Nedavno je inaugurisan predsednik SAD, ličnost koju najšira srpska javnost percipira bolje negoli njegovog prethodnika. Dok je Bajden gajio neskrivenu mržnju prema Srbima, Tramp tokom svog prethodnog mandata u Beloj kući (2016-2020) nije ispoljavao takva negativna osećanja i predrasude. Kao i u drugim poslovima predsednika SAD i ovde je bio nepredvidljiv. Ta njegova politička osobina (da li i lična?), kada je u pitanju Srbija, i posebno Kosovo i Metohija, ipak predstavlja mač sa dve oštrice.
Ustoličenje novog (starog) predsednika SAD, srpska javnost je, makar i u očekivanju manjeg zla od onog kakvim je Srbe i Srbiju obasipao njegov prethodnik, primila pozitivno, ali i s rezervom. Preovlađujući oprez ne dele jedino istaknuti članovi režima; kod njih afirmativni duh očekivanja daleko prevazilazi onaj prosečni. Deluje krajnje nediplomatski i puzeće gest ministra spoljnih poslova koji je samo dan posle inauguracije pozvao novog predsednika i netom imenovanog državnog sekretara da posete Srbiju. Valjda su naši mudrijaši računali da je (zbog čega?) dobro da to učinimo pre kosmetskih Albanaca.
Nemanja Rujević: Stranci u Srbiji ne ruše Vučića nego proteste
Razume se da bi naši političari trebalo prevashodno da razmišljaju o tome kakva će biti američka politika prema našoj južnoj pokrajini, ali im, pretendujući da prvi u svetu ugoste najviše američke zvaničnike, to, po svoj prilici, nije palo na pamet. Za očekivati je da ovi nastave sa Srbijom tamo gde su stali u prethodnom mandatu – podsećanjem na Vašingtonski sporazum iz septembra 2020. i obaveze koje je naš tadašnji i sadašnji šef države (bez prekida poput Trampa) preuzeo. Istini za volju, predsednik bi imao čime da se pohvali: dao je prećutno odobrenje da Izrael prizna „Kosovo“ (izraelski ambasador je izjavio da je Vučić to čak molio), prekinuo je politiku poništavanja priznanja „Kosova“, ukinuo je kinesku 5G mrežu u Srbiji, uveo je tzv. diversifikaciju uvoza gasa i nafte iako sa štetnim posledicama po energetiku Srbije, obavezao se na razvoj ekonomskih odnosa sa „Kosovom“ u ime čega je počela izgradnja autoputa Niš-Priština, izjasnio se za nastavak pregovora o tzv. normalizaciji odnosa između „Kosova“ i Srbije. Ovo poslednje ubrzo je ishodovalo tzv. parisko-ohridskim sporazumima kao nagoveštajem definitivnog de iure priznanja „Kosova“.
Kada bi Tramp u nameri da nastavi započetu politiku, ponovo imenovao Ričarda Grenela za glavnog posrednika u odnosima „dve strane“ (kako se naslovljavaju u pomenutom briselsko-ohridskom sporazumu), bila bi to najbolja garancija za dovršetak započetog posla – priznanja „Kosova“ od strane Srbije – i to mnogo pre kraja njegovog predsedničkog mandata. Tome bi verovatno išao u prilog Trampov drugačiji odnos prema glavnom kočničaru tog poslednjeg čina, Albinu Kurtiju.
Vuk Bačanović: Đukanović služi Vučiću, a kome služi Ivanović?
Dok je ovaj graditelj velike Albanije mogao da odbija ili odlaže „krajnje rešenje“ ne dajući ni najmanji ustupak Vučiću (kao što je lokalna samouprava u većinskim srpskim opštinama), Kurtiju će takva politika teško proći kod plahovitog američkog predsednika. Jer, Tramp ne bi mogao da shvati da neki balkanski deran može da sabotira izbacivanje jednog kamenčića u američkoj čizmi kojom imperija stupa kao apsolutni senior na jedno malo evropsko poluostrvo. Ako je sa Vučićem sve u redu ukoliko mu pruži onu bednu koncesiju, neće valjda sve stati zbog jednog zaluđenog lokalnog kabadahije.
Kada bi se, što je teško i zamisliti, Tramp i Rubio odazvali na poziv Marka Đurića, bio bi to sastanak sa jednom tačkom dnevnog reda: međusobno priznanje „dve strane“ uz dve neuporedive koncesije: Srbija bi de iure priznala „Kosovo“, a Albanci bi pristali na samoupravu u opštinama sa srpskom većinom, ako takvih uopšte bude.
To je, uz povremeno puštanje probnih balona o razgraničenju Srbije sa „Kosovom“, kapitulantska i izdajnička politika Aleksandra Vučića na Kosovu i Metohiji.
