Понекад нам измиче из вида, а било би добро да то знамо и да се чешће запитамо – какав је био кнез Лазар? Лазар је био образован и паметан, добар и храбар. Kако то знамо? По томе што је Лазарева Србија била отворена земља. Њагова Србија је била уточиште, а не простор из кога се бјежи и који се напушта.
Можда сам зато увјерен да није Kосово посветило Лазара, него је Лазар посветио Kосово. Зато што је био и прије Kосова свет човјек – а оно што се десило на Kосову само је логични епилог живота проведеног у жељи да се истински служи и послужи Богу.
Рјечито о томе свједочи Лазарев труд око збрињавања избјеглица, умјетника и монаха који су дошли са Истока, чувених Синаита, а затим његово несебично ктиторство. Лазарево покровитељство над Синаитима било је не само обнова монаштва него и културе у цјелини.
Прошлог петка смо владика Јован и ја у Оснабрику срели једног нашег човјека из срца Србије, из Шумадије. Љекар је, а с њим бјеше његов син Милан. Говорио је тај дивни човјек отворено и искрено. Њагове ријечи биле су крик над Србијом и плач за Србијом, за честитом Србијом.
И рекох му како нису Србија и Kосово нешто друго него што су били. Иста је то земља и исто мјесто. Али ми смо ствари обрнули наопако. Заборавили смо да нису Kосово и Србија прославили Лазара, него је Лазар са светим мученицима својим прославио Србију.
Погледајмо искрено сами себе и једни друге, и нарочито оне који стоје на мјесту гдје је некад стајао Лазар. Шта ћемо видјети? Умјесто храбрости – кукавичлук, умјесто истине – лаж, умјесто славе – пропаст. Зато је данас Србија земља из које се одлази. А земља као земља, за то никакве кривице нема, нити може имати.
Kривицу и одговорност увијек сносимо ми кнезови.
И ја ово пишем као црквени кнез, са пуном свијешћу о својој одговорности и кривици.
Али кад већ говоримо о Лазару и Видовдану, онда макар да говоримо истину.
Извор: Инстаграм
Фото: MidJourney prompt by Preokret