Пише: Синан Гуџевић
У недјељу 28. децембра 2025. у подне отишао је са овога свијета Миодраг Раичевић, пјесник, који је био више пјесника и приповједач који је био више приповједача. Био је и пјесникиња и приповједачица, био и свој властити преводилац. Отишао је поживјевши седамдесет година и још пола седамдесет и прве. Отишао је из болнице на београдској Звездари. Сахрањен је 31. децембра у Подгорици на гробљу Чепурци, гдје је на исти датум прије 27 година сахрањена и његова мајка Станка, рођењем Подгоричанка рођена Брацановић. У марту исте године на истом је гробљу сахрањен и његов отац Велиша, родом из Буковика код Вирпазара.
На гробљу Чепурци сахрањен је децембра 2017. и Драгутин Вукотић, уролог и хирург, чија се улога у животу Мија Раичевића може звати пресудном. Доктор Вукотић је, кад је Мијо био још дјечак бринуо о његову опоравку након троструке операције на бубрежним каналима. Дјечак је, то стоји у сачуваним пријемним и отпусним листама био тежак болесник, са урођеном стенозом. Операцију су претрпјела и оба бубрега. Операције у Београду и у Титограду.
Оздрављење је трајало скоро десет година. У болници на Звездари, касније је лијечено његово срце. Слика сунца над Звездаром из његових стихова успомена је на те дане. Бози или демони који својим шакама подешавају догађаје, подесили су да Мијо Раичевић у четрдесет и шестој години живота добије награду за књижевни рад из фонда црногорског добротвора Петра Вукчевића.
Ту му је награду у Титограду уручио тадашњи предсједник Црногорске академије наука и умјетности Драгутин Вукотић, онај исти који је четврт стољећа раније доводио у ред бубрежне канале будућега пјесника Раичевића. Кад ми је причао ту причу, Мијо ју је завршио овако: “Он мени даје награду за чојство и јунаштво, а требало би да је ја даднем њему!” И тај доктор, преко деценије предсједник ЦАНУ, сад почива недалеко од Мијова почивалишта.
Два су пјесничка и приповједачка хетеронима Миодрага Раичевића: Т. Х. Раич и Равијојло Кликовац. Овај први је сад мушкарац, сад жена, други је мушкарац. Тако, у књизи “Човек без костију” Т. Х. Раич је на фотографији старији мушкарац, а у биографској биљешци стоји да је жена. Т. Х. Раич зна да је књижевност игра туђим душама. Али и он и она у ту игру укључује и властиту душу. Нема игре ако ниси играч. И ако ниси барем седам година био митско женско, не можеш заслужити да те врховни бог ослијепи, а да ти онда његова жена казну надокнади тако што те вргне у пророка.
У те игре је најстарији хетероним Миодраг Раичевић начинио књигу “Трице и ку’чине” састављену од 47 пјесама које би конформисти звали смјелима, а чистунци ласцивнима, а њих би у 15. стољећу хвалио Гуарино Веронесе, а можда не би Пођо Браћолини, али оне су наше feste erotiche, а Раичевић је наш пријапеј Панормита и развратник Бафо, чије пјесме многи преписују, а многи их знају напамет. Он је наша потврда за начело које је у фалечком једанаестерцу поставио још Катул, према којем је честит пјесник дужан да буде чедан, али то не важи и за његове стихове.
У веселој паракњизи “Музини ветрови” Раичевићеви хетероними су пјесници које познаје, с којима попије и које пиво пивопија Мијо. Ријетки су они које није упознао. Један од њих је и Бранко Миљковић, с којим ће га повезати судбоносна фебруарска ноћ. Пародирајући Миљковићеву пјесму “Балада”, Раичевић јој оставља исти наслов, али јој додаје мото и приписује га Лепој Брени: Хоће ли публика умети да зева/ Као што сам ја зевала њој.
Стотину и тридесет тих парапјесама такво је штиво би неки одговоран пулмолог испред њих поставио упозорење: Нека не читају астматичари – опасност од гушења смијехом. У хетеронимију нека не иду Раичевићева ијекавица и екавица, то јест декавица и ђекавица. И кулинарске књиге Мијове иду у његова проширења свијета, и лексикографски распашој дукљански иде.
Мијо Раичевић је у ноћи са 13. на 14. фебруар 2021. пао у свом стану на Карабурми, и више није стао на своје ноге. Операције, рехабилитације, све је било узаман. Два његова пршљена су била потпуно здробљена, хирурзи нису могли вјеровати ни снимцима ни својим очима. Пршљенови неких мумија посије три хиљаде година били су очуванији него Мијови у 66. години живота.
Они који пазе на датуме и понављања рећи ће да се удес пјесника Мија Раичевића десио о 60. годишњици смрти Бранка Миљковића. Болови и незнана и ненавадна струјања у ногама који трају мјесецима нису Раичевића одвела у потонулост. Никакве облике нове социјалности није прихватао, остао је што је био, сам, издвојен у свом свијету и одан своме уском друштву. Хтио је да оде понекад у кафану. И ишао је. Миливоје Пајовић му је био вазда при руци. И Данило Јокановић. Нека не остане неспоменута помоћ и пажња коју су му указивали Пазарци Расим Љајић и Касим Зоранић.
Прије годину и по дана, ова двојица су омогућила да Мијо испуни давну жељу, да оде у Нови Пазар и ондје упозна Речка Међедовића, јединственог пјевача и свирача на черкеској верзији бенџа. У Културном центру у Пазару био је, уз Речково свирање и пјевање, уприличен и разговор о мојој књизи “Бенџо у Грабу”. Бенџо у наслову је онај који је свирао Речко Међедовић.
Синан Гуџевић: Једном ће бити да су сви одувијек били против тога
О књизи су говорили Мијо и Мишо. Мијова је велика жеља била да књигу, за чије је издавање и уређивање он најзаслужнији, представимо у Пазару. На путу га је, у санитетском возилу пратио Мишо Пајовић. То путовање је један од подвига и Мишових и Мијових, подробности нису за ову прилику. Мијова и моја жеља да одемо у Граб морала је остати неиспуњена, због упозорења љекара о опасностима којима би Мијо био изложен при вожњи макадамским путем узбрдо. Барем су се Раичевић и Међедовић срели. Међедовић је на сусрет дошао из болнице. Било је то његово посљедње свирање и пјевање.
Мијо Раичевић је пјесник који је Речка Међедовића упознао лично равно осам мјесеци прије него што је Речко оставио овај свијет. Мијо је за Речка знао и слушао је Речкову свирку на бенџу и пјевање уз бенџо. И јако је волио Речкову свирку и пјесму. Једнога љетног поподнева Речко је одсвирао и отпјевао за Мија пјесму преко телефона из Пазара у Београд. Синоћ ми је ружа процвала/ Само једна тазе остала.
А Мијо је човјек у чији музички укус нема сумње, градио га је од дјетињства у титоградској Старој вароши до провођења дана и ноћи уз грамофон, уз стотине плоча и хиљаде компактних дискова. Уз џез и блуз, обдарен музикалношћу каква се налази само у вишим сферама. Те музикалности пуне су његове пјесме, и свака откаченост у њима, као она бијела гитара Стратокастер Џимија Хендрикса, као оно Excuse me while I kiss the sky и она понуђена као подземна вода у Раичевића двору: Док је лупало за њу, срце моје и вредело је нечему,/ Откако постаде само моје, опет крену све по старом.
Мијо Раичевић је бивајући много људи у свом довођењу свијета до израза, ауторски слиједио хетеронимију Фернанда Песое, а настојао да пјева као Кавафис, као Ритсос и Елитис, и да му пјевање буде и блуз и рок и бит и поп, и да се одозгора чује Хендрикс, који је изишао из авиона у лету да на небу свира боје!
Између Мијових пјесама нека овдје буде она с насловом “Длан & Лопата” из истоимене збирке, за коју је добио награду “Бранко Миљковић”:
Увек се са сетом сећам
времена кад сам усхићен,
чепркао по себи,
(себи бејах најдражи врт),
тражећи речи које би
појасниле неке ствари.
Сад видим: осим доста лишћа
у тим стиховима
ничег није било.
Ах, нимало нежности:
длан и лопата!
Стога дадох да ми на плочи
(под којом ћу почивати ведар)
уклешу неколико речи:
“Писао је песме с искреном
намером да их читају сви, и не би
престао, макар их не читао нико!”
Извор: Портал Новости
