Пише: Синан Гуџевић
Златно доба човјечанства било је без злата, злато је било је непознато Златном добу. За злато се сазнало тек у Гвоздено доба. Тада је злато постало основа за трговину и трампу, а било је основа и за рат. Тако стоји у старих писаца, то у „Пословима и данима“ казује Хесиод, тако стоји и код Овидија. Хесиод, додуше, не спомиње златно доба, спомиње златни људски нараштај. Било да је доба, било да је нараштај, злато им стоји у називу. Чудно је да се злато, узрок ратова и зала, узима за назив доба у којем ничега тога није било, ни злата ни ратова.
Злато овога љета вуче мисао на планину Рогозну. Између Голије и Рогозне смјестио се Нови Пазар и неколико села чије становништво цури у Пазар или у широки свијет. На Голију стижу вијести и гласови о припремама за копање руде на Рогозни. Стижу и гласине, вријеме је такво да су гласине поузданије од вијести. Ствар изгледа безнадежно запечаћена и буквално неповратна: гласови су сложни у оцјени да власти у Србији, а то, по тим гласовима, углавном значи да предсједник Вучић, имају то јест има договор, а можда и уговор са некаквом аустралијском фирмом да ова почне ископавања на Рогозни. Вучић је, иначе (иначе!) почасни грађанин Новог Пазара, а и да није, било би немогуће да не зна за сва пробијања путева ка Рогозни и по Рогозни, за асфалтирања, која мјештани знају и гледају док дрндају и брундају камиони и све оне направе које се називају механизација. Неколико људи из села на Рогозни с којима сам разговарао јако су усплахирени, забринути су и незадовољни. Предсједник Вучић је, кажу, изјавио како у Рогозни лежи 170 тона злата, које ће откопавати и откопати та аустралијска фирма. То ће злато, по Вучићу, препородити цио овај крај, отворити људима радна мјеста, и то па то, па опет то. Уз злато се спомињу и огромна налазишта бакра, овога има на хиљаде тона, али се бакар не спомиње радо, радије се некако прескаче. Спомињу се и олово и цинк, тихо и тише, да не тамне сјај злату. Понеки од људи ми је показао и своју парцелу у којој ће бушилице бушити па да онда мјесто уступи рудокопној сабласној механизацији. Радници који се овога љета по том терену мотају и терен припремају шутљиви су, скупе су им ријечи.
Новинари и уредници повремено објаве како Србију „тресе златна грозница“. У децембру 2022. предсједник Вучић је објавио како је „Србију Бог погледао“, јербо је код Жагубице (далеко сјеверније од Рогозне) откривена златна жила, те ће тај неразвијени градић задесити свијетла будућност кад му из тамних дубина испод Црног врха на земљину површину буде извучено па онда жежено то злато. Црни врх има и на Рогозни, а има на Рогозни и брдо Жежница. Оно је вјероватно ономатолошка својта некадашњег рудника Жежна на Рогозни одакле се ископавало па пекло и талило оно што се ископало. Жежна се први пут спомиње у првој половини 16. стољећа, име јој је остало у турским документима, у каснијим Жежне нема, те би се могло сматрати како се жежењем из Жежне издвајало и злато. Драгици Премовић Алексић дугујемо важан рад о томе руднику. Она је, уз много чега другог, открила и да су рудари имали повлаштен положај, уз осигуране зараде и предност да потпадају под рударско законодавство. Она је нашла и једну пресуду Порте из 1559. године која се односи на незадовољство рудара што нису ослобођени давања дјечака у јаничаре. Овако гласи један дио те пресуде достављен кадији Новог Пазара: „Рудари новопазарског кадилука упорно одбијају да дају своје дечаке, иако у њиховој исправи пише да те обавезе није ослобођен рударски слој становништва.“ Важан попис рударских окана и назива даје и Петар Ж. Петровић. Топоними као Златна река, Златни камен, Златар, Плакаоница указују на рударску прошлост Рогозне. Колико год да се о њој говори као планини „пуној злата“, ваља казати да је, по свему судећи, то јако натегнуто, јер су се у њој највише вадили олово и цинк, помијешани са пиритом, сребром, па тек онда златом. Крај извора Бакарњача и данас мјештани знају вадити олово, „за своје потребе“, каже Петровић. Аустријски дипломат и путописац Теодор Ипен у својој књизи „Novibasar und Kossovo“ (Нови Пазар и Косово) о Рогозни каже да је у њој било рудника сребра и да су је Турци звали Gümüş Dağ (Сребрна гора). Свеједно, онај који у Србији данас све држи у својој шаци, у својим обраћањима злато најрадије ставља на прво мјесто, јер се зна шта све прати ископавање и прераду руде олова, бакра и цинка. Зна се каква је срећа задесила Бор и Мајданпек, да само њих споменемо. Зна се од каквога здравља пуцају плућа дјеце и одраслих у Бору и Мајданпеку, гдје сада владају кинеске фирме и бушилице. А зна се, и то је објављено, да су минерални ресурси Рогозне процијењени на 214.000 тона бакра и на 364.000 тона цинка! Објављено је то, но наравно тише, али се гласно говори и понавља о 170 тона злата. А компанија Strickland Metals својим ће дијамантским бушилицама бушити у мјестима Меденовцу, Шанцу и Бакарном кањону. Нешто од самоувјерености и славодобитности извођача може се видјети на овој веб страници. Код имена Меденовац ваља подсјетити да се мед се прије три стољећа звао бакар. Уз Strickland Metals спомињу се и домаће „сестринска фирме“ те Златна река, те Terra Balcanica. Оне би, чује се, рудариле око бакра, цинка и олова, у шта се аустралијска фирма не би мијешала. Гласине, оне што су поузданије од вијести, казују и како је Рогозна у Београду замишљена да буде оно што је била Трепча, иначе на Рогозну геолошки и географски наслоњена. Сабласне еколошке посљедице спомињу само угрожени.
Прилика је да се подсјетимо једнога мјеста на Рогозни. Оно се налази усред рудокопне Рогозне, испод средњовјековне утврде Јелеч. То се мјесто данас зове Отес. Важно је споменути Отес на Рогозни, јер се у њему десило нешто што је згодно споменути, иако од спомињања поуке неће бити никакве. То што се десило дало је мјесту име. Крај тога мјеста је, крајем зиме 1282. српски краљ Драгутин ишао са својом властелом у лов, па му се спотакнуо коњ на којем је јахао, те је с њега пао и сломио ногу. Властелини и слуге су му уз жаљење и плакање, начинили, то јест, отесали од дрвета удлаге и у њих учврстили сломљену ногу. По тесању тих дашчица за удлаге, мјесто пада с коња је названо Отес. Краљ Драгутин је тада, још на земљи се налазећи, затражио од пратње своје да га однесу у Дежево, данашњу Дежеву крај Новог Пазара, гдје су тада Немањићи имали своје дворе.
О томе опширно пише архиепископ Данило Други. Милутин, брат краља Драгутина, дошао је по позиву братову у Дежево и „ту учини велико ридање и плач над својим братом“. А рањени краљ му је овако рекао: „Љубими мој брате, ево видиш како учиних, тако ми се врати, да више нећу владати на овом престолу, који силом узех своме родитељу. А ако после овога останем на овом престолу краљујући, тело моје има да буде искушано од Господа неисказаним казнама. Јер по делима мојим што учиних, све ово доћи ће на ме. Јер мислим како занавек отпадох од царства небеског, зажелевши пролазне славе. Јер бол од геене очекује ме, вечне неразрешене узе и тама крајња, отровни црв, шкргут зуба, скрб и туга огњене реке… А ти, драги мој и љубими брате, узми моју царску круну, и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу краљуј“. (За оне који, можда, помисле да је ријеч геена штампарска грешка, нека знају да није, она је дошла из латинског, а ондје из арапског, гдје гласи џехеннем, пакао.)
Краљ Драгутин је свој пад с коња и лом ноге разумио као Божју казну за то што је шест година раније збацио са престола свога оца Уроша Првога. Остала су свједочења да је Драгутин након силаска са трона, сваки дан знао проводити доста времена у ископаном гробу на постељи од трња коју ју је сам приредио. Милутин се пак, показао као један од најуспјешнијих српских краљева.
Некада је сребрна гора Рогозна и властохлепнога краља начинила мудрим и вратила у побожност. Данас се на њој вјежба неискреност у говорењу и разулареност у поступању. Позлаћује се на ријечима, а шири се бојазан ће позлата бити рђа.
Извор: Портал Новости
