Пише: Синан Гуџевић
Наратив се оцијепио и осамосталио, па размножио, и ево га стиже и на Голију. Као она трава амброзија, она што је у Босни зову фазануша, а што има и двије стотине цвјетова, и човјека тјера на кашаљ. Наратив је тако неки коров, но видим да некима и није коров. Можда би, да у Грабу има овнова или бикова, некоме било надјенуто име као ономе њемачком псу, Наратив.
Још мало па ће опет љето, а ја још нисам објавио нешто што сам намјеравао објавити крајем прошлога љета. Данас ћу, сутра ћу, и одоше мјесеци. То је један од текстова “из резерве”, које чувам за случај да не стигнем на вријеме ускочити у ову рубрику. Чувао сам га, и сад ћу га објавити. Разговор је вјерно преписан, имена изостављена, једно је промијењено.
Да не дужим, наиђе прошлога љета у моје село један даљњи рођак, за кога нисам знао. И не наиђе сам, него са својом женом, Босанком. Њих двоје живе у Аустрији, па им неко рекао да сам у селу, те они, будући да су били на одмору, одлуче да ме нађу.
И кад смо се мало запричали, оде ријеч на неко неслагање око насљедства жене тога мога рођака, те она, жалећи се на свога полубрата што се не слаже да се насљедство раздијели насљедницима на равне дијелове, каже: “Е смрсио и сложио он нама наратив, па мисли да га ми не умијемо размрсити! Е другоме ти, брацо, простри свој наратив, нама га нећеш простирати!” Ту је упитах: “Рече ли ти наратив?” Она одмах: “Рекох вала, баш наратив, и не рекох једанпут но трипут!” И онда наставим ја, па она, овако:
– А шта је наратив у реченици?
– Питаш ли ме изистински, или се шалиш са мном?
– Питам те изистински.
– Ниси никад чуо за наратив? Е немој ми рећи да ниси чуо.
– Чуо јесам, али нисам знао да и насљедници имају наративе, па их мрсе и слажу, и хоће да их простру. Знао сам да се наратив зове нешто у нечему што се зове наука о књижевности, њиме баратају професори, тумачи књига, од наратива неки добивају плату. Но ми је та ријеч онако, мало досадна. Била је помодна, или помодарска, па ме одбијала, и није се за мене примила.
Неки људи који се баве књижевном теоријом, чим су чули за наратив, латили су се њега као да је ћуп пун злата. И не само они. Прије неколико година сам прочитао како је једна Њемица сахранила свога пса, који се звао Нарратив! Са два р. Јер латинско narrare хоће два р. Видим да је наратив, а богме и нарратив још и сад помодна ријеч, ево је код тебе.
Једно вријеме се чула из свих уста, била је честа као чекиње у јеловој шуми. Онда га је потиснула корона, али је сад наратив опет јак. Колико, не знам баш, али је прије десетак година био чест, скоро као пројект. Свијет се једно вријеме није више састојао од атома, него од пројеката. Чинило се да ће се отада састојати од наратива. Пројект се и даље држи, али је наратив изгледа попустио. Зато те питам шта ти је наратив у реченици.
– Ево шта ми је наратив у реченици. Наратив у мојој реченици није тај твој наратив, него је лаж, пријесна лаж, па печена лаж, па кухана лаж. Па је турена у фрижидер, па је охлађена та лаж, па извађена и подгријана, па досољена и још зачињена. Ми живимо у Аустрији, па кажем како се у мом крају каже, кажем лаж, а у Санџаку чујем да се више каже лажа него лаж. Е наратив је лажа, ако ти је лакше тако, она лаж што је грање не држи.
– Добро, лагање, лагарија, лажа, лаж, све то је наратив овога поподнева љетнога у селу Грабу, под овим дрвеним кровом ове дрвене кућице без врата и без прозора.
– И још је нешто наратив: марифетлук и руфетлук. За марифетлук и руфетлук си чуо. Не знам има ли професора да за то примају плату, за мунафиклук знам да се примају добре, богме и дебеле паре. То знаш. А за марифетлук и руфетлук не знам. Али мој би полубрат богме добро зарадио само да му његов марифетлук прође како је смислио. То јест, наратив.
– Знам да се мунафик увијек добро плаћао. Но да се не удаљавамо од наратива. Нисам знао да се марифетлук или пријесна лаж зове наратив. Ако се већ тако зове, радо бих знао откад се тако зове. Мислио сам да наратив живи само у устима професора.
– Е и ја сам га чула од професора. Од братучеда Салка. Он је професор у гимназији, предаје историју. Има неколико година како често каже наратив. Наша кћерка је једно вријеме сваки час мало-мало и сама говорила наратив. И њено друштво из школе је до јесенас сваки час џагорило наратив, овај наратив, онај, те његов наратив, те њезин, па њихов наратив. Сад се мање наративишу.
– Добро, а јеси ли и ти смањила наративисање?
– Ја јок вала. Наратив је мени скроз добра ријеч. Много шта се може звати наратив. Ријеч је скроз наскроз припсана, како ви у Санџаку кажете, некако ми је омилила, штета је што није раније постојала. Ти видим не мислиш овако.
– Па не знам шта да ти кажем на твоје мерачење. Ријеч је прилично нова, те не знам хоће ли ишта промијенити у свијету. Кажеш да је наратив и оно што ти брат снива да би те преварио. А опет ријеч ти је мила, кажеш.
– Мила ми јесте. И некако ми се чини да оно што ми брат смишља и снује јесте баш наратив. И друге ствари су наративи. Салко ми је рекао да је ципцио наш живот и наш свијет састављен од самих наратива. Да су наративи и травнички сир и сјенички. И да су и султан Хамидови дембели велики наратив. А кад си ти чуо ту ријеч?
– Има можда четрдесет година. Употребио ју је француски научник Лyотард, ето да знаш од кога је потекла да би дошла до твога братучеда Салка.
– Е тај Лијотар је баш погодио.
– Па не бих баш рекао. Мени се чини да је, све у свему, онолико промашио колико је погодио. Он је сматрао да је наратив нека велика прича. Па су тај његов наратив одмах неки приграбили и засадили га у своје саксије, као кад се из расадника узме расад па се засади. Али се засад мало разрастао, па је надрастао преко ограде. И од те велике приче настале су мање приче, прелиле се као кад тикве пусте вријежа преко плота, па роде крај пута.
– Сад га и ти мерачиш с тим тиквама по путу. Не знам јеси ли пратио бањалучки “Наратив”. Три године узастопно се прави тај скуп за Дан породице. Ту се разговара са породичним и са дечјим психолозима. Једна родица мислила да оде на тај “Наратив”, али није добила карту, биле распродате.
– Нисам пратио, али и из тога што кажеш види се да се наратив размножава без престанка. Онај Лyотард би се онесвијестио кад би видио како се његов наратив отргнуо с ланца и осваја поља и ледине. А да је могао видјети разне професоре и херменеутичаре како су се само прпошно разбацивали наративом, као да им је тај нови елемент стигао препорученом поштом директно од Мендељејева. Свашта се могло чути и гледати тих година. А прошле године сам видио оглас у Сплиту којим једна галерија приређује изложбу, под називом, сад слушај добро: “Нацрт за наратив”.
– Па видиш да је мој Салко у праву: све је наратив, ама све.
– Очито да Салко није у томе сам. Наратив се оцијепио и осамосталио, па размножио, и ево га стиже и на Голију. Као она трава амброзија, она што је у Босни зову фазануша, а што има и двије стотине цвјетова, и човјека тјера на кашаљ. Наратив је тако неки коров, но видим да некима и није коров. Можда би, да у Грабу има овнова или бикова, некоме било надјенуто име као ономе њемачком псу, Наратив.
Имали су Нијемци обичај да понеку ријеч прогласе за ријеч године. Институт у Маинзу је, тако, једне године, прогласио Теуро за ријеч године. Знаш и сама да је у њој и “скупо” (teuer) и “еуро” (Euro). Нисам чуо да је Нарратив устоличен, ни за омиљену ни за неомиљену ријеч године. Има и таква, неомиљена, нежељена ријеч године у Нијемаца. Једне године је то била “колатерална штета” (Kollateralschaden), а настала је од НАТО авионских бомби на Косову и око Косова. Да се мене пита, одмах бих у не-ријеч године уврстио и Нарратив.
Извор: Портал Новости
