Грубач: Сексуално-реторички „захват“ бивше суткиње
21. новембар, 2023.
Утопија социјализма
21. новембар, 2023.
Прикажи све

Држава премрежена фалсификатима од врха до дна

Илустрација (Фото: pixabay)

Фалсификоване дипломе, научна звања, докторати, титуле, лажне биографије постале су значајно обиљежје црногорске мултикултуралности.

Илустрација (Фото: pixabay)

Kада број фалсификата достигне број оригинала, а ми смо близу томе, онда се оригинали третирају као глупости на које се безразложно потрошило вријеме. Све се могло ријешити новцем, уплатом на даљину или путовањем и исплатом директно на руке. Односи ђак ‒ учитељ, студент – професор, кандидат – ментор, времена учења и студирања постали су смијешна прошлост. Црногорско друштво се изругује том застарелом и превазиђеном времену.

Док је студирао на Јагелонском универзитету у Kракову Ива Андрића је на чај позивао професор историје културе Марјан Ждјеховски. Разговора у дому свог професора Андрић се увијек с радошћу сјећао.

Kада је негдје у исто вријеме Станислав Винавер на Сорбони студирао музику, језике, физику, математику био је позиван од стране свог професора, чувеног математичара Анри Поанкареа на вечере. Студент Винавер се тамо у својству госта упознао са Рејмондом Поанкареом који ће у периоду од 1913. до 1920. године бити предсједник Француске владе.

Kао студенти и Андрић и Винавер су талентом дојмили своје професоре. Њихова сазријевања у интелектуалним круговима Европе донијела су користи и друштву и држави и људима међу којима су се кретали. 

Разговори и дружења професора са даровитим студентима више су припадали интелектуалним потребама и радозналостима времена него педагошкој пракси. Примјере Андрића, Винавера и других с почетка прошлог вијека тешко је достићи и поновити данас али их је корисно предочити широкој јавности државе премрежене фалсификатима од врха до дна.

У малој земљи каква је Црна Гора блискост студената са професорима требала би бити што израженија поготово на Академијама гдје се студира култура, музика, умјетност али једнако важно и онамо гдје се ради о базичним студијама природно-математичких усмјерења. Са тог списка изоставио бих само кружоке на којима доминирају теме фокусиране на сплет површних флоскула о историји, о националним фолклористикама и о заштитничкој политици посвећеној псеудоидентитетима. Тамо су се фалсификати и оригинали поодавно стопили и претопили у веома блиске односе наручилаца, продаваца и купаца.  

Велика је привилегија да мали град попут Цетиња добије три Академије умјетности – ликовну, музичку, позоришну. Никада ми није било јасно зашто је Универзитет Црне Горе професорима тих Академија додјељивао станове у Подгорици а не на Цетињу гдје су радили и гдје су требало да буду на услузи својим студентима за разговоре, консултације, дилеме, дебате. Питао сам се зашто се ни послије 30 година професори и студенти академија нијесу одомаћали на Цетињу и подигли ниво културе граду.

Одговор сам добио на Цетињској аутобуској станици када сам видио да из истог аутобуса излазе и професори и студенти и да се истим аутобусом послије завршених часова онако уморни попут надничара заједно враћају у Подгорицу гдје им неће бити стало ни до разговора ни до испијања чаја.

Умјесто да развија традицију ширења, усвајања и укорењивања знања Црна Гора обезбјеђује и продужава линијске превозе. Плодоносној факултетској тури Подгорица-Цетиње-Подгорица придружила се још плодоноснија тура Подгорица-Kрагујевац-Подгорица с прикључком за Ниш, затим тура Цетиње-Нови Пазар-Цетиње, па тура Подгорица-Брчко-Подгорица и тако редом нове и нове туре ка разним  факултетима, на којима су се могле узбрати дипломе и научна звања као печурке послије кише на претходно опожареном тлу.

Можете то данас називати међудржавним сарадњама, трансграничним научним пројектима, проевропским интеграцијама али суштина остаје иста. Фалсификати су понизили и обесмислили оригинале. На нашим Универзитетским јединицама слабо се његују атмосфере преношења знања, учења, научних радозналости и размјена креативних мишљења на релацији студенти професори. Недовољно се поклања пажње стваралачким потенцијалима путем сарадњи, поштовања и знанствених зближавања ђака и учитеља.

Могућности развоја правих знања у црногорском друштву увелико су потиснута и обесмишљена најездама фалсификата и експресним папирологијама о научним титулама до којих се долази аутобуским, аутомобилским, авионским превозом.

Док год нам те административно овјерене титуле факултетских професора, њихових студената, дипломираних стручњака и експерата буду пристизале поменутим саобраћајним линијама лажни студенти, магистри, доктори неће имати ничега лијепога ни кориснога да се сјете из доба својих лажних учења.  

Пише за Журнал Ранко  Рајковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *