Пише: Др Бобан Стојановић
Иако је главна тема у вези са овим питањем да ли ће студенти изаћи на изборе на студентској листи, да ли ће они направити изборну листу (тако сам ја разумео) кандидата, те да ли на њој могу да буду политичари, чланови партија и група грађана које су раније учествовале на изборима и слично, сматрам да је много важније указати на другу, суштинску ствар, а то је позиција оног који одлучује о томе да ли ће ванредних избора бити или не.
Да се разумемо, ту одлуку доноси једино и искључиво Александар Вучић, не зато што је то његова надлежност, иако председник према Уставу распушта Скупштину, већ зато што контролише готово сваког члана Владе Републике Србије и посланика владајуће већине, који да би он донео ту протоколарну одлуку, морају да поднесу предлог за распуштање скупштине и расписивање избора. Иако жели да се представи као да је то његова извршна, а не протоколарна надлежност, председник Републике ипак не може да распише изборе без овог корака владајуће већине у извршној власти (која је изабрана од стране парламентарне већине). Али као што знамо, институције у овој земљи не функционишу, па путем ових механизама – иако ненадлежан, одлуку о ванредним изборима неформалним каналима моћи доноси Александар Вучић. Тако да, ту потенцијалну одлуку о расписивању ванредних избора треба тражити искључиво у његовим мотивима за исте.
Подсетићу да смо у ери СНС-а имали само једне редовне парламентарне изборе – 2020. године. Сви други избори су били ванредни и сви су били одржани пре времена искључиво и једино јер је СНС-у и Александру Вучићу тако одговарало. Много сам критика доживео око мог става о изборима 2023. године (парламентарним, а посебно изборима у граду Београду), па и поновљених у Београду 2024. године само зато што сам рекао да нико не би расписао ванредне изборе на којима може да изгуби (и то су наравно били ванредни избори). Наравно да сам ја знао да су ти избори непоштени и неслободни, као што знам и указујем на то од 2014. године. Неки други су ваљда мислили да се нешто променило 2023. године и да ћемо имати неизвесне изборе. Ја нисам. Епилог сви знамо. А и да поновим овде – да је постојала шанса да се нешто промени на тим изборима, њих не би ни било.
Па у складу са тим, видим 3 могућа исхода (опције) захтева да се распишу ванредни парламентарни избори:
- Вучић пристаје на ванредне парламентарне изборе и на њима побеђује. Уколико се избори убрзо распишу на захтев студената – ово је готово известан исход. Сама чињеница да би пристао на њих, након што у овој друштвеној и политичкој кризи и након пада Вучевићеве владе ниједном озбиљно није размишљао о изборима, то само значи да се у међувремену нешто променило и да је изборна победа сада осигурана. Јер се на ванредне парламентарне изборе иде када су они сигурни. Не причам о томе када већина не постоји па су ванредни избори неминовност. Овде то није случај, парламентарна већина је и даље сигурна. Наравно, ова победа би била непоштена и освојена на неслободним изборима – као и сваки пут до сада. Али, овде је поента у овом „пристанку“. Ако нема шта да се изгуби – пристанак на ванредне изборе је много лак и веома известан.
- И поред тога што би избори били неизвесни, због значаја и обима друштвене и политичке кризе у којој живимо, Александар Вучић „као демократа и пре свега човек од слободе, легитимитета, правде и поштења“ пристаје на ванредне изборе на које не мора да иде, а на којима може да изгуби и на њима заиста изгуби. Ок, видите сви да се шалим. Заборавите овај сценарио.
- Студенти захтевају изборе, а Александар Вучић на њих не пристаје и чека прве редовне (националне) изборе које не може да избегне, а то су редовни председнички избори у априлу 2027. године (парламентарни су у редовном термину тек 2028. године на реду иако то многи заборављају). Понављам, чињеница да након пада Владе ниједном нису озбиљно размишљали о изборима, већ смо сви знали да ће се формирати нова Влада РС, да немамо ниједно пропагандно истраживање јавног мњењау последњих неколико месеци (срамота је очигледно многе да ставе име своје агенције поред неких налаза), да се десила велика промена јавног мњења у Србији коју видим и само у томе што на истраживачко питање: „Да ли се Србија креће у добром правцу?“ – људи нису сигурни да ли се мисли на студенте или на владавину СНС-а што је било незамисливо раније – мени говори да би избори у Србији тренутно били веома неизвесни чак и уз овакве изборне услове. И ово не говорим јер ми делује због неких имагинарних разлога или личног осећаја – већ највише из разлога што нови ванредни избори нису били озбиљна опција за СНС након пада Вучевићеве владе.
У складу са тим – сасвим је реална опција да ће СНС бежати од ванредних избора. И ДС је бежао од њих од 2009. када их је СНС тражио па све до редовних избора 2012. године јер су знали да ће тешко на њима победити. И ја бих рекао да би то била сјајна вест за ову земљу и њену будућу демократизацију. То би значило да уз све ауторитарне методе владавине, потпуну контролу медија и неограничену пропаганду, притиске на бираче и неограничене ресурсе – СНС и поред свега тога више не може да победи ни на таквим „изборима“. И то би заиста потврдило моју тезу са старта овог текста да су студенти темељно и тектонски променили ову земљу.
Али, то би значило и да је власт спремна на све. Кад кажем на све – мислим и да ово стање у држави потраје све до 2027. године. Студенти са својим блокадама и протестима врше огроман притисак на власт. Прошлу владу су оборили и како то причам месецима – убедљиво су најјачи политички актер у земљи. Рекао бих чак и да је власт добрим делом не само изгубила демократски легитимитет (по мени га од 2016. године није ни имала), него је изгубила и управљачки легитимитет. Власт која не може да спроводи образовну политику и у којој универзитети не раде је пропала власт. Таква власт нема пристанак од грађана да управља државом.
Али таква власт нема шта да изгуби. А посебно је проблематично ако је та власт и пре свега овога била ауторитарна и недемократска. А била је. Ако тој власти ванредни избори значе макар и малу могућност за њен крај – избора онда неће бити. Пре ми је очекивано и да се редовни избори одложе због некаквог имагинарног ванредног стања 2027. године него што заиста верујем да би актуелна власт пристала на ванредне изборе на којима постоји промил шансе да на њима изгуби све. Да, заиста све. Није само власт у питању. И ако тако читам све ово – они би били спремни да угасе универзитет, да „ратују“ са студентима две године, да „ратују“ са свима две године, али опет – губитак власти тек за две године њима много више значи и користи, него губитак власти кроз 2 или 3 месеца на ванредним изборима које не морају да распишу. А ако су свесни да власт губе свакако – за њих је боље касније, него пре.
Ако им је потенцијални губитак рејтинга због објављивања документације око надстрешнице и попуштањем студентима био проблем – па шта мислите колико им је губитак власти проблем?
Додатно, ако се случајно деси да СНС буде имала осигуране изборе пре редовног термина 2027. године – на њих ћемо ићи у рекордно кратком року, као што бисмо увелико данас били у изборној кампањи да су ванредни избори у марту или априлу били „сигурица“ за СНС. Ако чујете од Вучића да о томе заиста размишља – вратите се на опцију 1 из овог текста.
А ако избори за СНС нису „осигурани“, онда због тога наредни период може бити још озбиљнији потрес за ову земљу и сав њен народ, а посебно за студенте (а пре свега због њих је овај текст и написан). Они би, док ова власт траје, сносили највећи терет и поднели највећу жртву. А треба подсетити: први редовни избори су тек 2027. године.
Извор: Н1
