Превео: М. М. Милојевић
Ратовање и разговарање
У изјавама које је дао 29. марта, непосредно након закључења разговора, Медински, шеф руске делегације, звучао је изразито оптимистично, објашњавајући да разговори о споразуму о украјинској неутралности улазе у фазу разрешења практичних питања и да – без обзира на сву сложеност коју доноси предвиђање многобројних потенцијалних гарантних сила –могуће је да ће га Путин и Зеленски потписати на самиту у догледној будућности.
Сутрадан, рекао је извештачима: „Јуче, украјинска страна, по први пут је забележила у писаном облику своју спремност да прихвати низ значајних услова за градњу будућих нормалних и добросуседских односа са Русијом“. Наставио је: „Они су нам предали принципе потенцијалног будућег намирења, писмено забележене“.
У међувремену Русија је одустала од својих настојања да заузме Кијев и повукла је своје снаге са целог северног фронта. Александар Фомин, заменик руског министра одбране, објавио је одлуку у Истамбулу 29. марта, називајући је настојањем „да се изгради узајамно поверење“. У ствари, повлачење је било изнуђено узмицање. Руси су преценили своје капацитете и потценили су украјински отпор те су тако приказали свој неуспех као великодушну дипломатску меру усмерену на поспешивање мировних разговора.
Чак и након што су извештаји из Буче доспели на насловне стране априла 2022. године, две стране су наставиле да даноноћно раде на споразуму
Повлачење је имало далекосежне последице. Учврстило је одлучност украјинског председника Зеленског и показало да надалеко хваљена Путинова војна машинерија може бити потиснута – ако не и потучена – са бојног поља. То је такође омогућило замашнију западну војну помоћ Украјини пошто су ослобођене линије комуникације које су водиле ка Кијеву. На крају, повлачење је поставило сцену за ужасавајуће откриће злочина које су руске снаге почините у кијевским предграђима Бучи и Ирпињу, где су оне силовале, сакатиле и убијале цивиле.
Извештаји из Буче почели су да заузимају насловне стране почетком априла. Зеленски је посетио град 4. априла. Наредног дана, говорио је пред Саветом безбедности Уједињених нација преко видеа и оптужио је Русију да је починила ратне злочине у Бучи, поредећи руске снаге са терористичком групом Исламска држава (која је такође позната као ИСИС). Зеленски је позвао да Савет безбедности УН искључи Русију, сталну чланицу, из свог састава.
Но, оно што привлачи пажњу јесте да су две стране наставиле да даноноћно раде на споразуму који су Путин и Зеленски требало да потпишу током самита планираног за не тако далеко будућност.
Стране су активно размењивале нацрте једна са другом и, изгледа, почеле су да их деле и са другим укљученим странама. (У интервјуу фебруара 2023. године, Бенет је изјавио да је видео 17 или 18 радних верзија споразума; Лукашенко је такође једном приликом рекао да је видео барем једну верзују.) Пажљиво смо испитали два међу овим нацртима споразума, један који је датиран 12. априлом и други на којем стоји датум 15. април, за који су нам учесници у разговорима рекли да је био последњи који су размениле две стране. Они су у основним цртама слични али садрже и значајне разлике – и оба показују да коминике није разрешио нека од кључних питања.
Изводи из нацрта руско-украјинског споразума из 15. априла 2022. године
Прво, док у коминикеу и нацрту од 12. априла стоји јасно да гарантне силе независно одлучују да ли ће пружити Кијеву помоћ у случају напада на Украјину, у нацрту од 15. априла Руси су покушали да поткопају кључни члан инсистирајући да би овакво деловање могло да се деси „на основу усаглашене одлуке свих држава гараната“ – дајући вероватном нападачу, Русији, право вета. Према забелешки уз текст, Украјинци су одбацили овај амандман инсистирајући на изворној формулацији, према којом све гарантне силе имају индивидуалне обавезе да делују и није потребно да постигну консензус пре него што то буду учиниле.
Друго, нацрт садржи неколико чланова који су придодати на инсистирање Русије али нису били део коминикеа и односе се на теме о којима је Украјина одбила да разговара. Овим одредбама захтева се да Украјина забрани „фашизам, нацизам, неонацизам, и агресивни национализам“ –и да, са тим циљем, опозове шест украјинских закона (у потпуности или делимично) који се баве, у широком смислу, спорним аспектима совјетске историје, посебно улогом украјинских националиста током Другог светског рата.
Лако се може разумети зашто се Украјина противила допуштању Русији да одређује њену политику о историјском сећању, посебно у оквиру споразума o безбедносним гаранцијама. И Руси су знали да ће ове одредбе учинити тежим Украјинцима да прихвате остатак споразума. Тако да се оне могу сагледати и као намерна саботажа преговарачког процеса.
Међутим, такође је могуће, да су ове одредбе унете са намером да омогуће Путину да сачува свој образ. На пример, присиљавајући Украјину да опозове законске одредбе којима осуђује совјетску прошлост и којима представља украјинске националисте који су се борили против Црвене армије током Другог светског рата као борце са слободу, Кремљ би могао да назначи како је постигао постављени циљ „денацификације“, иако је можда изворно значење фразе подразумевало смену владе Володимира Зеленског.
На крају, остаје нејасно да ли би ове одредбе онемогућиле постизање договора. Водећи украјински преговарач, Аракхамиа, касније је умањивао њихов значај. Као што је назначио у интервјуу у новембру 2023. године на украјинском телевизијском информативном програму, Русија се „надала до последњег часа да ће моћи да изнуди потписивање таквог споразума којим ће се прихватити неутралност. То је за њих била најважнија ствар. Они су били спремни да окончају рат уколико ми, попут Финске [током Хладног рата] прихватимо неутралност и не идемо у правцу прикључења НАТО“.
Разговори су намерно заобишли питање граница и територије
Величина и структура украјинске војске такође је била тема интензивних преговора. До 15. априла две стране су биле прилично удаљене у вези са овом темом. Украјинци су желели мирнодопску армију од 250 хиљада људи; Руси су инсистирали на горњој граници од 85.000 хиљада, што је знатно мање од сталних војних снага којима је Украјина располагала пре почетка инвазије 2022. године. Украјина је желела 800 тенкова, Руси су били вољни да допусте свега 342. Разлика у погледу прихватљивог домета ракета била је још упечатљивија: 280 километара, или око 174 миље (украјинска позиција) или свега 40 километара, или око 25 миља (руска позиција).
У разговорима је намерно заобилажено питање граница и територије. Очигледно, идеја је била да Путин и Зеленски одлуче о овим питањима на планираном самиту. Лако је замислити да би Путин инсистирао да задржи све територије које су његове снаге већ биле запоселе. Питање је да ли је било могуће убедити Зеленског да се сагласи са овим запоседањем земље.
Упркос овим суштинским размимоилажењима, нацрт од 15. априла упућује да би споразум могао бити потписан у року од две недеље. Сигурно да би се и датум потписивања могао померити, али показује да су два тима планирала да раде брзо. „Били смо врло близу половином априла 2022. године да окончамо рат мировним споразумом“, подсетио је у јавном наступу децембра 2023. године један од украјинских преговарала Олександар Чалји (Oleksandr Chalyi).
Наставиће се…
Извор: Foreign Affairs
