Teoretičarka književnosti i pesnikinja Katarina Pantović objavila je monografiju Aktuelna čitanja Kafkinog dela (izdavač: Službeni glasnik, 2023) u kojem interdisciplinarnim pristupom analizira neka od najvažnijih tumačenja Kafke u 20. veku. U knjizi o Kafkinom književnom stvaralaštvu autor polemiše sa delima Deleza i Gatarija, Džudit Batler, Đorđa Agambena i drugih kako bi preispitao stav koji danas imaju savremeni teorijski i kritički uvidi u stvaralaštvo ovog autora. U poglavlju koje vam ovde predstavljamo „Izazov prevođenja Franca Kafke [pregled dva prevoda pripovetke „Preobraženje“]“, Katarina Pantović nas upoznaje sa prevodima Kafke, od kojih su neki nastali tokom veka autora. Pored toga, data je i procena uređivačkih, uređivačkih i prevodilačkih dometa u slučaju Kafkine proze, u kojoj se ne smeju prevideti suptilne i promišljene strategije autora u pogledu jezika, zvučnosti i semantike. Možete naručiti knjigu ovde.
Brojni teoretičari i pisci isticali su Kafkin nemački jezik kao posebno pravilan i uzoran u čisto lingvističkom smislu. Stenli Korngold, profesor emeritus na Univerzitetu Prinston i jedan od najtemeljnijih savremenih Kafkinih naučnika i prevodilaca, ima sličan stav: „Kafka je pisao uglavnom na normativnom, visokom nemačkom“ (Vuds 2014: 7, prema: Korngold 2004: 273).
Sintija Ozik smatra da je „Kafkin nemački bio redukovan, sumoran, komičan, lucidan, čist, formalan, ali ne i krut“, kao i da „Kafka poseduje gotovo platonsku čistotu jezika netaknutu modernim izrazima, žargonom ili kolokvijalnim govorom“ (Ozik 2018: 140), ali podsetimo se teksta Džudit Batler „Ko je vlasnik Kafke?“ i primećuje da Kafkina prepiska sa Felisom Bauer i Milenom Jesenski obiluje jezičkim ispravkama (i na nemačkom i na češkom) na koje su mu skrenule pažnju njegove dve voljene žene, kao npr. Delezova i Gvatarijevo stanovište da Kafkin „najčistiji nemački“ nosi obeležja nekoga ko ulazi u jezik spolja.
Kako je moguće da postoji toliki nesklad između razumevanja Kafkinog jezika, između doživljavanja jezika njegovog teksta, istog teksta? Uzimajući u obzir Kafkino višejezično okruženje i svakodnevnu privatnu prevodilačku klackalicu na kojoj je živeo, možda nije neobično na kom jeziku piše, već kako koristi taj jezik: ispituje ga, defamiliarizuje (Vuds 2014: 7, prema: Kramš 2008 : 331).
Štaviše, jedan od razumnih odgovora koji se nameću jeste da su Kafkini tekstovi vremenom svakako prošli temeljnu redakciju i urednički rad – Maks Brod, Kafkin prijatelj i čovek koji je ignorisao njegovu samrtnu želju da spali sve svoje rukopise, bio je prvi svojevrsni urednik. njegovih dela. Roman Suđenje Brod ga je uredio u onom obliku koji danas poznajemo, slažući njegova neuređena poglavlja po svom osjećaju i logici. Slično je bilo i sa gotovo svim ostalim sačuvanim Kafkinim delima. Stoga je sasvim moguće da su Kafkine ljubavnice i verenice Felis Bauer i Milena Jesenska, koje su u privatnoj prepisci ispravljale njegov nemački i/ili češki jezik, imale pristup njegovim tekstovima i, uopšte, njegovom pisanju (pod tim prvenstveno mislimo na pisma koje su razmenjivali u velikoj meri) u svom originalnom, „izvornom“, sirovom i neregovanom obliku, sa svim njegovim gramatičkim greškama, jezičkim nedoslednostima i lapsusima. Kao što znamo, Kafkino delo je priznato i afirmisano tek posthumno, a izvesno je da je od 1915. godine, kada je pisao Suđenje, pa čak i od 1925. godine, kada je objavljen, rukopis je višestruko uređivački i jezički obrađen (možda je to radio sam Kafka do svoje smrti 1924). Ne raspolažemo preciznim podacima o broju izdanja i redakcija koje su njegova dela doživela u originalu, na nemačkom jeziku, do danas, ali se može pretpostaviti da uveliko premašuje stotinu redakcija, tokom kojih su ovi tekstovi doživeli sistematizaciju. i postepenu lekturu – čime je praški nemački ubrzo preveden u visokonemački (visokonemački-a). Ne treba zaboraviti ni spoljne okolnosti – istorijske, društvene, kulturne, političke, ideološke, konačno i lične – koje su mogle uticati na ove promene.
Kako je moguće da postoji toliki nesklad između razumevanja Kafkinog jezika, između doživljavanja jezika njegovog teksta, istog teksta? Uzimajući u obzir Kafkino višejezično okruženje i svakodnevnu privatnu prevodilačku klackalicu na kojoj je živeo, možda nije neobično na kom jeziku piše, već kako koristi taj jezik: ispituje ga, defamiliarizuje (Vuds 2014: 7, prema: Kramš 2008 : 331). Štaviše, jedan od logičnih odgovora koji se nameće jeste da su Kafkini tekstovi vremenom svakako prošli temeljnu redakciju i uređivački rad – Maks Brod, Kafkin prijatelj i čovek koji je ignorisao njegovu samrtnu želju da spali sve svoje rukopise, bio je prvi svojevrsni urednik. njegovih dela.
Roman Suđenje Brod ga je uredio u onom obliku koji danas poznajemo, slažući njegova neuređena poglavlja po svom osjećaju i logici. Slično je bilo i sa gotovo svim ostalim sačuvanim Kafkinim delima. Stoga je sasvim moguće da su Kafkine ljubavnice i verenice Felis Bauer i Milena Jesenska, koje su u privatnoj prepisci ispravljale njegov nemački i/ili češki jezik, imale pristup njegovim tekstovima i, uopšte, njegovom pisanju (pod tim prvenstveno mislimo na pisma koje su razmenjivali u velikoj meri) u svom originalnom, „izvornom“, sirovom i neregovanom obliku, sa svim njegovim gramatičkim greškama, jezičkim nedoslednostima i lapsusima. Kao što znamo, Kafkino delo je priznato i afirmisano tek posthumno, a izvesno je da je od 1915. godine, kada je pisao Suđenje, pa čak i od 1925. godine, kada je objavljen, rukopis je višestruko uređivački i jezički obrađen (možda je to radio sam Kafka do svoje smrti 1924). Nemamo preciznih podataka o broju izdanja i redakcija koje su njegova dela do danas u originalu, na nemačkom jeziku doživela, ali se može pretpostaviti da uveliko premašuje stotinu redakcija, tokom kojih su ovi tekstovi doživeli sistematizaciju. i postepenu lekturu – čime je praški nemački ubrzo preveden u visokonemački (visokonemački-a). Ne treba zaboraviti ni spoljne okolnosti – istorijske, društvene, kulturne, političke, ideološke, konačno i lične – koje su mogle uticati na ove promene.
Preveden Kafka: jednostavan jezik ne znači jednostavan prevod
Temeljna studija o izazovu prevođenja Franca Kafke pojavila se 2014. u američkom izdanju Bloomsburija. Napisala ga je Mišel Vuds, profesorka na Državnom univerzitetu Njujorka i bivša direktorka Centra za prevođenje i proučavanje teksta u Dablinu. U ovoj knjizi Vuds je dala doslednu analizu procesa prevođenja Kafkinih dela, pri čemu je prevodilačku praksu stavila u službu kritike književnog teksta i njegovog tumačenja. Pored opširnog uvoda koji pokazuje aktuelnost Kafkinog dela i Kafkaian kroz nekoliko pomena njegovog predstavljanja u popularnoj kulturi, studija prati početke prevođenja Kafkinih dela, zaključno sa savremenim prevodima. Centralni deo studije čine četiri poglavlja posvećena četiri istaknuta Kafkina prevodioca: prvo Mileni Jesenskoj i Vili Mjur, koje su bile prve Kafkine prevodioce, a zatim i savremenim prevodiocima Marku Harmanu i Majklu Hofmanu. Istovremeno su predstavljena četiri različita pogleda na Kafkinu prozu. Prevedena književnost i izvorna književnost na datom jeziku ulaze u različite međusobne odnose, čija priroda u većini slučajeva ne zavisi samo od književnoistorijskih ili poetskih faktora (Veselinović 2019: 7). Upoređujući međusobno različite kulturne i istorijske pozadine svakog od ovih prevodilaca, što je neminovno uticalo na sam kvalitet i osobenosti prevoda, Vuds zaključuje da se Kafkina dela ponovo prevode u pokušaju da novi prevod povrati ono što je možda izgubljeno u prethodni (Vuds 2014: 3) [1]. Naime, ona primećuje da su mnogi prevodi (pre svega na engleskom) stilski manjkavi, izmenjeni uprkos već prečišćenom originalnom tekstu, ili previđaju određene idiosinkratične impulse koje Kafkino delo sadrži.
Pre svega, mislimoponavljanja (ponavljanje), bilo zvučno, na nivou jedne rečenice u formi aliteracije, ili leksičko, na nivou pasusa; pa čak i ponavljanja koja ne moraju biti u okviru istog teksta već u okviru više tekstova. Ova ponavljanja imaju svoj veoma značajan odjek svakom pažljivom čitaocu originala na nemačkom (Vuds: 3, prema: Mičel 1998: XVIII).
Kafkin stil, sa svim svojim osobenostima, uticao je na postmodernističke i savremene autore [2]. Pored pomenutih ponavljanja glasova, reči, motiva, dugih pasusa ispresecanih zapetama ili tačkom i zarezom, interpunkcija u Kafkinim delima nije striktno ispoštovana, već okvirno, intuitivno, pri čemu se pri čitanju oseća da što je više ušao u pisanje. , što je više znakova interpunkcije posvećivalo manje pažnje: kao da je hteo sve da saopšti u jednom dahu (Vuds: 4). Mišel Vuds primećuje da su prevodioci (posebno francuski) tokom vremena pravili greške o Kafki bukvalno prekomponujući njegov stil, skraćujući dugačke pasuse u nekoliko kraćih, što je odavalo utisak racionalnog rasporeda teksta, ali i ukidalo finu napetost koja postoji u sve Kafkino po delima.
Promenili su i znakove interpunkcije tako da je ceo tekst postaogramatički ispravno, čime je nepovratno narušena prvobitna rečenica, odnosno njen ton i atmosfera. Ovde se Vuds dotiče Delezovog i Gatarijevog uvida o ogoljelosti Kafkinog rečnika kao rezultat njegovog otuđenja od jezika, sa čime se, s druge strane, Milan Kundera ne slaže i smatra da je to njegova „estetska namera“ (Vuds: 4, prema: Kundera 1996: 110).
Ovde je važno osvrnuti se na esej Milana Kundere o prevodima Kafkinog dela „Rečenica“ (Rečenica), koji se bavi problemom defektnih prevoda Kafkinog romanatereti. Kundera ispravno primećuje da Kafkanamerno ponavlja određene reči, odnosno oblici reči, navodeći na primer rečstranci (stran, tuđ, čudan, nepoznat), koji se u jednoj rečenici ponavlja tri puta, kao svojevrsni hor, stvarajući melodijski efekat. Jedna od najčešćih grešaka Kafkinih prevodilaca, prema Kunderi, jeste eliminisanje ovih ponavljajućih reči i, umesto toga, uvođenje novih, sinonimnih oblika reči. Zbog ove potrebe za sinonimizacijom reči koje se ponavljaju više od dva puta u istoj rečenici ili pasusu, originalni tekst je nepravedno ispravljen, jer „ako pisac bira reč, to čini sa svešću o stilu“ (Kundera 2019, internet ).
Drugim rečima, svaka reč je pažljivo odabrana i upotrebljena. Oni često uključuju metafore koje oličavaju egzistencijalne situacije u Kafkinom delu, smatra Kundera, a često se čini da je to samo opis, što nije slučaj. Stoga je važno da prevodilac ima na umu da se ovakvom izmenom metafore ne kvari samo njena estetska vrednost, već se ona iz egzistencijalnog domena prenosi u domen vizuelnog opisa, čime se metafora završava. U tom smislu, važno je da prevodilac prepozna autentične namere autora kako bi prevod bio verodostojan.
O Kafkinim iskustvima prevođenja sopstvenih tekstova saznajemo iz njegove prepiske sa Milenom Jesenskom. Prva prevodilačka recepcija njegovog dela dogodila se već 1919. godine, kada je ovaj češki novinar i prevodilac kontaktirao Kafku sa namerom da njegovu pripovetku „Šporet” prevede na češki (koja je kasnije postala početno poglavlje romana). Amerika). Ova razmena pisama, od kojih je sačuvana (i objavljena) samo Kafkina, svedoči o regenerativnim mogućnostima ljubavi kroz jezik, s obzirom da je ljubavni odnos Kafke i Jesenke rasplamsao upravo razgovore o jeziku, prevodilačkim rešenjima, književnosti. Sam Kafka je njene prevode okarakterisao kao „verne” jer su ostali verni tonu, formi, naizgled ekscentričnim rečenicama i dužini pasusa – sve aspekte onoga što Kundera naziva „lični stil pisca” (Vuds: 14). Njeni prevodi sugerišu da je Kafka znao češki jezik i da je na neki način bio deo češke književne scene tokom svog života.[3]. Zahvaljujući Mileni, Kafkino delo je ostvarilo veze sa još jednim velikim jezikom i kulturnim životom njegove rodne zemlje (Vuds: 14). Maks Brod je, pak, bio skeptičan prema njenim prevodilačkim i jezičkim sposobnostima i u Kafkinoj biografiji je istakao da je „njen nemački bio nesavršen“, iako je bila „veliki pisac i divna žena“ (Vuds: 16, prema do: Brod 1992: 219‒222).
Kafka je toliko cenio i hvalio Milenine prevode, verovatno zbog ljubavi i opčinjenosti njom, ali i zato što je u njoj prepoznao odličnog posrednika,agent između izvornog i ciljnog teksta koji prepoznaje i oseća sve osobenosti teksta. Jesenska je, prema Kafkinom priznanju, izuzetno verno prevela „Ložač”, jer je shvatila da je ponavljanje pojedinih reči od centralnog značaja za razumevanje dela; takođe, nastojala je da u prevedenom tekstu zadrži sve eufonijske i lirske karakteristike originalnog teksta, posebno aliteraciju.
Na tekstualnom planu zanimljiva je jedna primedba koju je Kafka imao u vezi sa njenim prevodom, a tiče se možda ključnog pitanja njegovog jezika i upotrebe leksema u određenom obliku. Naime, savetovao je Jesensku da progovoriruku, sintaksajadni roditelji (ruku [nemački] – siromašan, siromašan, jadan, jadan), što je prevela kaomršavi roditelji (češki) /jadni roditelji (Vuds: 26), prevodi se ipak kaojadan. „Jadno ovde ima i sekundarno značenje:siromašni, ali bez ikakvog posebnog isticanja osećanja“, kaže Kafka (Vuds: 26). Drugim rečima, imao je na umu reč koja bi, gotovo ironično, trebalo da izazove sažaljenje, a ne saosećanje, i očigledno nije bio privržen nominalnom, primarnom značenju reči. Slovenski jezici kao što su češki i srpski razlikuju mnoštvo sinonima, kao i reči sa nijansiranim značenjima vezanim za jedan pojam, dok u nemačkom jeziku jedna reč može da funkcioniše kao krovna reč i obuhvata čitav niz značenja u svojoj polivalentnosti. . To su reči (imenice, pridevi i glagoli) koje imaju u nemačkom jezikuširok spektar značenja, koji varira i nijansira se u zavisnosti od konteksta. Upravo u ovoj prividnoj jednostavnosti, čistoti i jednostavnosti njegovog jezika i stila leži velika zamka za prevodioce: jer je teško prevesti reč, koja, gledajući u rečnik, ima i do deset značenja; zahtevno je da se opredelimo za jedno rešenje.
Izvor: Glif
