Први дио можете прочитати овдје
Превео: М. М. Милојевић
Преговарачки продор
Током марта тешке борбе настављене су на свим фронтовима. Руси су покушавали да заузму Чернигов, Харков и Суми али су претрпели тешке неуспехе, иако су сва три града тешко оштећена. До половине марта, руска војска која се пробијала према Кијеву је застала и доживела је велике губитке. Две делегације наставиле су да разговарају на видеоконференцијама а непосредне разговоре наставиле су 29. марта, овога пута у турском граду Истамбулу.
Ту се чинило да су оствариле искорак. Након састанка, стране су објавиле да су се сагласиле да издају заједнички коминике. Услови су широко описани током конференције за штампу две стране у Истамбулу. Али ми смо прибавили копију потпуног текста нацрта коминикеа који је насловљен „Кључне одредбе уговора о сигурносним гаранцијама Украјини“ (Key Provisions of the Treaty on Ukraine’s Security Guarantees). Према учесницима са којима смо имали прилике да разговарамо, Украјинци су углавном начинили нацрт коминикеа а Руси су се провизорно сагласили да он послужи као општи оквир за постизање споразума.
Уговором предвиђеним коминикеом Украјина би била проглашена трајно неутралном, не-нуклеарном државом. Украјина би се одрекла било какве намере да се прикључи војним савезима или да дозволи деловање страних војних база или трупа на својој територији. Коминике је као могуће гаранте навео сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација (укључујући Русију) заједно са Канадом, Немачком, Израелом, Пољском и Турском.
У коминикеу је такође назначено да уколико Украјина буде нападнута и захтева помоћ у својој одбрани, државе гаранти би биле дужне, након консултација са Украјином и између себе, да пруже помоћ Украјини да поврати своју безбедност. Занимљиво је да су ове обавезе биле назначене много већом прецизношћу него што стоји у Петом члану уговора између чланица НАТО: наметање зоне забране лета, снабдевање оружјем, непосредна интервенција војним снагама гарантне силе.
Истамбулски коминике је позвао две стране да трагају за мирним разрешењем свог спора око Крима током наредних петнаест година
Иако би Украјина према предложеном оквиру имала статус трајне неутралности, кијевски пут према чланству у Европску унију остао би отворен, и државе гаранти (укључујући Русију) би експлицитно „потврдиле своју намеру да убрзају украјинско учлањене у Европску унију“. Оно није ништа мање него запањујуће: 2013. године, Путин је извршио снажан притисак на украјинског председника Виктора Јануковича како би одустао од пуког споразума о придруживању са ЕУ. Сада, Русија се сагласила да „подстакне“ украјинско пуно прикључење ЕУ.
Иако је сасвим јасан украјински интерес да стекне овакве безбедносне гаранције, мање је очигледно због чега би се Русија сагласила са било којом од ових одредаба. Свега неколико недеља раније, Путин је покушао да заузме украјинску престоницу, збаци владу и наметне марионетски режим. Чини се прилично натегнутим то што је наједном одлучио да прихвати да Украјина – која је сада била више непријатељски расположена према Русији него икада, захваљујући самом Путиновом деловању – сада постане чланица Европске уније те да њену независност и безбедност гарантују Сједињене Државе (између осталих). А ипак коминике упућује да је управо то оно што је Путин био вољан да прихвати.
Можемо само нагађати који је одговор на питање зашто. Путинов муњевити рат је претрпео неуспех; то је било јасно већ почетком марта. Можда је сада био вољан да прекине и умањи сопствен губитке уколико би добио испуњење свог давнашњег захтева: да се Украјина одрекне својих намера да постане чланица НАТО и да никада не прихвати НАТО снаге на својој територији. Уколико није могао да контролише целу државу, барем је могао да осигуран своје основне безбедносне интересе, обустави крволиптање руске економије и поврати међународну репутацију своје земље.
Коминике такође укључује још једну одредбу која у ретроспективи делује запањујуће: позива две странe да настоје да мирно разреше свој спор око Крима током наредних десет до петнаест година. Од руске анексије полуострва 2014. године, Москва се никада није сагласила да расправља о његовом статусу, тврдећи да је у питању регион у саставу Русије који се ни по чему не разликује од осталих региона. Нудећи да преговара о његовом статусу, Кремљ је прећутно признао да то није случај.
Наставиће се…
Извор: Foreign Affairs
