Пише: Синан Гуџевић
Сад кад је Мијо Раичевић напустио овај свијет, хоћу да сачувам успомену на посљедње разговоре с њиме. Ти су разговори били телефонски, он је био у Београду, у дому Медикалија у Крњачи, а ја сам био у Грабу, па сам онда био у Загребу. Било их је више, тих разговора. Намјестило се тако да су наши најдужи разговори били о магарцима.
Магарац је био Раичевићева велика страст и велики мотив. Био је наумио да начини велику хрестоматију о магарцима. У њу је био наумио да узме најбоље пјесме и приповијести о магарцима у књижевности цијелога свијета. Колико је грађе прикупио ја не знам, то ће се сазнати кад Мишо Пајевић буде претражио Мијову оставштину, али је свакако скупио доста. Барем педесетак својих афоризама о магарцима казао ми је у разним приликама.
О једном од таквих разговора било је већ ријечи у овој рубрици, прије скоро четири године. Мишо Пајевић, човјек који је свакодневно био уз Мија, и чија солидарност и несебичност сежу високо, најбоље познаје сву грађу из Мијове оставштине и он ће је најбоље пописати и описати.
Поткрај јула 2024. видио сам на Одвраћеници, на Голији магарца. То је за мој крај ријеткост, скоро као бијел комарац. Био сам с братом Лутвом на Одвраћеници, а на ледини испред ресторана у који смо кренули пасао је магарац. Први и посљедњи пут сам до тада магарца видио у завичају још као дијете, код задруге у Бијелим Водама. Око магарца и човјека чији је био нагомилало се тада букадар дјеце. Сада на Одвраћеници маго је био сам, те сам му пришао и помиловао га, био је посве питом.
Ми смо уз Одвраћеницу расли, она је била на рубу сеоских пашњака, сјевероисточно од села. На Одвраћеници сам једном био и са Иваном Чоловићем, који је, видјевши таблу са називом мјеста, казао: “Требало би у нашим крајевима више Одвраћеница.” На тој Одвраћеници и покрај ње, у дјетињству је било разних животиња, могло се срести и вука и лисицу, и дивљу мачку, имало је на њој оваца и коза и крмака дивљих и питомих, и коња, наравно, али магараца није имало.
Чим смо овога видјели, мој брат га је сликао и сутрадан сам послао Мију ту слику магарца и мене. Знам и датум, 23. јули. Мију таква слика није била изненађење као мени, он је растао у Црмници и нагледао се магараца. И постао је магарећи пријатељ и кад би такво што постојало у нашим крајевима, Мијо би био и борац за права магараца, магарица и магаради.
Мијо је тих дана био још изнурен од путовања у Нови Пазар, али га је слика с Голије разгалила. Моја и његова жеља да одемо у Граб и прођемо преко Голије показала се пустом, због опомена љекара. Дакле, почињући, рекао је: шта теби значи талијанска пословица “боље жив магарац него мртав доктор”.
Ја сам знао за пословицу у наполитанској верзији Meglio nu ciuccio vivo, ca nu duttore muorto, али нисам у њој видио ништа више него језичну играрију која је по себи довољно уврнута да слушаоца одвуче, а да овај не тражи конкретан садржај. Нешто као: моја је крушка више стара него слатка. Тако сам одговорио Мију.
Али је Мијо имао објашњење које је почивало на садржају. Његово тумачење је било да су у пословици и магарац и доктор заправо доктор. Кад то тако поставиш, каже, ствар је настала из тежње да пацијент има утјеху: боље је и лош доктор, а жив, но доктор мртав. Па је додао да је очито и код Наполитанаца, као другдје по свијету, магарац ознака за лошост, магарац је у свијету, окрени-обрни, биједан и пропао створ. Џабе је што је и мени и теби магарац божанско биће.
Џабе кад у овоме свијету у којем се раду тепа и кличе у многој пјесми и корачници, богме и у химни, па и у многој пословици, све је то џабе, кад је магарац створ чији рад на некој цијени јесте, али на цијени није магарац.
Наравно, није магарац сам у томе непризнавању, али је вјероватно на врху љествице оних чији се рад зна, али се радник не поштује. Међу животињама је на првом мјесту. Не узима се у обзир што Арапи магарца зову Ал-Сајид Сабр, господин Стрпљење. Он тај господин јесте, казао је, али џабе је све то. Коњ вуче све док кола не западну у глиб, и за то има све похвале овога свијета, а магарац се пред глибом зауставља и бива кажњен због лијености.
Па је додао да се магарцу не признаје никакав минули рад. Ни онај рад кроз вјекове. Никакав. Ни што је на своме хрбату донио Исуса у Јерусалим. Као да га није донио. Нема државе, каже Мијо горко озбиљно, која би му за то дала не националну него икакву пензију. Кад би се давале националне пензије прије би запала коња, било онога што вуче, било онога што носи, неголи магарца који то исто чини, само му се мање броји.
Знаш како се каже, љепота влада свијетом, и њако њакић нема шансе да науди ниједном коњу. Зато ће погребни говор који је Ортенсио Ландо написао за свога магарца Траваглина бити и симболични адио магарећој врсти која је изгубила вишевјековно првенство од својте из коњске врсте. То ће бити катанац на дућан и Пинокију и Лучињолу и њиховом преображењу у магарце. И краљу Миди и оним магарећим ушима његовим које су други претворили у козје кад су приповиједали о Трајану.
Синан Гуџевић: Једном ће бити да су сви одувијек били против тога
Прошла је отада равно година дана. Опет сам с братом у јулско поподне отишао на Одвраћеницу. И опет је онај исти магарац био скоро на истом мјесту. Увече сам из Граба зовнуо Мија, и чим сам му казао да сам истога магарца видио на истом мјесту, Мијо је рекао: “Ето, усладила му се Голија, а уз ћуд му пристаје и Одвраћеница, боље него самар.” Па ми је казао вијест да су Израелци отели од Палестинаца у Гази доста магараца и послали их авионом у Европу, наводно да их опораве.
Па је додао: “А онда ће их вратити онога дана кад ја будем стао на ове моје ноге-неноге, и будем ходио као што сам некад ходио. Али, знаш шта: у овом свету важи оно што је Алберт Ајнштајн казао, знаш оно о магарцу и магарцима. Оно: ‘Да би неко постао беспрекоран представник магареће заједнице, мора најприје бити магарац!’ Али, шта да се ради, шоле мој!” Шоле је била Мијова узречица, не знам одакле ју је узео, можда из подгоричке Старе вароши.
Још смо се који пут чули и споменули се магараца из Газе и Западне обале. Па се сјетио да је негдје прочитао како је у јеврејској заједници у Јемену магарац најважнија животиња, важнија од краве и од камиле, и од коња. Њему лектире о магарцима није недостајало, а чинило се да му је није доста. Да мало промијенимо географију, казао сам му епиграм пјесника Аполинарија из 11. књиге Палатинске антологије, који сам превео за њега, и обећао му да ћу превод још попеглати:
Био граматичар један, па магарца јашући пао.
Сву му граматику тад заборав препокри, сву.
Отада надаље он је животом животао малим,
Немајућ појма о том некад шта знао је све.
С Гликоном било је друкче: није ни знавао језик,
Некмоли ишта да сам неке граматике зна.
Либијског магарца јашућ са њега је падао често,
Све док наједном са тла уста граматик и он!
Ово је била посљедња пјесма коју је Мијо Раичевић чуо од мене. Два магарца из ње су били посљедњи о којима смо се забавили. Петнаестак дана касније Мишо Пајевић ми је јавио да је Мијо преминуо у болници на Звездари.
Извор: Портал Новости
