Пише: Синан Гуџевић
На Сардинији, која је, како је казао Марсело Сера, “скоро па континент”, има пјесничких фестивала и пјесничких такмичења таквих и толиких да се тиме може мјерити и са понеким континентом. Сардинија је имала и пјесника који су за наступе на позорницама за један наступ зарађивали више него професионални пастири за пола године.
На једном од фестивала, свакако друкчијем од таквога, био сам на Сардинији прошлог мјесеца, на “Ottobre in poesia” у граду Сассари. Прве вечери је био наступ једног пјесника који не припада у пјеснике који се натпјевавају с другима на тему коју задаје публика. Он пјева сам, његов је глас издвојен, његово пјевање се више чује очима него ушима, осим кад своје стихове чита пред слушаоцима.
Његов наступ су уљепшала три музичара свирком и један хор пјесмом. Умјетнички директор цијелог фестивала пјесник Леонардо Онида отворио је наступ пјесника и његових гостију. Тај пјесник је Винћенцо Мура, рођен прије деведесет година у мјесту Паттада, највишем насељеном мјесту региона Сассари, с надморском висином од 800 метара, нешто као Овидијева Сулмона. Пјесника су представили тумачи његових стихова Габријеле Танда, Ђани Тола и Ђани Нускис. То представљање је било тако надахнуто те је учинило и да ова рубрика има више стихова него иједна до сада.
Винћенцо Мура има два имена, једно талијанско и једно сардинијско. Ово друго је Питзенте Мура. Стихове пише углавном на сардинијском језику logudorese, а пише и на талијанском. Његове књиге пјесама на sardo logudorese у правилу се објављују двојезично, на лијевим страницама је текст in logudorese, на десним in italiano.
Ателиер ди поесиа пополаре је мјесто гдје се окупило стотињак слушалаца да чује и види пјесника. Простор се показао мали јер је доста људи морало стајати. Колико је Мура поштован пјесник и човјек показали су и његови тумачи и музичари који су наступили у пјесникову част, свирали и пјевали надахнуто, и о њему говорили надахнуто.
Чувени хор Габриел из мјеста Темпио Паусаниа извео је неколико пјесама, а онда додао још двије. Тај хор је чувен и изван Сардиније, он пјева a tasgia, што значи жалне пјесме, четири мушка вокала чине да се неки гости континента Сардиније нађу у свијету за који нису знали да постоји. Живот може бити и весео, али мисаони човјек мора бити меланхоличан. А времена су таква да им пристаје пјевање жалостинки.
Винћенцо Мура, да га зовемо извансардинијским именом, био је новинар, био је и политичар, своја увјерења је дијелио с Комунистичком партијом Италије. Његови стихови показују да он није напустио идеју о праведном свијету, иако су разуларени владари свијета учинили и починили свашта да ту идеју прикажу као неправду. Књига стихова Утопије… e altro ancora, написана на талијанском мјеродаван је траг пјесникова осјећања у томе свијету. У пјесми “Нијемо звоно” (Campana muta), сводећи рачуне закључује:
Не успијевам се одвезати
зато што осјећам да сам везан
двоструким ужетом за силу
прича, илузија и заплета
са којима сам живио складно
у срцу своје младости.
У пјесми на логудоресе Ruen sas dias (Опадају дани) каже:
Ruen sas dies mias
commente sas ùltimas fozas
in atuyu fala-fala
e lóruman bisos e ammentos
che crastos de ijalada
chi lèbios parian fin‘a deris
che pumas de seda.
Опадају моји дани
као посљедње лишће
на крају јесени
и котрљају снове и успомене
као тешку лавину
што су се до јучер чиниле лаке
као свилено перје.
Мура не одступа од пута на који је указао Антонио Грамски, велики човјек Сардиније. У страшним данима помора палестинског народа, уз шутњу и допуштање свјетских моћника Мура је и стиховима дигао глас против свјетског поретка у којем се нормализирају масовни злочини и геноцид.
Пјесму с насловом Газа написао је на талијанском, прочитао ју је Ђани Тола, а овдје ће уз превод бити објављена на сардинијском logudorese. Ђани Тола је заслужан што је пјеснику пренио моју жељу да своју пјесму преведе на свој сардинијски језик. Прилика је да кажемо да је ово прво и најпрво њено објављивање и то у двоструком преводу:
У тишини олињалих савјести,
умиру невина деца,
немоћне жене, старци и девојке
недужни, од руке
оних који су их донијели на свијет
и избрисали у горку, суху земљу.
Свако од нас је бездушни учесник,
наоружани заповједник и непосредни извршилац
који равнодушно и попустљиво
суди себи и шутњом изриче стварне смртне пресуде,
масовни геноцид и кланицу бића
која више нису људска.
Али какву кривицу су починили
дјеца, жене, старци и девојке,
осим оне да су рођени,
да су невини, немоћни и незаштићени?
Какву кривицу имају истријебљени људи
осим оне да желе имати дом,
комад земље и заставу?
Био је некада лажни мир
и суживот у толеранцији,
сада више немамо ни милости
ни храбрости да се погледамо у огледало
како бисмо видјели који смо:
звијери преобучене без ишта од поштовања,
без ишта од стида, без достојанства,
осим закона јачега
и равнодушности свијета који гледа
и пушта да се све дешава а да ни оком не трепне:
чак и лешинари, вукови и шакали
окрећу главу на другу страну
и издају се за јагањце и голубице.
У име обећане земље
и окрутног туђег Бога
утапамо се у језеро крви
и гостимо се срцима и умовима
гнусног геноцида.
Али гдје је човјек
и гдје су нестали људи?
ГАЗА
In su mudine de sa cuscescia piluda
morin piseddos disimparados
feminas isentas, betzos e bajanas
innotzentes, pro manu
de chie los at ingendrados.
Donzunu ‘e nois est faineri isfidiadu,
mandàtariu armadu e faghidore ‘eru
chi cun lèria e bonesa
iuigat isse mantessi e cun s’ammutinu
ispriccat sententzias de morte verdadera,
masellu illaccanadu e massacru
de biventes non pius umanos.
Ma ite neghe an istruvuzadu
òmines,fèminas, betzos e pitzinnas
si non cussa de esser nàschidos,
de esser inotzentes, isentos e disimparados?
Ite neghe an sos òmines sagrestados
si non cussa de cherrer disizare una domo
unu prammu ‘e terra e una bandera?
Bi fit unu tempus sa paghe faltza
e su bivere impare baliadore,
como no isistit pius su dolu
e s’àminu de si mirare in s’ispiju
pro nò nos bidere comente semus:
feras trasudas chena pius rezelu,
chena pius diegnu, chena pius dignidade
si nò sa retima de su pius balente
e sa lèria de su mundu ch’isperiat
e lassat faghere chena mòvere pibirista.
Fintzas sos untorzos, sos lupos e sos isciacallos
che giran sa cara s’ater’ala
e si cunsideran anzones e palumbas.
In nùmene de una cussorza promissa
e de un’incainadu Deus anzenu
s’isciacculat in una lagu ‘e sàmbene
e s’arrebottat chin coros e mentes
de un’atzantaradu sagrastu de rèbula.
Ma inue est s’òmine
e ue che sun ruttos sos òmines?
На само тој једној вечери у Сасарију ми странци смо могли видјети важне елементе сардинијске посебности: пет сардинијских језика и два страна. Могли смо осјетити како Грамскијев дух живи у тежњи пјесниковој да пише на језику свога краја и својих успомена. Фашисти не воле дијалекте и варијанте. На својој limba logudorese Мура је објавио један роман и двије књиге стихова. У пјесми “Прадавна зараза” (Cuntàminu antigu) Мура казује:
Заразио сам се
прадавном
неповратном тугом
моје тврдоглаве врсте.
Више не успијевам скривати
љутњу и горчину
које не могу превладати
те ми се појављује
идеолошка жуч
и луди изазов
који постају досада без повратка.
И попут мога свијета
у сплету шутње
осамљујем се као тајанствени заробљеник
без кретње и гласа.
Не могу се одупријети
паразиту спорог отрова
који ствара ову шутњу.
Потчињен сам
и у себи
не налазим савезнике
за суочавање
с мојом непомичношћу
камена.
Извор: Портал Новости
