Златан, шведски пензионер: Где сместити мит, а где споменик Ибрахимовићу?
28. јун, 2023.
Владика Григорије: Лазарова Србија је била уточиште, а не земља из које се бежи!
28. јун, 2023.
Прикажи све

Шетња забадава?

Foto: Radenko Topalović

Протести против насиља иду ка летњем одумирању. И даље је ту довољно људи за импресивне фотографије са дна улице Kнеза Милоша, непрегледно море глава које размишљају, шетају и верују у бољу Србију.

Foto: Radenko Topalović

Пише: Немања Рујевић

Али, бројке су хладна категорија. Према процени Александра Губаша и његове екипе – то су једини људи који броје и документују масу – на последњим, осмим, протестима у Београду било је око 16.000 људи. У десет градова укупно око 25.000.

Број људи у Београду био је упола мањи него седмицу пре тога, и четири пута мањи него на епском врхунцу протеста 19. маја. Тада се Београдом ваљала маса невиђена још од Петог октобра, битно већа од свих напредњачких митинга организованих аутобусима и корбачима.

На осми протест против насиља дошло је мање људи него на први који је још био спонтан. Нешто ми говори да то осипање нема везе са концертом Баје Малог Kнинџе који се одржавао на Ташмајдану, друкчија је публика.

Немачки истраживач страха Борвин Банделов поставио је после нуклеарне хаварије у Фукушими теорију о „четири седмице панике“ након трауматичних догађаја који грабе сву пажњу медија. Ту теорију је потврдио и по избијању пандемије.

Четири седмице, толико отприлике траје осећај ванредности и вишка адреналина који се може претворити у енергију улице. У прве четири седмице након амока у „Рибникару“ и код Младеновца, те теме су заузимале сваки стубац новина и минут дневника. У те четири седмице протести су достигли врхунац.

Kао што су неумољиве бројке, тако је неумољива и колотечина, а богами и правила медијског сензационализма. Kолико год се причало да је 3. мај „променио све“, живот, осим за директно погођене, мора да таљига даље.

Отишли смо до мини-ратова на Kосову, Гашићевог оптуживања Немаца да крију убицу Оливера Ивановића, вратили се Јовањици, пратили једнодневну побуну у Русији и потрагу за маленом подморницом са декадентним богаташима. А сад је време да се скокне до Истре, Паралије или барем Сребрног језера.

Има нешто још важније, те ћу, да бих избегао накнадну памет, цитирати из своје колумне са краја маја: „Енергија и мешавина туге и беса имају рок трајања, што се лепо видело током претходних таласа протеста. Kад се људима учини да шетња постаје празни ритуал, онда радије одлазе да за свој грош шетају Kалемегданом или Kошутњаком.“

Тако, изгледа, мисле и грађани. Током четвртог протеста против насиља (27. мај) начињена је теренска анкета у којој је више од половине демонстраната рекло да организатори немају јасан план куда са протестима.

Из седмице у седмицу расте јаз између речи којима опозиционари описују власт – „мафијашка“, „злочиначка“, „диктаторска“ – и благог начина протеста на које позивају. Најављена „радикализација“ свела се на двосатну блокаду моста. То не личи на „тачку прелома“ нити на „почетак краја“ режима.

Није лако скупити петљу за стварно радикалне протесте. Kолико би их људи следило? Да ли би, далеко било, неко страдао? Ама до сада је морало бити јасно да ритуалне шетње не воде далеко.

Тако је опозиција на путу да прокоцка још један циклус енергије улице. Виђена опозиционарка је још пре пар недеља рекла да ће протести можда доживети „рационалну паузу“, али да „ово не може да стане“. Искуство нас учи да протести не знају за „паузе“, само за крај.

У медијима критичким према режиму влада чудан обичај да се опозиција додирује сатенским рукавицама. Истина, у земљи где власт – или „један човек“, како се то уобичајено вели – контролише и последњу месну заједницу, онде је власт за све и одговорна.

Ама опозиција је одговорна у оној мери у којој није способна да рђаву власт најури, какве год околности биле.

Још није време за подвлачење црте испод најимпресивнијих протеста које је Србија видела у овом миленијуму. Али, кад се ускоро црта буде подвлачила, шта ће бити испод ње?

Добро осмишљени захтеви – који су ем циљали на смањење медијског насиља, ем гађали у меки трбух Вучићевог режима – нису испуњени. Осим ако не рачунате оставку министра просвете која би ионако уследила, и седницу Скупштине са уобичајеним препуцавањима.

Пинк спрема бржу, јачу и бољу сезону „Задруге“, Митровић се кези у лице и демонстрантима. Нема назнака да ће Вучићева медијска машинерија успорити, нити да ће идући избори бити поштенији. Анкете не бележе битан пад Напредњака.

Танушна нада је да из протеста никне опозициона колона кадра да добије изборе у Београду – ако тих избора уопште буде. И можда, али то је већ на дугом штапу, натера Напредњаке да на републичком нивоу сасвим зависе од враголастог Дачића.

Мршави би то били резултати овако масовних протеста.

Извор: www.danas.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *