Пише: Синан Гуџевић
Има дакако ствари у овом данашњем свијету о којима би било прече писати, но мени прсти иду на гљиве. Хоћу да подсјетим на један дистих о гљивама латинског пјесника Марка Валерија Мартијала. Мартијал се код нас одомаћио као Марцијал, латински Martialis. Цијело његово дјело чине епиграми, 15 књига њих у просјеку стотињак епиграма свака. Од тога броја одударају три најраније састављене књиге, прва има 33, друга 127, а трећа 223. Та прва и данас стоји као прва, а друга и трећа су смјештене као 13. и 14. књига, и у издањима су се учврстиле као претпосљедња и посљедња. У претпосљедњој, дакле у тринаестој, под бројем 48, налази се тај дистих са гљивама на које ми иду прсти:
Argentum atque aurum facile est laenamque togamque
Mittere; boletos mittere difficile est.
Сребро и злато и гуњ је даровати лако, и тогу.
Али је печурке знај давати тешко на дар.
Дистих је из збирке насловљене „Ксениони“, лат. Xenia, која садржи стихове уз даровима које домаћин даје гостима. Назив је грчки, ξένιον, пл. ξένια, „поклон за госта“, „гостински дар“. Таквих натписа за госте Мартијал има 127, и сви су у елегијском дистиху, који је, како се зна, састављен од хексаметра за којим дође пентаметар. Само прва три епиграма збирке имају више од једног дистиха, два имају по четири, а један пет. Осим четири, сви дистиси су натписи уз јела, намирнице или пића, које домаћин поклања гостима. Такав обичај даривања био је уз празник Сатурналије, од 17. децембра.
Наш ксенион има наслов Болети, то јест гљиве, печурке. Неки преводиоци су наслов превели као „Вргањи“, неки као „Шампињони“, наслов омогућава такав избор. Наслов задаје мање тешкоћа него текст пјесме. Није необично што су гљиве, које су да су, нашле мјесто у списку ствари које су за даровање. У Риму су јела од гљива важила за јако укусан прилог на трпези богатих, о томе се може наћи потврда и код Плинија Старијега. Сам наслов нашега ксениона неке је преводиоце одвукао дотле да су и текст дистиха допунили и зачинили својим зачинима.
Тако, Михаил Вишњевскиј, у својој књизи „Све о гљивама“ (Всё о грибах) која има ознаку популарне гљиварске енциклопедије, каже како је пјесник Мартијал у првом стољећу наше ере казивао да је лако одрећи се сребра и злата и пријатељске љубави, али је тешко одустати од јела с гљивама (Серебром и златом, любовью друзей легко поступиться, но трудно отказаться от блюда грибов). Ово је прозни превод Мартијалова дистиха, а толико слободан да је расклиматан и нетачан. Цитирању склони Вишњевскиј води читаоца у гљиварски распашој. Подсјећа да у руском има пословица: „гдје је пита с гљивама, тамо смо ми с рукама“, те иде до ријечи Наполеонова дворског кухара који казује: „Умак од гљива је све – с њиме се може јести и стара кожа.“
Но вратимо се гљивама Мартијалова дистиха. У њему се не спомиње никакво јело од гљива, спомињу се само гљиве, болети, гљиве као такве. Можда се мисли само на гљиве као намирнице, које ће гост припремити за јело тек код своје куће. Можда, подробности такве штедрости не знамо. Изгледа да је идеју да се уз поклоне гостима састављају дистиси дао Мартијалов издавач Трифон. Мјеродавни модерни Мартијалов коментатор Лудвиг Фриедлаендер каже да је то било у складу са захтјевом тога времена. Али, зашто је њих теже слати на дар (mittere) него сребро и злато, теже него вунени гуњ и теже него римску тогу? Одговор на питање није лак него је тежак, преводиоци га нису дали. Хексаметар нашега дистиха садржи четири именице, два метала и двије тканине.
Пјесник каже да је њих, дакако све то четворо, то јест сваки предмет посебно, јер се поклањају свакако засебно, лако давати (mittere… facile est). Глагол mittere је технички термин у поклањању, и значи слати: поклони се намјењују госту у богатој кући, те се њему дају или њему шаљу, намијењени су његовој кући. Дакле, златни и сребрни предмети, те с њима и два од тканине, лаки су за поклањати. Придјев лак је, наравно, у апстрактном значењу, а не у конкретном. Онда долазимо до крњег пентаметра, у којем стоји да су гљиве тешке за поклањање, не тешке по тежини, него се тешко поклањају, тешко се дају од себе. Како то, морамо се запитати. Имамо у виду Мартијалу вазда спремну шалу и жаоку, но опет: како се то лакше одрећи злата и сребра и римске тоге неголи гљива?
Не наводи се ни количина ни облик тога можебитног поклона, само се казује да се поклања тешко. Ово чини дистих прилично тамним, а тамност му је остала до данас. Фридландер, у коментару из 1866, каже да се ту ради о томе што гљива нема у довољним количинама, јер им није сезона. Ово је ништа друго него претпоставка великог коментатора. За тврдњу он не даје никаква доказа, подаци о роду гљива из Мартијалова Рима свакако нису нешто на шта би се данас могло наићи. Други коментари су исто претпоставке: гљиве су биле омиљено јело римског племства, те их се није радо поклањало, радије су их јели они који су их већ имали. Колико је ова претпоставка основана, тешко је данас рећи. Доказа ни за њу нема.
Мартијал у свом непролазном епиграматском дјелу спомиње гљиве на више мјеста. Гљиве су у Риму понекога довеле и до велике облапорности. Тако, наилазимо на незаситог изјешу Кајкилијана у епиграму број 20. прве књиге:
Које је лудило ово? Пред гомилом гостију својих
Преједаш гљива се ти сȃм, Кајкилијане, сȃм!
Шта да ти желим за такав и једњак и желудац грозан?
Гљиву Клаúдија ти ону да поједеш сам.
Dic mihi, quis furor est?turba spectante vocata
Solus boletos, Caeciliane, voras.
Quid dignum tanto tibi ventre gulaque precabor?
Boletum qualem Claudius edit, edas.
Име Кајкилијан (Caecilianus) у Мартијала се нађе на више мјеста. Овдје је оно игра ријечи, од caecus, слијеп. Кајкилијан је слијеп за апетит својих гостију, те крка сам своје гљиве. Као казну за ту безобзирност пјесник му жели да поједе гљиву коју је појео цар Клаудије. Ону коју је припремила била његова жена Агрипа, те га њом и отровала. Такву гљиву, клаудијевку, пјесник зове онако како се зову јестиве гљиве, boletus. Према Светонију, Клаудије је умирао у мукама преко дванаест сати. Гљиву која га је отровала миколози зову Amanita muscaria, мухара, а врло је слична оној под именом Amanita muscaria, то јест краљевска гљива. Смрт Клаудијева десила се тридесет година прије настанка Мартијалова епиграма и сјећање на њу је било јако свјеже.
Можда се у позадини Мартијалове тврдње о тешком поклањању гљива за Сатурналије налази свијест о опасности коју носи сличност јестивих гљива са онима отровним. Boletus је назив безопасне гљиве, но видимо какав је био у случају цара Клаудија. Можда се онај који дар шаље одлучује лакше да поклони нешто од злата или сребра, лакше одјећу него гљиве, зато што гљиве могу бити отровне. У првом стољећу у Риму знање о гљивама је било недостатно, те је опасност од њих била много већа него данас. А ни данас није мала.
Име болети узето је и за основу назива посуде за приправљање јела од гљива. Таква једна посуда жали се на своју злу судбину, у дистиху 14. књиге епиграмских натписа на поклонима који се дијеле или извлаче ждријебом (Apophoreta), под бројем 101, насловљеном Boletaria. Та је посуда, знамо и из Апикијеве кухарске књиге, служила за спремање хране у патрицијским кућама. У њој су се припремале и за самог цара Клаудија коме су јела од гљива била омиљена, а сад је у некој кући спала на посуду у којој се сјече купус:
Cum mihi boleti dederint tam nobile nomen,
Prototomis – pudet heu! – servio coliculis.
Иако биле су гљиве што отмјено даше ми име,
Служим, о срам ме и стид, купусу простом за суд.
Извор: Портал Новости
