Пише: Синан Гуџевић
Вијест да је овај свијет напустио сликар и писац Руђеро Савинио сазнао сам скоро пет мјесеци након што се то десило. Такво кашњење вијести је тешко објаснити у овом времену кад је број комуникацијских могућности већи него икад. Нешто се може објаснити и датумом, он понекад учини да број комуникацијских могућности не јамчи и саму комуникацију. Руђеро Савинио је преминуо десетак минута након што су календар и сат показивали да се ушло у нову годину, а човјек је те ноћи најмање приправан на жалосне вијести.
Руђеро Савинио је поживио деведесет година и девет дана. Рођен је у Торину 22. децембра 1934, а преминуо 1. јануара 2025. у својој кући у Цетони између Рима и Сиене. Иза њега је остала супруга пјесникиња Анелиса Алева, син Андреа и кћер Гема. Руђеро је син сликара, писца и музичара Алберта Савинија, а Алберту је рођени брат Гиоргио де Кирико. Алберто Савинио се грађански звао Андреа де Кирико, а прозвао се друкчије да би брат и он сам имали аутономију ауторства. Мајка Руђерова је била глумица Мариа Морино, Руђеро је био и остао Савинио, али се његова дјеца презивају де Кирико. Тако Руђеро Савинио отац и Анелиса Алева мајка имају дјецу која се презивају Де Кирико.
Руђера сам упознао у Риму, у кући гдје је живио с Анелисом. Обоје су били већ родитељи, дјеца су им истих година као и моја. Једном смо, док смо живјели у Напуљу нас четворо дошли код њих четворо у посјету и цио један дан провели с њима.
Руђеро одавно има статус великог сликара. Бројне изложбе и монографије, награде и признања. Прву изложбу, групну, са још двојицом, имао је још 1956, и њу је отворио нико мањи него Ђусепе Унгарети. Руђеро је тада био већ четири године без оца, сликарски упућен на стрица. Радо је говорио и о оцу и о стрицу. Једном сам му, док смо разговарали о Овидију, споменуо како сам видио његове слике “Нимфа Ехо” и “Студија о Наркису”. Он је казао како је велику улогу у његовим сликарским почецима одиграо његов отац, који га је стално бодрио и хвалио и говорио му како слика као млади Рембрандт.
А једнога дана му је казао да слика и боље од Рембрандта, јер слика слободније. Тако је Руђеро у неку руку порембрантио, те су и мотиви из Овидијева perpetuum carmen, свакако на трагу Рембандтове “Данаје” и “Јова и Ганимеда”. Отац га је од тринаесте године упутио да често иде стрицу, јер је овај “осим што је велики сликар, још и велики човјек”, а стриц Гиоргио га је радо примао у својој радионици и давао му не само савјете, него и задатке. У задатке је ишло и копирање старих мајстора, тако је начинио и копију Рембрантова “Пољског кавалира” која се стрицу свидјела. О оцу и стрицу је причао ненаметљиво, стално их спомињући као mio padre и mio zio.
Једном приликом је казао како је његов стриц ставио ловоров вијенац на главу његову оцу кад је дошао да га види мртвог. Та два брата је Андрé Бретон у својој антологији “Antologie de l’humour noir” године 1940. назвао изворима модерне митологије, коју су развили кроз “јако симболичан и конкретан језик”, универзално разумљив јер тежи да ригорозно посвједочи о специфичној стварности доба и метафизичког преиспитивања својственог том раздобљу. Такав је гигантски умјетнички јарам имао на својим раменима Руђеро Савинио. Незаборавно је како је једном казивао како му је стриц Гиоргио савјетовао: “Затамни, затамњуј: увијек ћеш моћи да освијетлиш!”
Два-три пута ми је Руђеро споменуо и Дубровник као мјесто гдје су неки његови преци живјели и били поклисари Дубровачке републике у Истанбулу. Мене је то занимало, и хтио сам да подробности чујем од њега, будући да ми из списа његова оца и стрица те ствари нису изгледале посве јасне. Знам да им се отац звао Еваристо, да је био инжењер и да је радио на изградњи пруга у Тесалији, чини ми се и у Анадолији, знам да су њих двојица рођени у Грчкој, и то је било више-мање све. Надао сам се да ћу једном у Риму све то чути од Руђера натенане, али вријеме епидемије од вируса цорона ствар је одгодило, да би је сад неповратно и онемогућило. А повијест фамилије де Кирико није посве разјашњена. Загребачки професор повијести и турколог Вјеран Курсар у важној књизи о левантинцима у Османском Царству има мјеродавну грађу и за фамилију де Кирико.
Још једну овидијевску згоду са Руђером морам испричати, то јест барем је кратко поновити, једном сам је, има томе већ десет година, у овој рубрици подробно испричао. Дакле, преводећи осамдесетих година Овидијеве “Метаморфосе”, код повијести о Орфеју и Еуридики, нашао сам међу разним дјелима инспирираним том грађом, и слику “Орфеј и Еуридика” Алберта Савинија. Она је насликана године 1951, темпера на картону, а налази се у Фиренци, у Galleria d’arte модерна, у Палацо Пити. На слици Орфеј сједи на неком дивану, лијеву руку наслонио на диван, а Еуридика стоји иза наслона дивана с десном руком на Орфејеву лијевом рамену. Мени се њено тијело, заклоњено Орфејевом лијевом руком и наслоном дивана, увијек чинило како се помаља негдје из невидљивога пода.
Осим десне шаке, од Еуридике се види само лице, и то само изнад уста, очи и плава коса. Црнокоси Орфеј на џемперу има извезену фигуру која је најближа контурама лире. Набори на прекривачу дивана испод лијеве Орфејеве руке мени су се увијек чинили да стоје у посебно захтјевном односу са линијама контуре оне лире. Критичари, они које сам тада читао, листом су слику тумачили у симболичном кључу, сад као ироничну, сад као поруку о немогућности брачног живота, не знам зашто, ништа од онога што сам о иронији учио, ја на слици не видим.
Оно што је мене за ту слику посебно везало јесу очи Еуридикине и очи Орфејеве. Орфејев је поглед за мене био и остао онтолошка жалост, а Еуридикин је поглед сами ужас. Много година касније, приликом прве посјете моје фамилије Анелисиној и Руђеровој, одмах сам видио да Орфеј има лице сина умјетникова Руђера Савинија. Овако сам некако то изговорио на представљању књиге пјесама Руђерове супруге Анелисе у римској галерији на Виа Урбана 148, те сам ваљда казао да се римском пјесникињом Алева оженио Орфеј са слике њенога свекра. Идеја да говорим о књизи Анелисиној била је Руђерова, те сам из Напуља дошао у Рим ради тога.
Кад се све завршило и кад се приступило закуски и руковањима, Руђеро ми приђе, ухвати ме испод руке и каже: “А сада дођи, да упознаш и Еуридику!” Па ме доведе до двију госпођа, које, са стране, разговарају, свака са чашом у руци. “Ово је Еуридика!” каже Руђеро. Видим, јесте, она коса са слике, оне очи, ама скоро непромијењена. Еуридика премјести чашу из десне у лијеву руку, па ми пружи десну. Piacere, Euridice, кажем. Piacere anche mio, каже ми Еуридика.
Еуридика се зове Ирене Де Гутрy, важно име у архитектури данашњега Рима, истраживачица талијанског Либертy стила. С Руђером је друговала од дјетињства. И ено је још у Риму, римска Еуридика је наџивјела римског Орфеја. Од деведесетих година међу фигурама на платнима тога Орфеја доминирају силуете Анелисе Алеве.
Чуо сам се ових дана неколико пута са Анелисом. Описала ми је посљедње тренутке Руђерова живота. Њих двоје су се вратили кући у Цетони након новогодишње вечере код пријатеља близу Цетоне. Он ју је упитао колико су нових година већ дочекали заједно, она му је одговорила тридесет и пет. Забога, рекао је. Ушли су у кућу и док су се спремали да спавају, позлило му је, спустио се на тепих и издахнуо. Срце. Уз свједочење о посљедњим часима свога мужа, на интернету је објавила и своје стихове:
Не жели ми наметати своје бриге,
своју меланхолију, своје муке.
Тако миран да ништа не каже.
Тако испуњен свјетлом када се повуче у сјену.
Тако марљив, да те не умара.
Тако податан према ономе што га боли.
Тако оштар у презиру оружја.
Тако мрачан са својим бијелом косом.
Извор: Портал Новости
