Али, зашто да не? Едисон је, такође, усавршио Белов изум.
„Коњарство“ московских имажиниста је исувише очигледно оптерећено гвозденом сенком Мајаковског. Без обзира колико се труде да смрде и вичу, неће надмашити Мајаковског у томе. Имажинистичка Америка, нажалост, откривена је одавно. Још у доба Серафина, онај који је себе сматрао највећим песником написао је: „Да се не бојим да пореметим ваздух ваше скромности златним облаком почасти, не бих могао да се уздржим од кићења прозора на здању славе светлим одеждама којима руке похвале ките кичму имена која припадају супериорним бићима“ (из писма Пјетра Аретина војвоткињи од Урбина). „Руке похвале“, „кичма имена“ – зар то није имажинизам? Одлично и продорно средство – слика – постала је сама себи циљ; кола вуку коња.
Пролетерски писци и песници марљиво покушавају да буду авијатичари на локомотиви. Локомотива испушта пару искрено и ревносно, али не изгледа као да ће се винути у небо. Уз мале изузетке (као што је Михаил Волков из московске „Кузнице“ (група руских пролетерских писаца, прим. прев.)), сви практичари пролетерске културе имају најреволуционарнији садржај и најреакционарнију форму. Пролеткулт уметност представља, за сада, корак уназад, ка шездесетим годинама XIX века. И бојим се да ће авиони из редова сналажљивих увек престићи поштене локомотиве и, „кријући се под плаштом слободе“, отргнуће пролазни тријумф у своје име.
Срећом, масе имају оштрији њух него што им се приписује. Стога је тријумф сналажљивих само тренутан. Тако је било са пролазним тријумфом футуриста, и једнако пролазним тријумфом Кљуева, после његових патриотских стихова о подмуклом Вилхелму и његовом одушевљењу „отпором у декретима“ и митраљезом (божанствена рима: митраљези и мед!). А чак је и ова кратка мера успеха била очигледно ускраћена Городецком: на вечери у Думи дочекан је хладно, а на његовој сопственој вечери у Кући уметности присуствовало је мање од десет људи.
А несналажљиви ћуте. Блокова поема „Дванаесторица“ одјекнула је пре две године – и након последњег, дванаестог откуцаја, Блок је ућутао. Једва примећени, „Скити“ су одјурили давно, низ тамне улице без трамваја. Прошлогодишње Белешке сањара, (серијал антологија симболистичке групе, који је објављивала издавачка кућа Алконост од 1919. до 1922.) објављене од стране Алконоста, само су блед, усамљени одсјај у јучерашњем мраку. И у њима чујемо Андреја Белог како се жали: „Услови под којима живимо кидају нас на комаде. Писац често пада под теретом посла који му је стран. Месецима нема прилику да се усредсреди и заврши недовршену фразу. Често се у последње време аутор питао да ли је икоме потребан – то јест, да ли су некоме потребни Петроград или Сребрна голубица (романи Андреја Белог, прим. прев.). Можда је потребан само као учитељ ‘песничке науке’? Ако је тако, одмах би одложио перо и покушао да нађе посао као чистач улица, пре него да обешчасти своју душу сурогатима књижевног делања.“
Да, то је један од разлога ћутања праве књижевности. Писац који не може бити вешт мора корачати до канцеларије са торбом ако жели да преживи. У ово наше време, Гогољ би трчао с торбом у Одељење за позориште; Тургењев би несумњиво преводио Балзака и Флобера за Светску књижевност; Херцен би држао предавања морнарима Балтичке флоте; а Чехов би радио за Комесаријат за јавно здравље. Иначе – да би живео као студент пре пет година од својих четрдесет рубаља – Гогољ би морао да напише четири Ревизора месечно, Тургењев три Очева и деце на свака два месеца, а Чехов би морао да напише стотину прича месечно. Ово звучи као бесмислен виц, али нажалост, то није виц; ово су реалне бројке. Рад књижевног уметника, који „отеловљује своје идеје у бронзи“ с муком и радошћу, и рад плодног брбљивца – рад Чехова и рад Брешко-Брешковског – данас се процењују на исти начин: по јарду, по листу. И писац се суочава с избором: или постаје Брешко-Брешковски, или ћути. Правом писцу или песнику избор је јасан.
Али чак ни то није најважније. Руски писци су навикли да гладују. Главни разлог њиховог ћутања није недостатак хлеба или папира; разлог је много тежи, много чвршћи, много гвозденији. Права књижевност може постојати само тамо где је стварају, не марљиви и поуздани службеници, већ лудаци, пустињаци, јеретици, сањари, бунтовници и скептици. Али када писац мора бити разуман и ригидно правоверан, када мора бити користан данас, када не може нападати све и свакога, као Свифт, или се свему подсмевати, као Анатол Франс, тада не може бити бронзане књижевности, може постојати само папирна књижевност, новинска књижевност, која се чита данас, а сутра користи за замотавање сапуна.
Они који покушавају да изграде нову културу у нашем изузетном времену често скрећу поглед ка далекој прошлости – ка стадиону, позоришту, играма атинског демоса. Ретроспектива је тачна. Али не сме се заборавити да атинска агора, атински народ, знао како да слуша и оно што нису оде; он се није бојао ни оштрог бича Аристофана. А ми – колико смо далеко од Аристофана када је чак и сасвим безопасна драма Радник Словотеков од Горког повучена са репертоара како би се заштитило оно блесаво дете, руски демос, од искушења!
Бојим се да нећемо имати праву књижевност докле год будемо сматрали руски демос за дете чију невиност треба чувати. Бојим се да нећемо имати праву књижевност док се не излечимо од ове нове врсте католицизма, која се, као и стара, боји сваке јеретичке речи. А ако је ова болест неизлечива, бојим се да је једина будућност могућа за руску књижевност – њена прошлост.
Извор: Глиф
