Пише: Елис Бекташ
– Шта ће бити око Алиђуна?
– Биће муда дуља од курца.
Мула Мустафа Башескија, Љетопис
Ако ништа друго, а оно нас барем прагматизам и комодитет тјерају да поклонимо вјеру времену као димензији. Да пристанемо, сљедствено томе, и на његову мјерљивост. Али у опојединаченом људском бићу вријеме не постоји као објективитет, већ се јавља у разним обличјима, као доживљај, као слутња, чак и као емоција. Не и као мисао јер вријеме уствари није могуће мислити. У сразу са мишљењем оно се понаша попут неких материја које, у сразу са топлотом, испуштају смртоносна испарења.
Јер мишљење, да би остало вјерно себи, мора барем настојати да опонаша континуум. А вријеме, које апсолутни континуум јесте, не трпи таква банална подражавања и на њих се обрушава бијесом хировите краљице из бајке. Отуд ваљда и наше тјескобе пред временом, којих, објашњавају ми мачке, бића што се не прилагођавају и миленијумима остају исте, није било док човјек није заробио одраз времена у кругу око ког је, као стражаре, поставио бројеве. О којима такођер немамо поузданог знања и ево се не можемо договорити ни да ли њихов низ започиње са нулом, са један или са два.
Тај одраз времена, осуђен на вјечиту затворску шетњу укруг, натоварио нам је на грбачу освету времена, оног што га не можемо појмити, изузев као доживљај, као слутњу, чак и као емоцију, а откако смо му одраз претворили у вјечно дефицитарну робу и као тјескобу.
Уосталом, да вријеме егзистира на начин описан у уџбеницима, тада би на тај начин егзистирало и у стварности што значи да би и у језику егзистирало. А у таквом језику онда не би било мјеста за изреку – отего се дан ко година.
