Проф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима (6)
Пише: Проф. др Мило Ломпар
Медијска хајка, коју води српски председник, као први циљ има намеру да власт прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је да се џепови отпора криминализују. То је злокобна криминализација политичког противљења. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити било какав отпор велеиздајничким одлукама које су све ближе нашим данима. Отуд треба преплашити све учеснике у јавном животу. Ако се може говорити о државном удару, како је гласило медијско окривљавање ухапшених људи, онда се то једино односи на понашање српског председника. Александар Вучић, наиме, непрестано врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Он је претворио свакодневни живот у трајни државни удар. Тако је укинуо сваку одговорност и достојанство саме власти, јер их је претворио у вербално, ментално и физичко насиљ, наводи проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“.Магазин Таблоид ће у неколико наставака објавити делове те књиге, у којој проф. др Ломпар контекстуализује своје политичко становиште и разоткрива узроке и последи лажи које су испуниле српску јавност.
Понекад настојања ренегатског најамника добијају комичне облике. Он, тако, закључује да сам понет мишљењем Лајонела Трилинга формирао свој став о неуклоњивом присуству прошлости у садашњости.
До таквог закључка је дошао на основу једног цитата из шестог (и потоњих) издања Духа самопорицања. Ово је карактеристичан поступак којим дилетант жели да се представи као зналац. То је тренутак у коме пропагандиста вреба да пронађе још неку паролу за узвикивање: када се обућар неопрезно удаљава од блокеја.
Он настоји да ме представи као опонашатеља или као плагијатора. Али, он не зна елементарну методологију научне провере. Да би се теза о формирању мог става могла потврдити, неопходно је проверити какав је однос између цитиране реченице и њеног контекста у свим издањима. Јер, пресудно је да ли је увек исти или се мења, поготово што је тек шесто издање одређено као „проширено и коначно“. Ако је проширено, онда то значи да је нешто унето у односу на претходна издања. Ако је мој став претходио цитату, онда није он настао под утицајем цитата, него је цитат употребљен да би се потврдила истинитост става.
Управо тако стоје ствари у свим претходним издањима Духа самопорицања, јер се моје мишљење појављује без икаквог помињања реченице Лајонела Трилинга. (Мило Ломпар, Дух самопорицања, Evro-Giunti, Београд, 2014, 363). Оно је, дакле, плод давнашњег сврставања у читаву једну херменеутичку традицију.
Но, како сам био оптуживан да је моје схватање српског становишта ексклузивистичко, одвојено од сваке стварности, унео сам цитат Лајонела Трилинга да бих показао како није реч о некој необичности или произвољности него о једном схватању које има давнашње засаде. Оно, штавише, не проистиче нужно из теоријске димензије разумевања, јер припада ширем хоризонту сагледавања прошлости. Тако Црњански у Хиперборејцима пише да само простаци „мисле да је свака њихова мисао оригинална и нешто ново“, јер „они не знају да је људска мисао обично врло стара и давно речена“ (Милош Црњански, Код Хиперборејаца, приредио Никола Бертолино, том VI, књига 11, Задужбина Милоша Црњанског, 1993, 111). Унео сам цитат, дакле, како бих показао утемељеност свог увида у историјске и културне токове.
Но, агент-провокатор је решио да обуче одору познаваоца ствари. Он воли да се одева у разне костиме, као што су се у XVIII веку мушкарци облачили у женску одећу, а жене у мушку: као кловн који мења одело од једне до друге циркуске тачке. Отуд настаје чисто и нехотично лакрдијаштво: зато што је Трилинг амерички критичар шездесетих година XX века, он је здраворазумски закључио да сам био заведен западним мишљењем. Тако је потпуно погрешан закључак, што доказују ранија издања моје књиге, постао темељ за простачку представу о томе да када се слажем са мишљењем западног (америчког) критичара то чиним зато што сам и сам западњак. Када, дакле, помињем положај звезда, то чиним зато што сам астролог или космонаут?
Глупост је корен пропаганде, као што пропаганда циљано заглупљује публику. Јер, основни циљ је да се побуде ресантимани везани за западну (америчку) политику. Потом се они преносе на појаву са којом нису ни у каквој вези: на мишљење човека који долази из америчке традиције. На крају се негативним предразумевањем обележава човек који наведе ово мишљење. Јер, он постаје поистовећен са америчком традицијом и, у завршници, америчком политиком. Овакав поступак хипергенерализације сав је усредсређен на ефекат. Он природно долази од оних који су одрасли „у нездравој атмосфери подивљале рекламе“.
Они су „научили да се политика једном половином састоји из ?неговања имиџа? а другом половином из вештине навођења људи да поверују у тај ?имиџ?“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, 72). Није изненађујуће што они „аутоматски посежу за тим старим методом штапа и шаргарепе“: одмазде и најма. У том најму, у страху од одмазде, настаје агент-провокатор. Шта је највеће изненађење за њега? Оно „лежи у открићу да постоје људи код којих ни штап ни шаргарепа не могу ништа да постигну“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, 73).
Отуд је принуђен да посегне за медијским жигосањем. Лишен основних знања, сав у пропагандном науму, каткад доказује да имам „јалов мозак“, јер се увек морам прислонити уз неког: као што су Његош и Црњански. Као човек без професије, чије је обележје да се подаје у најам, што је срамније од физичке проституције, не може замислити да људи имају професију и да је дужност професора књижевности да преноси, продубљује и унапређује знања о књижевности и писцима: у које несумњиво спадају Његош и Црњански. Као савршена незналица, не може ни претпоставити у ком степену је књижевна херменеутика – као део опште херменеутике – вештина. Јер, њена креативност је посредна, али далекосежна, пошто су сва наша знања плод посредовања – обликованог кроз разумевање и тумачење – које траје вековима.
Као прави пропагандиста, мисли да значај и вредност човека долазе од теме којој је посвећен, па тражи ни мање ни више него да Црњанског вратим – Србији. Да је било такве памети пре њега, она би се огласила у захтеву да Шмаус врати Његоша – Црној Гори. Никако да се сети да много људи пише и о Његошу и о Црњанском, нити му шта говори околност да се само мене сетио.
Одакле, дакле, долази потреба да се баш он – за разлику од толиких академских особа које трагају за послом – мора ухлебити? Зашто се његова глад мора утолити? Због његове употребне вредности. Поново је ступио у најам: као ренегат и агент-провокатор који жигоше оне који се противе Вучић-Брнабић режиму, излажући их медијском прогону. Да би то било уверљиво, морао је да се лажно представи као заступник српских националних својстава, јер се само тако могла бранити неистина да је владајући режим – национално политички оријентисан.
Тако је постао главни извршилац специјалне медијске операције која је изведена против мене у марту и априлу 2023. године. Као део напора власти да корумпира моје противљење њеној политици, овај најамник ми је раније јавно упућивао комплименте, проглашавајући ме „највећим живим српским интелектуалцем“, јавно ме позивајући да сарађујемо у борби против невладине интелигенције. Био је то параван за подршку владајућем режиму.
Никада се на то нисам освртао. Да тако поступим, одлучила је подударност начелног и личног разлога. У начелном смислу, опадања која износи агент-провокатор, ма колико негативна била, човеку не могу наудити. Јер, временом се покаже њихова лаж и она отпадају као нешто што нам и не припада. Похвале које упућује агент-провокатор, ма колико годиле човековој таштини, остају као ругобна израслина на људском лицу. У личном смислу, оне су се одбијале од кључног правила мог живота: човек никада не сме дозволити да буде поткупљен, ничим, па ни наградама, похвалама и комплиментима. Отуд његов напад на мене није био лично мотивисан него идеолошки одређен.
Отуд ме је проглашавао за „оца нације“, правио поређења са Добрицом Ћосићем: као и у другим оценама, и у овом поређењу могла се препознати њему прирођена невладине (другосрбијанска) структура мишљења. Јер, такво поређење – пре њега и са значењем идеолошког жига – износила је Латинка Перовић. Било је то једнако нетачно. Али, истовремено, дирљив избор по сродности. Агент-провокатор увек делује у корист опште моћи којој служи.
У кампањи су видног учешћа узела два портала: Нови стандард и Стање ствари. Први портал је одиграо улогу покретача кампање, док је главна оптужба на другом порталу била да сам подржао иницијативу Народне странке да се организује референдум за одбацивање Француско-немачког плана којим се Косово и Метохија издвајају из Србије.
Као спорно се појавило присуство бившег министра спољних послова Вука Јеремића. Учестало појављивање објава Вучић-Брнабић министра културе на овом порталу посматрано је као саморазумљива ствар. Таква појединост показује основно предразумевање у нашој националној интелигенцији. Бити министар у Тадићевој влади заувек је горе него министар у Вучић-Брнабић владама. То је прећутна, неисказана, али делотворна граница која омогућава да се медијски успостави лаж о националној оријентацији Вучић-Брнабић режима. Тако се успостављају медијски оквири српске националне лажи. Унутар њих могуће је све прочитати, осим истинитих сазнања о скривеној капитулацији коју спроводи Вучић-Брнабић режим. Понеки изузетак потврђује ово правило, јер има улогу да га прикрије.
Уредници ових портала својевремено су ми нудили новац да пишем за њих. Премда у самој понуди нема ничег необичног, јер је начелно нормално да људи наплаћују своје текстове, она се сукобљавала са мојом одлуком да не наплаћујем своје текстове. Потоњи догађаји су показали да не треба бити похлепан на новац, јер човека то може довести у неугодну позицију сарадње са режимским скривеним адресама.
Врхунац кампање била је телевизијска емисија Ћирилица, у којој је пуних шездесет минута посвећено вређању моје личности, од тврђења да сам „врачарски Црногорац“, преко одговорности због интервјуа који сам дао агенцији Бета и гостовања на Телевизији Нова С, до кривице због стања у којем се налази национална опозиција.
У главној улози на телевизији са националном фреквенцијом били су Миломир Марић и његов најамник, док су улогу конструктивних статиста – као што им и приличи – играли Слободан Владушић, Горан Петронијевић и Данијел Симић. Ни са ким нисам ни у каквом личном спору, као што сам некима од њих чинио личне услуге. Поново је, дакле, одлучујућа – уз могуће личне натрухе – политичка и идеолошка нетрпељивост. Као декор ове политичке представе, они су показали како је национална интелигенција истински сарадник владајућег режима. Јер, она учествује у њему на начин посредног конкубината са невладином интелигенцијом.
Као и у свакој рекламној драматургији, окидач кампање био је јединствено глуп: околност да сам дао интервју агенцији Бета – гласила је оптужница – показала је да сам западњак. Никоме није пало на памет да сам давао интервјуе руским новинским агенцијама, некима и из Русије, нити да сам много пута гостовао на каналу Спутњика. Тога се сећају они који су ме називали рускоколонашем. Међусобно супротстављени актери деле пођеднако неинтилигентан начин закључивања, јер деле исту пропагандну матрицу. Уместо да се прикажу моји ставови из интервјуа Бети, да се покаже у чему су они нетачни, у чему се разликују од мојих пређашњих ставова, услед немоћи да се нешто тако учини и услед настојања да се огромном телевизијском аудиторијуму сакрије садржај мојих оправданих и негативних оцена Вучић-Брнабић режима, пропагандно се стављају у центар пажње две ствари.
То је прегршт личних увреда, од порекла до особина, које износи особа коју никад нисам срео, као задовољавање мржње којом треба увеселити господара и налогодавца: агента-провокатора на месту српског председника. И то је моја одлука да разговарам са агенцијом коју власт оцењује као опозициону.
Када ренегат невладине интелигенције замера национално оријентисаном човеку, као што агенти-провокатори замерају мени, што се појављује у западним (америчким) медијима, онда је то класичан пример ресантимана. Њему је несхватљиво и дубоко узнемирујуће како се човек који доследно и у дугом трајању заступа истоветне ставове, битно супротстављене политици западних (америчких) медија, може појавити у таквом контексту, кад није учинио никакав уступак? Та чињеница потпуно оповргава не само стереотипе јавне ситуације које он свакодневно обликује него и његову егзистенцију: може се, дакле, постојати на начин да човек не буде ренегат и да не потоне у невидљивост. Као отелотворење ренегатске немоћи, јавља се завист према неком ко, не променивши ни милиметар у својим ставовима, остварује његову потиснуту и неоствариву жељу да се врати онима којима свим бићем припада: као трајни и потајни сан његовог ренегатства.
Уколико човек заступа исте ставове, онда околност да се појављује у медију који обликује супротне ставове може подстаћи питање: како том медију одговара приказивање његових ставова? До тога може доћи из различитих разлога. Увек сам спреман да заступам своје мишљење без обзира на програмску оријентацију медија: под условом да нисам лично вређан.
Да се ово моје тврђење може проверити и да оно није плод накнадних и скорашњих околности, показује интервју који сам дао Новом Стандарду 23. априла 2021. године. Тада сам – у осамнаестом минуту – рекао да су Нови Стандард, Печат и Вечерње новости медијска оруђа режима која избегавају да персонализују кривца у лику председника Србије. Политичка толеранција подразумева да у јавном разговору можемо учествовати са неистомишљеницима, јер је политика општа и јавна ствар, док је лична толеранција појединачна човекова одлука. Нисам политичар да бих морао прелазити преко личних увреда. Када сам наступао у телевизијској емисији Ћирилица нисам делио њену политичку оријентацију него заступао своје мишљење и, уколико је тема разговора ишла у таквом правцу, критиковао српског председника. Није ми се, међутим, допадало што је емисија накнадно емитована, па су фалсификовани делови и динамика разговора. У мојим разговорима на Телевизији Нова С тога није било.
Лако је утврдити какви су били моји ставови у разговору за агенцију Бета, јер су они у целини унети у овај есеј. Некад су ме нападали да сам рускоколонаш, а сад сам оптужен за западњаштво; некада сам био одређиван као фашиста, а сада сам крив као либерал. Давнашњи колонијални апологета тврдио је да је моје заступање српског становишта надахнуто претпросветитељским импулсом, док садашњи колонијални најамник тврди да сам радикални заступник просветитељских налога. У оба случаја, бесмисленост оптужби лако се откривала ако би се уочило да сам нападан као противник власти. Јер, однос према властима, а не политичко или интелектуално уверење, одређују човеков положај на јавној позорници код нас.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Отуд настаје софизам замене тезе: уместо да се нагласи чињеница да српски председник чини уставна, законска, друштвена, економска, културна, медијска уништавања српског друштва и културе у потпуној сагласности са западним (америчким) налозима, отвара се бесмислена и беспредметна дискусија о измишљеним темама, каква је наводна и неистинита оријентализација српског друштва као природна чињеница.
Човек који спроводи политичку издају, у сагласности са западним (америчким) налозима, представља се као човек који поступа у духу антизападног понашања. Јер, носиоци тезе о оријенталној и периферно-европској природи српског друштва најгласнији су подржаваоци Вучић-Брнабић режима. Овакав софизам, увредљив са своје глупости, оглашава човек који је због друштвене удобности пристајао да се јавно – у америчким новинама – хвали како је крио своју српску националност. То га чини идеалним агентом-провокатором.
Такав човек ужива подршку националне интелигенције и, истовремено, српског председника: говори ли ова подударност нешто о скривеној блискости националне интелигенције и Вучић-Брнабић режима? Било као српски председник, било као ренегатски најамник, јер обојицу спаја ренегатско искуство, агент-провокатор свагда објављује дневну таблицу српства, да би је тренутно и по потреби претворио у берзу српства. У свим обличјима, то је снажан искорак у српство за човека који се јавно хвалио како се двоумио да ли је Бугарин или Хрват.
Основни парадокс је у томе што је теза о оријенталној природи српског друштва чист производ колонијалне перспективе коју традиционално баштине западне (америчке) научне и политичке адресе и наша невладина интелигенција. Да је ова теза сасвим сагласна са западним (америчким) погледима, показује нам полемичко оспоравање књиге француског аутора Пола Гарда из 1992. године. Јер, наш историчарски ренегат беше написао: „аутор се држао традиционалног модела везивања српског етноса за један источњачки и безмало неевропски гето“ (Никола Самарџић, „Живот и смрт Југославије“, Погледи, Крагујевац, 7. август 1992, 30).
Ако је то традиционални модел, онда то значи да нам агент-провокатор нуди устаљену западну предрасуду као неко оригинално схватање српске историје. И околност да он говори о нашем постојању на европској периферији у складу је са устаљеном предрасудом о безмало неевропском гету. У његовим тврђењима нема, дакле, ничег новог. У томе је важна улога агента-провокатора: он треба да колонијални поглед на историјску егзистенцију српског народа учини прихватљивим тако што настоји да га колективно поунутрашњи, да га уклопи у јавно саморазумевање.
Основа за оспоравање западне доминације над српским народом треба да буде уживљавање у западну представу о не-европском карактеру српског народа. Са осећањем разлике у односу на западну традицију, у далекосежном расколу са сопственом европском традицијом, треба се уклопити у оријентално стање свести. Коме то иде у корист? Коме је то потребно?
Читаво схватање да је нашем начину живота – и у историјском, и у актуелном смислу – културолошки ближа оријентална од европске традиције, и у њеном западном, и у њеном источном виду, толико је емпиријски и теоријски неодрживо да је неопходно поставити питање о политичком и практичном разлогу који условљава овакво кривотворење. Сáмо схватање има слабу историјску потврду. Дуготрајни живот нашег народа под Османским царством не може бити одлучујући доказ, јер је то био живот у непрестаном антитурском ставу, чак и када су се поједини обичаји и навике усвајали. Њихово усвајање, као и елементи исламске традиције, постали су део српске културе, они учествују у њеном самосхватању као контактне културе, али је њен антитурски моменат остао опредељујући чинилац колективног саморазумевања. Одакле долази ова потреба за произвољним и неутемељеним тврђењима?
Њено порекло се може потражити у систематском минимализовању негативних учинака турске владавине код невладине интелигенције: нарочито на Пешчанику. Такво процењивање је у битној подударности са ренегатским најамником. Његово схватање има два учинка. У ауторитарном смислу: будући да оријентални начин живота, и културе на њему израсле, имају превасходно ауторитарни начин владања, логично је закључити да овако произвољно успостављене аналогије теже оправдавању нарастајућег ауторитаризма Вучић-Брнабић режима.
Уздизање оријенталне традиције на место доминанте у српској култури има за циљ да подупре трансфер ауторитаризма. Он иде у два правца: као оправдавање ауторитаризма српских власти и као утемељење неслободе појединца као грађанина. Како председнички ауторитаризам почива на подршци западних (америчких) чинилаца, дакле на страном утицају, као прави колонијални поредак, да би се то сакрило, посеже се за културолошким аналогијама, које треба да учине оправданим оно што је наметнуто. Оне треба да сакрију западну (америчку) доминацију код нас, па отуд измишљају оријенталну доминацију у српској култури.
Колико је то произвољно, најбоље показује пример српског председника владе. На том месту налази се – у трећем мандату, као непроменљива чињеница – особа нетрадиционалне сексуалне оријентације. По овако устројеним културолошким аналогијама, она треба да оличава власт која почива на оријенталном начину живота. У државама које имају такав начин живота, међутим, апсолутно је незамисливо да таква особа у јавном животу буде представник било чега, а поготово да буде председник владе. То је потпуно незамисливо у Саудијској Арабији, Ирану, Египту или Турској, као што је ретка појава и у Европи, док се уопште не јавља у Грчкој, Бугарској или Румунији. Одакле толика ревност у испуњавању ЛБГТ идеологије код наводно националне и традиционалне владајуће странке?
Из ревности прирођене ренегату: исте оне ревности која украшава агента-провокатора. Дакле: да би се сакрило да је прихваћен амерички диктат о ЛБГТ идеологији, који подразумева да се у предлогу закона о грађанском партнерству појави одредница како је оно „заједница породичног живота два пунолетна лица истог пола“, да то спроводи председник државе, јер поставља таквог председника владе, оспорава се западни културолошки утицај у српској култури, пропагандно се развија антизападњаштво и измишља преовлађивање оријенталног утицаја и начина живота у нас. То је задатак агента-провокатора: он осуђује наводно западњаштво критичара власти, да би сакрио њену апсолутну и колонијалну потчињеност западним (америчким) налозима.
Ренегатски најамник предлаже подршку политици Вучић-Брнабић режима као задовољавање оријенталног стања као аутохтоног стања српске културне свести. У приказивању таквог стања посебну улогу игра бесмислена тврдња да је српски народ дуже живео – три века – заједно са сиријским народима него са европским, јер су живели заједно у границама Османског царства.
Ово је класичан пример непросвећеног бркања културних и државних подручја. Јер, као што сродни културни садржаји постоје у различитим државним оквирима, тако и разнородни културни садржаји постоје у истим државним границама. Но, читава конструкција је елементарно неистинита, јер је замишљена као реторичка, декоративна и манифестна компензација за извршавање западних политичких налога. Уместо усвајања западних вредности као полазишта за критику западне политике, предлаже се одбацивање тих вредности у име оријенталног стања свести као основе са које се парадоксално прихвата западна политика.
Извор: Магазин Таблоид
