Piše: Serhio Pitol
Pisanje o Antoniju Tabukiju svaki put me dovede pred prag nemogućeg. Pošto sam zadivljen njegovim delima, u najvećem sam iskušenju da ih neštedimice umnožavam. Sklon sam tome da stranice ispunim njegovim citatima, da potražim nit koja ih spaja i potom ih postavim svuda da bih sa čitaocem podelio uživanje u čitanju Tabukija. Njegovu prozu je krajnje teško podražavati; ima sopstvenu melodiju, emotivni naboj rafiniran Tabukijevom inteligencijom. Njegova dela su istovremeno i sugestivna i precizna. U Rekvijemu, jednom od njegovih romana, avetinjski Pesoa preklinje pripovedača: “Ne ostavljaj me samog sa ovim ljudima satkanim od sigurnosti. Takvi ljudi su užasni”.
Nesporazumi, greške, carstva senki, lažni dokazi, sanjane stvarnosti, snovi ukaljani užasnom stvarnošću, potraga za nečim za šta se već zna da je izgubljeno, igre koje okreću ceo svet naglavce, glasovi nastali na mestima nadomak pakla, sve su to elementi koje često nalazimo u Tabukijevom svetu. I još jednu stvar: savršenu eleganciju kojom se nikad ne razmeće.
Opšte uzev, elegancija koja se sreće kod Tabukija, baš kao i melanholija, uvek su vezane za atmosferu priče ili su pokopane u dubinama jezika. Tabuki tvrdi da pokušava da piše za čitaoce koji od njega ne očekuju ni rešenja, niti reči ohrabrenja, nego pitanja. Čitalac namernik trebalo bi da bude otvoren, da prihvati nepoznato, da modifikuje svoje mentalne kategorije, da promeni način života, primeni nove pristupe ljudskosti: da iskušava svoju sreću umesto da sam sebe osudi na očekivani rekvijem.
Na konferenciji na Tenerifima 1991. godine, nazvanoj “Dvadeseti vek: ravnoteža i perspektive”, Tabuki je naglasio: “Pisac koji sve zna i upoznat je sa svime ne bi trebalo da objavi nijednu knjigu. Siguran sam jedino u to da je sve relativno, da u svim stvarima leže i njihove suprotnosti. Tako je, pre svega, u ovoj oblasti koju želim da istražujem, oblasti u kojoj ništa nije jasno na prvi pogled”. A kasnije piše: “Čovek kakvog nam nudi savremena književnost je usamljen i podeljen čovek. On je samo čovek, ali još ne poznaje samog sebe, a postao je čak i neprepoznatljiv. (…) Neophodno je braniti pravo na sanjanje. Možda se takvo pravo na prvi pogled čini trivijalnim. Ali sa daljim razmišljanjem o tome, to može da zaliči na životnu privilegiju. Ako je čovek i dalje sposoban da gaji iluzije, onda taj čovek ostaje slobodan”.
I sa tim stižemo do Pereire, i do tvrdnji da je taj lik protagonista romana. Tabuki preduzima rizike u kakve se malo koji pisac usuđuje da se upusti. Između ostalog, Pereira tvrdi da… je politički roman, i već to je dovoljan razlog da za neke ljude on bude uznemirujuć. U njemu se pripoveda o događajima u Lisabonu s kraja jula i početka avgusta 1938. godine, u vreme kada Salazarov režim pojačava totalitarni etos, a Portugal obavija u ogoljenu diktaturu koja će potrajati još 35 surovih godina.
Da, to jeste politički roman, ali se razlikuje u svakom smislu te reči od ideološkog narativa socijalističkog realizma. Jedina nit koju Tabukijev roman deli sa ideološki vođenim narativom jeste tendencija ka upotrebi parabole. Iz ovoga proizilazi nešto što je možda njegov najveći izazov. Svi likovi koji traže oproštaj pokazuju ili vrlinu ili porok koji će na kraju biti ili nagrađen ili razotkriven i kažnjen; svaki njihov postupak i reči predodređeni su na sveobuhvatan način da bi ovaj cilj bio postignut. Ali, da bi se mogao smatrati vrednim žanra romana, lik mora da živi svoj život i mora da prihvati ove vrline ili mane kao izraz njegove individualnosti, jer će u suprotnom njegove reči neminovno biti izgovorene uz zadah propagande.
Pereira, protagonista Tabukijevog romana, je kao Arijel iz Bure, satkan je od istog materijala od kog su satkani snovi. I tako, dok ispunjava svoju sudbinu, sve više ga prožima stvarnost, tragična stvarnost. Na kraju ga vidimo transformisanog u lika koji je izrazito živ i jedan je od najvoljenijih u savremenoj književnosti. On uživa dvostruku privilegiju: zadržava svoju individualnost dok u isto vreme postaje simbol. S obzirom na sve to, ko je Pereira, od čega jede hleba i sa kakvim se problemima susreće?
Evo ga: ostareli novinar; udovac; đavolski debeo; pun boljki; osoba kojoj lekari prognoziraju još poneku godinu života. Nedavno je počeo da uređuje nedeljni književni podlistak osrednjih večernjih novina. Potpao je pod opsesiju smrću koja skoro da se graniči sa manijom. Postoji nekoliko razloga da se objasni taj fenomen, možda činjenica da mu je otac bio vlasnik pogrebnog preduzeća, La Dolorosa, ili to što je njegova žena provela skoro ceo bračni suživot pogođena tuberkulozom, oboljenjem koje ju je na kraju i ubilo, ili to što je bio ubeđen da će ga kardiovaskularne bolesti dovesti do prerane smrti.
Ali i zbog činjenice da je tokom žarkog leta 1938. godine počeo da oseća da Lisabon vonja na smrt, da cela Evropa vonja na smrt. Pereira je katolik. Besmrtnost duše i uskrsnuće tela su dve teme o kojima neprestano kontemplira. Prva ga ozaruje, a druga užasava. Razmišljanje o uskrsnuću ogromne količine sala koje ga guši izaziva vrtoglavicu. Pereira je, jednostavno rečeno, dobar čovek uronjen u svet kog se svakim danom sve više gnuša.
Kult smrti navodi ga da napravi stranicu sa nekrolozima u književnom dodatku koji uređuje i da ih pripremi unapred, nekrologe za pisce kojima se divi, ali, iz nekog razloga, odbija da on bude taj koji će da ih piše. Zato stupa u kontakt sa mladićem koji je nedavno diplomirao filozofiju, Fransiskom Monteirom Rosijem, čiji esej o smrti je upravo pročitao.
Pereira tvrdi da… me povremeno vraća na prethodni roman istog autora prema kom gajim poštovanje: Linija horizonta. Oni na prvi pogled deluju kontradiktorno. Stari Pereira kreće se pod jarkim plavim lisabonskim nebom. Spino, lik iz Linije horizonta, sa svoje strane, sprovodi potrage pod mutnim nebom grada uronjenog u vlagu i mrak. Pereirin pohod završava se otkrivanjem lične slobode, uspešnim izvođenjem protestnog čina, i u tom trenutku herojski lik doživljava prosvetljenje: kroz samootkrovenje otkriva i društvo svuda oko sebe. Spino se, nasuprot tome, povlači iz društva u nastojanju da poništi metafizički znak. Dakle, kako su ove dve priče povezane?
Za početak, tema smrti stalno je prisutna u obe priče. Pereira razmišlja o zbirci nekrologa dostupnih u njegovoj rubrici kulture. Smrt i mogućnost uskrsnuća su njegove dve opsesije. Spino radi u bolničkoj mrtvačnici, neprestano se bavi telima preminulih. Kroz oba romana provlači se tema ličnog identiteta. U oba je ishod isti: oba lika stupaju ka otkrovenju sudbine koja sazreva u njima. Posle susreta sa mladim Monteirom Rosijem i njegovom verenicom, počinju Pereirina agonija i njegovo konačno uskrsnuće.
“U kakvom to svetu živim, zapitao se u određenom trenutku; i učini mu se to kao fantastična ideja, da možda i nije živ, nego kao da je već mrtav”. Predodređenom, međutim, da spase svoj život, svi susreti novinara sa tim mladim parom vode ga u komplikovane situacije, nekad i istinski grozne. Odatle potiče najteži izazov kog se Tabuki poduhvatio. Da ne predstavi mladog komunistu iz 1930-ih kao surovog i bezosećajnog sektaša, kao što se danas generalno očekuje.
Mladi Monteiro Rosi i njegovi prijatelji su komunisti, tako je, i svesni su potrebe da se pojačaju internacionalne brigade koje se bore u Španskom građanskom ratu, između ostalog i zato jer bi Frankova pobeda značila nastavak salazarovske diktature u Portugalu. On ne zna ništa o čistkama Moskve, a i da mu je to rečeno, verovao bi da je to laž koju su smislili propagandisti fašizma ili da to ima neke veze sa kažnjavanjem niza izdajnika koji su, pre nego što su pogubljeni, počinili zločine.
To isto bi pomislio Kio iz Malroove Ljudske sudbine (jednog od najvoljenijih junaka iz moje mladosti, njegova smrt pogodila me je kao da mi je umro jedan od najboljih prijatelja). Tabuki je ovde raskrstio sa rigidnim savremenim shvatanjem “politički korektne misli” koja čudovišta vredna prezira, aktivne saučesnike u Staljinovim zločinima i tvorce koncentracionih logora izjednačava sa svakim militantnim komunistom iz vremena sovjetskih čistki. To bi bilo isto što i osuditi Valtera Benjamina, Pikasa, Tibora Derija i stotine intelektualaca koji su zamislili mogućnost menjanja sveta. Mladi junak iz Pereira tvrdi da… mogao bi da bude bilo ko od njih.
Ne tako davno Žerom Garsin preneo je razgovor sa Žilijenom Grakom u kom se znameniti pisac bez ikakve sumnje osvrnuo na neke okolnosti iz 1930-ih: “Revolucija je bila okupacija i vera. Tada je bio komunista i militant u CGT-u. Nikada nije propustio nijedan sastanak (…) Seća se, uz osmeh, da je zamalo bio otpušten 1938. godine, nakon što je učestvovao (bio je jedini od svih profesora Lice de Kuimper) u zabranjenom štrajku. Ne može da prestane da se seća tog vremena sakupljanja dobrovoljnih priloga, sastanaka i iluzija kada je vodio Sekciju i prenosio reč Partije ribarima (palangreros) u Duarnenezu, na brodove za lov na tune u Konkarnou i lovcima jastoga u Žilvineu, u kafee gde je “šušen” žario mozgove ribara.
Grak je vratio člansku kartu 1939. godine, kada je objavljen nemačko-sovjetski pakt. Izašao na vreme? Ne, odgovorio je, već sam zakasnio. Još posle prvih pregovora u Moskvi, sad razmišlja tako o tome, trebalo je da preseče. Ali dodaje da bi onda uskratio sebi predivne trenutke bratstva u tom tajnovitom i stenovitom Finisteru, gde je spoznao smisao univerzuma koji je istovremeno manihejski i čist”.
Cenzura, gubitak poverenja u novine za koje radi i policijski nadzor će izjedati Pereiru. Moglo bi se reći da je susret sa tim parom, mladim piscima ostrašćenih i neobjavljivih nekrologa, bio prokletstvo za vremešnog i bolešljivog novinara koga će sve više kompromitovati “manihejski i čisti” svet kom pripadaju njegovi puleni. Na kraju će postati drugi čovek. Nema sumnje, prepone koje mora da preskoči da bi preživeo biće sve više, ali će postati izvesno da je spasao dušu svoju. Njegova pobeda će biti neizmerna. Jedini nekrolog koji na kraju uspeva da napiše je onaj posvećen Monteiru Rosiju. Štaviše, biće to i najlepša stranica u celom romanu.
Ne znamo kome Pereira govori, pred kim svedoči o onome što se dogodilo tog užasnog leta 1938. Možda svoje svedočanstvo poverava nekima od svojih drugova u izgnanstvu, među kojima je i jedan koji se pravi da je autor romana, onaj što prenosi čitaocu (koji postaje istinski primalac ovog svedočanstva) sve što novinar navodi, dodajući komentare, detalje i nijanse. Način je savršen. Dopušta intimnost, a takođe dozvoljava i distanciranje. A te tri reči “Pereira tvrdi da…”, što se ponavljaju kroz ceo roman, služe kao ritornelo koji naglašava melodiju savršene proze.
Halapa, jula 1995.
Izvor: Glif
