Пише: Синан Гуџевић
Францис Комбес, француски пјесник из града крај Париза, објавио је ових дана на свом Фејсбук зиду ову пјесму и дао јој наслов ‘La Soluti0n Finale’, Коначно рјешење:
Hitler voulait en finir
avec les juifs.
Mais, malgré des million de morts
il a échoué
(Il n’y a pas de solution finale.
Les peuples survivent à leurs
bourreaux.)
Ceux qui aujourd’hui
rêvent d’en finir
avec les Palestiniens
devraint s’en souvenir.
Она би се дала превести овако:
Хитлер је желио да коначно ријеши
питање Јевреја.
Али, упркос милионима убијених,
промашио је.
(Не постоји коначно рјешење.
Народи наџиве своје
крвнике.)
Они који данас
сањају да коначно ријеше
питање Палестинаца
морали би то имати на уму.
Не привлачи ме друштвена виртуална кооператива Фејсбук (тиме се не хвалим, не, чак је и хвалим, многом је пјеснику испала боља него најбољи издавач), али сам у два дана прочитао педесетак коментара које су читаоци оставили на ову пјесму. То сам учинио, јер познајем Франциса, виђао сам га на пјесничким сусретима у Италији, па у Сарајеву, те на фестивалу у Сан Франциску.
Са њиме сам шетао кроз Chinatown, слушао како француски пјесник Францис Комбес из Обервилијеа течно говори мандарински са дућанђијама крај полица са чајевима. Осим што је пјесник, приповједач и есејиста највишег реда, аутор двадесетак књига стихова (и издавач, Le temps des cerises), он преводи и с мађарског и руског, студирао је руски, мађарски и кинески. Његове су пјесме поантиране, као ‘Ратна напредовања’ (Les progrès de la guerre) коју сам слушао како је говори:
Au temps de l’obscur Moyen Age
il arrivait parfois
qu’un roi
mourût sur le champ de bataille.
Plus tard, Napoléon
surveillait le mouvement de ses troupes
du haut d’une colline…
Aujourd’hui les généraux
suivent de leurs bureaux
la trajectoire télécommandée de leurs missiles
qui vont – très loin de là – frapper des villes
et des civils.
(Pour éviter les dangers de la guerre
mieux vaut de nos jours
se faire
militaire de carrière).
У мрачним временима средњег вијека
понекад би се догодило
да краљ умре на бојишту.
Касније, Наполеон је
кретање својих трупа надгледао
с врха брда…
Данас генерали
прате из својих уреда
телематски вођену путању својих пројектила
који ће – иако јако далеко од циља – погодити
градове и цивиле.
(Да би се избјегле опасности од рата
данас је најбоље бити професионални војник).
Пјесму о коначном рјешењу доста коментатора на Фејсбуку одбацује с гнушањем и наводи како се Хитлеров план о истребљења Јевреја не може никако упоређивати са ратом државе Израел против терористичке организације Хамас, те како Израел и Палестина немају спорних граница, и тако то и тако то. Неки називају пјесму антисемитском. Такве коментаторе данашњи телематски стручњаци зову ботовима.
Није нужно бити становник никакве имагинарне Палестине да би се видјело како држава Израел већ двије године више личи на Хитлерову Њемачку него што се од ове разликује. Њени министри и њен ужасни премијер стално говоре о угрожености Израела, а истовремено убијају ненаоружане цивиле, највише жене и дјецу. При томе уништавају све што је пред њима и под њима, куће, болнице, школе и све друге образовне структуре.
Уништавају није права ријеч, права је уништили су. Гранатама и бомбама из бацача, лансера, авиона. Тако сваки дан, ево двије пуне године. Све то на земљи која није Израел, која је град Газа, око које је Појас Газе, а површина цијелог тога појаса је 365 квадратних километара. Град Газа постоји преко три хиљаде година, о његовој љепоти и чудима написане су приповијести и књиге. Сад ће све то и сва безмјерна култура Газе бити збрисано с лица земље, израелска војска је у завршној фази да сравни оно што још није сравњено.
Још прије годину и по дана мјеродавни извјештаји УН-а говорили су да је уништено девет десетина зграда у граду који је имао становника колико и Лењинград кад га је Хитлерова војска опколила у јесен 1941. Пола милиона још преосталих житеља у Гази има да буде прогнано, ако не буде побијено. Исто се то чини и на оземљу названом Западна обала ријеке Јордана, које није Израел, али Израел влада њиме: протјерује становништво, уништава му села и маслињаке, отима му стада оваца, врши немилосну дискриминацију и сваковрсне тортуре над становницима.
На Хитлерову Њемачку личи данашњи Израел и по још нечему. По изгладњивању становништва у палестинском граду Гази и појасу Газе. Израел одавно има власт над водом и храном житеља територија означених палестинским, а Палестинци су на њима под апартхејдом државе Израел. О томе свакодневно и одавно пишу израелски часни новинари и Јевреји изван Израела, да не спомињемо нејевреје и многе који нису Израелци.
Глад коју је израелски окупатор завео у појасу Газе слична је оној коју је Хитлерова војска завела у Лењинграду. Изгладњивање становништва као ратно средство заведено у Појасу Газе показује каква је данашња држава Израел. Иако Палестинце изгладњује и иако их глад доводи до смрти, израелско министарство вањских послова дало је да се сними пропагандни видео снимак и поставила га на YоуТубе канал, и у њему се виде насмијани конобари у наводно неком локалу у Гази гдје купцима нуде печене и кухане ђаконије те говоре како у Гази нема глади.
У тој се истој Гази од глади умире, умире старо и младо, умиру дјеца, то свједоче хуманитарне организације, љекари, од оних који су још преживјели, свједоче изасланици, свједоче преостали живи новинари. Само у јулу 2025. умрло је 25 дјеце од глади, а преко 17.000 трудница и дојиља гладује. Сателитски снимци показују да је Газа спржена земља.
Талијански дневни лист Repubblica је објавио сателитске снимке Газе и насловио их “Газа табула раса”. Још почетком новембра 2023. израелски цивилни (а заправо војни) намјесник за Газу пуковник Јогев Бар-Шешет, изјавио је о Појасу Газе: “Они који се буду вратили, ако се иједан икада буде вратио, наћи ће спржену земљу. Неће бити кућа, неће бити њива ни усјева, ничега. Такви немају будућности.”
Израелска војска не допушта допремање хране изгладњелом становништву. Сваком гласу који се у свијету подигне против изгладњивања, израелска пропаганда одмах спочита антисемитизам и подршку Хамасу. Та разулареност је сирова до одвратности. У Лењинграду је изгладњивање становника довело до многих страшних ствари, до канибализма на примјер. Од 2,5 милиона становника Лењинграда, умрло је преко милион и сто хиљада, а забиљежено је преко хиљаду случајева канибализма.
О глади у Лењинграду су написане књиге и снимљени филмови. Хитлер је желио да изгладњело становништво прегази у коначном освајачком походу Вермахта. Таква метода ће успјети израелском канцелару Нетанјахуу у појасу Газе. Не може се јести колико би се могло повраћати, рекао би данас сликар Макс Либерман, онај за кога се прича да је тако рекао о Хитлерову преузимању власти.
У отпор безобзирном истицању израелских поборника супериорности Јевреја над другима, нека овдје буде наведена горка пјесма Франциса Комбеса, наслов јој је ‘Месија’ (Le Messie):
Quand il reviendra
sourd de peine,
de honte
et de colère
sur la tête
le Messie portera
le foulard
des feddayins.
Кад се врати,
глух од патње,
срама
и гњева
на глави
Месија ће носити
мараму
федајинā.
За безобзирност и разулареност према Палестинцима израелски моћници имају подршку моћника из САД-а и Њемачке. Данас је јасно да је свјетски хуманизам коначно потопљен у Гази. За Газу је проливено милијарде суза у свијету, али тај плач не дира ни очи ни уши оних који у оружју виде извор моћи, зараде и власти.
Насиље и неограничена разулареност смијенили су оно што је за такозвани западни свијет митски започело у ноћи кад је над смрћу Хектора пред његовим убојицом Ахилејем заплакао његов отац Пријам, а Ахилеј је и сам заплакао над плачем сиротога краља. (Почетак краја те емпатије десио се већ сутрадан кад је Ахилеј од Пријама затражио откуп за Хекторов леш.)
Хипокрити владају данашњим свијетом. Сад сви (осим наравно Њемачке и наравно САД-а) хрле да признају Палестину, земљу којој су помогли да нестаје и да је нема. Чак ју је и Британија признала, о је! Све се срозало у овоме свијету: правичност, правда и међународно судство. Главни злочинац овога свијета не може бити ухапшен, јер га не дају САД. Брани га и Њемачка. Бране га од оптужбе за геноцид. А цио свијет види да Израел чини геноцид. Виде га и судије Суда за ратне злочине.
Но је геноцид ријеч за неке друге, за израелске моћнике се не допушта да им се суди за геноцид. Зато ће се нама који се чувамо да кога не увриједимо прејаком ријечју ласно прилијепити етикета за антисемитизам. Нама, то јест мојем другу по имену Францис Комбес, и милионима других који слуђени од слика из телевизора гледају геноцид у директном преносу. И мени ће бити прилијепљена та етикета, као што се етикета залијепи на мокру флашу.
Извор: Портал Новости
