Пише: Филип Драговић
У ове претпразничне дане јавност у Србији и Црној Гори конзумира синхронизовану кукњаву познатог политичког пара (или ако више волите умјетнички израз – дуета) Мила Ђукановића, бившег предсједника свега и свачега у Црној Гори и Александра Вучића, актуелног предсједника свега и свачега у Србији. И док Вучић неумјесно и дилетантски ”отпризнаје” весеље поводом 20. годишњице од референдума у Црној Гори, Ђукановић на ТВ Е, онако епски, у три циклуса, врши ревизију историје сопствене политичке пропасти. А тешко се опредијелити је ли више провидно, како по ко зна који пут, ова двојица играју медијски ”дупли пас” међусобних оптужби и испуцавања крупних свађалачких лозинки, или је више иритантно колико су обојица убијеђен да народ још увјек вјерује у искреност њихових емоција и ставова. Чини се да, са народним повјерењем, не стоје најбоље ни један ни други. Ђукановић се неповратно стропоштао испод 25%, а то ће ићи све ниже како се судско-правно клупко око његових сарадника буде распетљавало, и како се, пред очима грађана, буде топила бајка о томе како једино ДПС може увести ЦГ у ЕУ. Вучић дефинитивно нема више ни 50% подршке у Србији, и ових дана се клати на оној истој политичкој ивици, са које се Ђукановић стрмекнуо 2020.г. Све су ово разлози због којих управо и гледамо поменути заједнички медијски плес двојице доајена политичког клизања.
Ђукановић у улози ”црногорског папе”
Послије свих монопола које је за себе приграбио током трансформације од младог комунистичког комесара до презрелог (да не кажем ”трулог”) капиталисте, Ђукановић бјеше пожелио да буде обновитељ (читај: поглавар) некакве самосталне црногорске цркве. То му се, сви то добро знамо, обило о главу.
Међутим, како је човјек декларисани и очигледно убијеђени атеиста, он није умио да повеже како му се није играти (са) Богом, него за пропаст тог пројекта оптужује све и свакога, осим самога себе. Па су криви српски попови, руски шпијуни, западне дипломате… итд. Једним дијелом, он није крив што препознатљивог материјалистичког образовања, не разумије појаву ни природу литија. Са друге стране, безочно инсистира на сопственој непогрешивости (замислите, изјавио је, не трепнувши: радили смо без грешке 10 година!), као да му се у његовој бесмисленој борби против Цркве прештампало да је постао нешто као ”црногорски папа”. Што ће рећи, непогрешив када ради свој званични посао!
Поред тог самоубилачког настављања да компромитује СПЦ у Црној Гори, својим лажима, он поново враћа пажњу јавности на ”државни удар” и тумачи нам како иза Паје Велимировића и оружја занавјек баченог на дно непознатог језера, стоји држава Русија! На то нам надодаје да су разлози за покретање референдума били неусклађеност двије привреде у Србији и Црној Гори, али и ”разлика” у националистичкој политици Србије и, по њему ваљда, хипи-покрета у Црној Гори који даноноћно ради на ”новој азбуци”, ”новој цркви”, ”новој застави” а од недавно, на трагању за оригиналним генетским склопом Црногораца, у односу на цијело балканско окружење. То, по Ђукановићу, није национализам.
Вучић у улози ”остављеног љубавника”
Упркос потпуној огавности Ђукановићевог медијског повратка у средиште јавности, и свих ових горе побројаних лажи којима се окитио, мора се признати да се Вучић, у овом ”слободном програму клизајућег пара”, прихватио донекле љигавије и тугаљивије улоге. Он цмиздри над чињеницом што уопште постоји црногорска држава, односно ту и такву чињеницу критикује са позиције љубавне остављености. Његов презир према било каквом облику аутономне црногорске политике (макар била вођена и од Срба у Црној Гори) види се у начину како ”критикује” (ово је блага ријеч за оно што ради и како то ради) актуелну власт, састављену од бар три препознатљиве српске странке. Он једноставно не подноси никакав облик српског политичког удруживања, ако он није под његовом непосредном контролом. Нема везе што под том политиком коју он критикује Срби у Црној Гори живе боље (заједно са другим грађанима) него до сада; што СПЦ у Црној Гори ужива потпуну слободу; што се у јавном и културном простору коначно промовишу српске вриједности и српски ствараоци… ма њега то ни не занима. Нема његове власти – нема српских интереса.
Е па замислите како, сузе над црногорском независношћу, са таквих извитоперених позиција српства, дођу као, што би његов френд Мило Ђ. рекао, ”музика за уши” овдашњим мрзитељима српског идентитета? Како ликују разни Николићи, Чиргићи, Шуковићи, када виде и чују да је предсједник Србије, такав политички аналфабета, или се прави да је такав, или перверзно ужива у ономе за шта и сам зна да је извитоперено?
Клизајући дует
Недостаје ми таленат чувене Милке Бабовић, новинарке која је зналачки преносила умјетничко клизање, да опишем све детаље невиђене усклађености потеза, осјећаја за тајминг, за бацање у пируете један-другога, онда када по нашем мозгу клижу стари и уиграни пар Александар Вучић и Мило Ђукановић. Оно што умијем да кажем: већина их је прозрела. Велика, политички легитимна већина, која никада више неће дозволити да ова два диносауруса воде политику од које зависи будућност било Србије, било Црне Горе.
