Пише: Синиша Вуковић
Човјече пази
да не идеш мален
испод звијезда !
Пусти
да цијелог тебе прође
блага свјетлост звијезда !
Да ни за чим не жалиш
кад се будеш задњим погледима
растајао од звијезда !
На свом концу
Мјесто у прах
Пријеђи сав у звијезде !
Евога, 2. свибња 2025. навршава се великих 100 година откако је створац ових красних стихова непролазне љепоте, Антун Бранко Шимић, отпловио у небеса. Земљи која држи до своје културе и својих одличника у њој, пјесника Шимићева калибра и значаја, јамачно би у овако свечаном поводу високе обљетнице прогласила годину његовим именом, видјела у којем од највећих градова недостаје му споменик, провјерила има ли града везана уза њ да тамошња школа не носи име његово; односно, распитала би се треба ли можда објавити сабрана дјела његова или макар критичко издање изабраних пјесама, одржати можда какав знанствени скуп… Жалибоже, авај, већ летимичним погледом лако је установити како од свега овога неће бити ништа.
Добро, има А. Б. Шимић два пара сабраних дјела, вазда нецјеловитих и несавршених; ама, и од најпосљедњијег свођења салда његовога књижевниковања прошла су готово четири десетљећа. Било је то 1988. године кад је загребачки „August Cesarec“ објавио у двије књиге кумулативну опера omnia што ју је приредио Недјељко Михановић. Какав помпознији свезак с паметним есејима и рашчламбама „шимићевштине“ свакако би добро легао на сталажу националне нам биране књижевности.
Уводна пјесма овдје, која је уједно и најрепрезентативнија умјетникова легитимација, али и једна међу најзначајнијим у сваком флорилегију или антологији свеколике хрватске поезије, пјесников је преурањени крик из којега се профетски ишчитава његов напрасни одлазак и партенца преко реда. Овај је мекани пјесник у лирици и бодљикави судац у критици рођен у херцеговачким Дриновцима 18. студеног 1898., што ће рећи да је имао усве 27 година у часу упокојења. Није случајно Антун Густав Матош бубњевито био изјавио како је смрт одувијек имала добар укус, алудирајући на неријетке смрти што су покосиле неиживљене демијурге у цвату младости (чему ни сам није умакнуо, кад га је спровод био сустигао не навршивши ни свој 41. рођендан!).
Четири године прије неголи ће и њему самом догорјети жижак живота, Матош ће – потакнут смрћу Јанка Полића Камова, који је тужно сажган подаље од куће као 24-годишњак – жалосно забугарити над усудом још луђег и одважнијег од себе намћора и бласфемичара, гордо ни не хтијући видјети докраја како ће се обистинити тај рафинирани укус њезиног величанства, госпође Смрти, која ће под своје скуте обгрлити пјесничке избоје и изданке, младице под именима Фран Галовић, Владимир Черина и Улдерико Донадини: све авангардни првоборци на фронталној црти књижевног боја у истом рову с А. Б. Шимићем.
Овај астрални пјесник стално се загледао у звијезде, црпећи из њих свјетло за мракове и тмице што су га непрестанце заокупљали. У његовој првој стихозбирци „Преображења“ (1920.) – коју је објавио исте године кад је либром „Лелек себра“ дебитирао и Тин Ујевић, с којим је у почетку Шимић дијелио и екавицу – превладавају макабристички угођаји и скоро у свакој пјесми појављују се ријечи „мрак“, „ноћ“, „црн“, „мртав“, „крв“… па „блијед“, „ћутање“, „нијем“, „бездан“… Коликогод да се окреће око себе, какогод да тумачи себи видике што их опажа или ћути, некако се као лајтмотив у читатељу попут јеке јавља упозоравајући стих његов: „свака мисо боли“.
Па опет, у црнини и бјелини Шимићевих емоционалних слика, плава боја истиче се као неутрална мјера свега: било да је то небо, или да је то тијело, чак и водопад… Мотив преображења или макар мисаоне транспозиције из једнога стања у друго доминантан је међу овим версима, које пјесник графички меће један по један усредиштен у окомитој организацији композиције пјесме. Шимић као да се водио оним лирским геслом Артура Римбауда, „Ја, то је нетко други“, још једног несретника који се није наужио живота (надживио је Шимићеву доб усве девет година). А тај други може бити све: и „тица“ и – жена.
Мотив жене такођер је врло евидентан у Шимића, разрађен често кроз врло децентну путеност и деликатну еротичност која никада не искаче у баналност или дословност. Пјева млади кантор:
Не, жене нису с ове земље !
Већ то су издна небројених плавих ноћи наше младости
бијеле чежње израсле у тијела.
На једном другом мјесту разгаљени рапсод вели: „Моје голо тијело дршће/ обливено хладним свјетлом звијезда“. И након ониричких сањарија слиједе сомнамбулна утјешења: „Мене држе меке руке мјесеца…“ Па готово псаламски загуди нујни лирски срх под насловом „Мати“: „Ја уђем у самоћу своје мајке:/ нијеми голи храм“. Шимић зацијело није баш случајно био ускликнуо да „Пјесници су чуђење у свијету“ – којом паролом и започиње његов славни канцонијер – јер та подразумијевајућа „чудесност“ и даје демијургу слободу којом он и воли и моли те успомоћ које он у исто вријеме и слави и жали, и благосливља и куди. Али и види и чује помало диспаратне и контрастне призоре: „Невидљиве позауне туже/ у запад сунца што се дави у рођеној крви.“
Ако је и имао инвентар ријечи којима се често утицао и које је радо рабио, Шимић је згодно баратао већ постојећим облицима лексема или је ковао неологизме. Који је успаван, снен, у њега је „санен“, а радо ће около „корачати“; „долаз“, а не долазак његов је избор, као што је и „непрозир“ оно кроз што се не види…
Шимићеве пјесме прожима завичајни реквизитариј присподобив с оком што га у својем локалном имагинарију декларирају дијалектални пјесници; притом понајприје мислим на чакавске и кајкавске заговорнике лирског индигената попут Драге Иванишевића и Јуре Франичевића Плочара, Златана Јакшића и Јошка Божанића, односно већ споменутога Галовића и Драгутина Домјанића, Ернеста Фишера и Ивана Голуба, иако су ту у близини и Горан Ковачић и Крлежа. Лакше од икога инога, Шимића би се дало из његове штокавштине транспонирати до у медиј чакавштине и кајкавштине. Чином стандардизације, штокавски је језик под рефлексом превласти у опхођењу и изражавању подоста угушио креацију на поддијалектима властитог дијасистема, па зато и немамо иоле видљива пјесништва које би било испјевано на икојем идиому кампанилистичке штокавице.
Хрватска књижевност прекрцана је болним судбинама, а фатум Шимићев један је од оштријих тих игала. Ријетко виђен виспрени каприц и одважност у брањењу под куполом властите лубање створене мисли, муњевитошћу грча козмичке неправде сасјечени су већ на првој или другој степеници не само обећавајуће, већ помало и изграђене каријере несвакидашњег литерата. Тко зна како би развој домаће нам писмености орисао своју путању да се Шимић успио стубоком распламсати као пјесник и распиштољити као књижевни критичар?! Хрватска је књижевност можда и најбогатија од свију на свијету, ако бисмо мјерили њезине естетске досеге у односу на доб у којој су њезини бројни пјесници наглом смрћу пукнули нит проведбе својега пјесниковања.
И, као епитаф на сврхи овог огледа нека одзвони пјесма „Моја преображења“ из иницијалне збирке његове, која као да у се усиса читав Шимићев живот, поглед на њ, и на небеса, и, некако као да се кроз шапат разлијева из уста неког усамљеног еремита или прадавног пророка:
Ја пјевам себе кад из црне бездане и мучне ноћи
изнесем блиједо меко лице у кристално јутро
и с погледима пливам преко поља ливада и вода
Ја пјевам себе који умрем на дан безброј пута
и безброј пута ускрснем
О боже дај ме уморна од мијéна
преобрази у твоју свијетлу непромјењиву и вјечну звијезду
што с далеког ће неба ноћу сјати
у црне муке ноћних очајника.
Извор: Портал Новости
