Субота, 7 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Десетерац

Семјуел Бекет на каучу психоаналитичара

Журнал
Published: 6. март, 2026.
Share
Фото: The New Yorker
SHARE

Пише: Нуар Алсадир

„Трипут недељно препуштам се испитивању дубина са својим психијатром“, писао је 27-годишњи, тад још непознати, Семјуел Бекет рођаку Морису Синклеру 27. јануара 1934. године. Бекет се преселио из породичног дома у даблинском предграђу Фоксрок у Лондон неколико недеља раније да би започео анализу. „Сматрам се веома срећним што сам био у стању да се у то упустим“, наставио је. „То је једино што ме у овом тренутку занима, а тако и треба да буде, јер овакве ствари захтевају да им се човек сасвим посвети, до те мере да буквално искључи све друго“.

Можда би неко упознат са култном сликом на којој Бекет у црној ролци чврсто и безизражајно зури у камеру тешко могао да га замисли обузетог „анализом“, како ју је називао. На крају крајева, овај писац био је толико повучен да је, након што му је додељена Нобелова награда за књижевност 1969. године, новинарима који су успели да га лоцирају у приморском селу Набел у Тунису рекао да ће им одобрити неколико минута за фотографисање само ако му дозволе да не каже ни реч. (Бизаран исход са екипом шведске телевизије можете видети на Јутјубу.)

Али након што му је вољени отац умро, 1933. године, он је „био у проблему психолошки“, како је то формулисао у интервјуу из 1989. године, уврштеном у књигу Џејмса и Елизабет Ноулсон Бекет се сећа / Сећање на Бекета. Бекетови симптоми су указивали, између осталог, на тешку анксиозност, депресију, чиреве, затвор и тахикардију, као и ноћне страхове који су се смиривали само када је његов брат Френк спавао са њим у кревету.

Већина Бекетових писама о анализи упућена је његовом пријатељу Томасу Макгривију, кога је упознао у Паризу, где је био лектор на Вишој нормалној школи од 1928. до 1930. Након што је Макгриви упознао Бекета са Џејмсом Џојсом, Бекет је почео неформално да му помаже – да обавља ситне послове, записује диктат онога што ће на крају постати Финеганово бдење, да свуда прати Џојса. Бекет је, осим што је запатио бол у стопалима јер је носио шимике истоветне Џојсовим иако је имао већа стопала, процветао у Паризу. Објавио је есеј о Џојсовом делу, студију о Прусту, приповетку и Курвоскоп, драмски монолог дужине неког памфлета из перспективе развратног Ренеа Декарта који сипа џојсовске игре речима („prostisciutto“) док чека да јаје сазри[1]. (Бекет је, на Макгијев предлог, буквално набацао стихове и нажврљао поему последњег дана конкурса Hour Pressa, убацио је у три ујутру у сандуче издавача Ненси Кунард и неочекивано победио.)

Бекет се 1930. вратио у Ирску, на место лектора на Тринити колеџу. Изненада се обрео ван књижевне сцене: Курвоскоп, пошто је у Ирској сматран скаредним, нико није држао у књижарама, нико о њему није писао рецензије, па ни читао. Није прошло много, поверио се Бекет у писму пријатељу, а више није био у стању „да замисли чак ни облик реченице, нити да хвата белешке… ни да чита са разумевањем“. Његова биографкиња Дирдри Бер, ослањајући се на ова писма пре него што су била објављена, прва је детаљно описала његову анализу и патње које су га довеле дотле. Она у биографији из 1978. године наводи да је писац постао депресиван и запуштен, да је носио исфлекану одећу и изанђали кишни мантил са „џепом непоправљиво растегљеним од флаше црног пива коју је у њему носио“. Након што је провео дане и дане у кревету, окренут зиду, склупчан у положај фетуса, пише Берова, Бекет је дао оставку на лекторат и вратио се у Париз пред 1932. годину не би ли покушао да настави тамо где је стао.

Али повратак у Париз није био онакав каквом се надао. Џојс се удаљио од њега након што је Бекет одбио удварања његове ћерке Луције. Ипак, Бекет је успео да напише први роман, Сан о осредњим женама, који је приповедао фиктивни господин Бекет који прати протагонисту – „једва фикционализованог Бекета“, примећује Берова – од детињства, преко универзитета и мало након тога. Тог маја је један руски емигрант убио Пола Думера, председника Француске, и странцима је постало тешко да остану у Паризу. Бекет се преселио у Лондон, надајући се да ће пронаћи издавача. Уместо тога, брзо је остао без новца и морао је да „отпузи кући“, како је касније рекао Ноулсону. (Роман неће изаћи све до 1992, три године након Бекетове смрти, и четири деценије након што му је превратничка драма Чекајући Годоа из 1953. донела међународну славу.)

Овим је био означен почетак онога што ће Бекет касније назвати „лошим годинама“, када су симптоми почели да се отимају контроли. У средишту његових јада стајала је његова мајка, која му је звоцала да нађе посао. Као жена из средње класе, лишена интелектуалних интересовања и посвећена искључиво друштвеном угледу, Меј Бекет сину је давала новац на кашичицу, надајући се да ће га натерати да јој се повинује кроз оно што је он називао њеном „суровом љубављу“.

Ишао сам уз улицу Досон и осетио сам да не могу даље. Било је то чудно искуство које не могу заиста да опишем… Па сам ушао у најближи паб и узео пиће, само да бих се смирио. И осетио сам да ми је потребна помоћ

Бекет се одржавао на површини захваљујући очевој срдачној пажњи. „Пријатна шетња јутрос са Оцем, који стари уз веома отмену филозофију“, писао је Макгривију. „Никада нећу имати никога као што је он“. Али након што му је отац умро од срчаног удара, Бекетове бољке постале су екстремне. „Рећи ћу вам како је било“, рекао је Ноулсоновима много година касније. „Ишао сам уз улицу Досон и осетио сам да не могу даље. Било је то чудно искуство које не могу заиста да опишем… Па сам ушао у најближи паб и узео пиће, само да бих се смирио. И осетио сам да ми је потребна помоћ“.

Да би добио ту помоћ, Бекет се обратио пријатељу Џефрију Томпсону, лекару на обуци за психоаналитичара, и он му је препоручио психоанализу. Бекетова мајка пристала је да плати третман пошто јој је Френк рекао да не може да води посао покојног оца и да настави ноћу да теши брата. Почетком 1934. године Бекет се вратио у Лондон и почео да посећује Вилфреда Р. Биона, психијатра тек изашлог из медицинске школе који се обучавао у клиници Тависток. Састајали су се трипут недељно током наредне две године.

Већина онога што знамо о Бекетовом времену проведеном на анализи састављена је из малобројних извора: Бекетових писама, понеког интервјуа и неколицине сведочења људи који су га познавали, а многа од њих уврштена су у књигу Бекет се сећа / Сећање на Бекета. Тависток је тешко оштећен при бомбардовању Лондона у Другом светском рату, па су све белешке које је Бион можда правио и чувао тамо вероватно уништене. Бекет је, са своје стране, хронолошки бележио сеансе. „Вратио бих се у свој изнајмљени смештај и писао бих белешке о томе шта се догодило, о ономе до чега сам дошао“, рекао је Ноулсону. „Никада их касније нисам пронашао, али можда још негде постоје“. Ако и постоје, ни нико други их није пронашао. Тиме је избегнуто да његов третмани доспеју у жанр „Анализе великих писаца“, чији је пример, најскорије, књига Џоан Дидион у Белешкама за Џона.

Међутим, чак и без трачерских задовољстава задирања у Бекетов приватни живот, оно што је доступно од анализе је узбудљиво, или бар јесте овој психоаналитичарки. Можемо да пратимо утицај Бекетове сарадње са Бионом на лични и креативни живот писца и да добијемо прве увиде у рад аналитичара који ће постати важна фигура у свом пољу, уз Мелани Клајн, Доналда Виникота и Жака Лакана.

Бион, рођен 1897. у Мутри, у Индији, као син оца Европљанина и мајке англоиндијског порекла, кад му је било осам година преселио се у Енглеску у школу са интернатом. Пошто се борио у британској војсци у Првом светском рату, похађао је Оксфорд, а потом медицински факултет на Универзитетском колеџу у Лондону. И пре него што је започео формалну обуку за анализу[2] у Британском психоаналитичком друштву око 1946. године био је већ познат по оригиналности размишљања, а посебно по експерименталном раду везаном за односе у групама, који је започео као војни психијатар током Другог светског рата. Једном је, након што је Бион представио свој рад, Клајнова, која му је била аналитичарка током обуке и видела је у њему „крупан улов“, „затечена како плаче у холу јер је Бион пропустио да јој ода признање“, навела је биографкиња Филис Гроскурт у књизи Мелани Клајн: Њен свет и њено дело.

Према мом искуству, установила сам да је практиковање психоанализе на бионски начин сличније писању поезије него прозе, да је интуиција једнако важна колико и интелект. Док су Фројда напори да озваничи психоанализу навели да је стави у оквире медицинских наука, Бион се према њој односио као према облику уметности. Он је веровао да психоаналитичари, попут „сликара, музичара, научника, проналазача“, истражују нешто што „превазилази наша схватања или искуства“ и да не би требало да се ограничавају  на „оно што разумемо“. Чак је и примедба да је оно што се дешава док смо будни стварније од онога што сањамо, према Биону, „предрасуда… у корист подвргавања мускулатуре вољи“.

Бион се при клиничком раду ослањао на уверење да аналитичар „треба да буде у стању да не чује само речи, него и музику“. У једном приказу случаја Бион је описао како је дошло до изненадног, огромног помака након што је схватио да његов пацијент није преносио вербална значења, него је „шврљао звуком“. Једном је саветовао аналитичару који је представљао свој случај да толерише збуњеност: конфузна прича коју је изнео његов пацијент „биће основа интерпретације коју ћете дати шест сеанси касније, шест месеци касније, шест година касније. Баш зато је важно држати чула отвореним пред оним што се догађа“.

У свакој ординацији требало би да буду две прилично уплашене особе: пацијент и психоаналитичар, Ако обојица нису уплашени, човек се запита зашто се онда уопште труде да открију оно што свако већ зна

Бион је радо цитирао реченицу филозофа Мориса Бланшоа: „Одговор је невоља питања“. При анализи, рекао је Бион слушаоцима 1976. године, „увек се јавља жудња да се прилепи одговор не би ли се спречило било какво надирање поплаве кроз постојећу пукотину“. Аналитичари морају да се одупру пориву да зачепе ту пукотину, а Бион ју је описао као „гадну рупу у којој се баш ништа не зна“, унапред спремним одговорима. При раду са пацијентима приметила сам да је и несвесно једна гадна рупа. Не можете да предвидите шта ће из ње излетети. Зато посебно ценим Бионов опис динамике између аналитичара и анализанта. „У свакој ординацији требало би да буду две прилично уплашене особе: пацијент и психоаналитичар“, рекао је Бион у интервјуу исте те године. (Његови списи и интервјуи могу се наћи у Сабраним делима В. Р. Биона, које је уредио Крис Мосон). „Ако обојица нису уплашени, човек се запита зашто се онда уопште труде да открију оно што свако већ зна“.

Бекет је, пишући Макгривију о својим сеансама са Бионом, описао себе као искљученог од спољног света: „Шибам са чупком уз велику слободу скаредности и убеђења“. („Чупко“ је био Бекетов надимак за његовог аналитичара, који је био девет година старији од њега и носио је дебеле плетене шкотске џемпере.) Након неколико недеља су Бекетови симптоми почели да се повлаче, а након неколико месеци приметио је да су „ствари код куће“ изгледале „једноставније“. Ипак, током продужених боравака код мајке – што му је Бион саветовао да избегава – његови симптоми би се враћали. Тада би настављао са Бионом и извештавао да се „осећа боље“, што је сматрао „неком врстом потврде анализе“. Чинило се да сеансе ублажавају његову списатељску блокаду: „Вредно радим на књизи“ – свом првом објављеном роману Марфи – „и то иде јако споро, али мислим да сада нема сумње да ће пре или касније бити завршена“, јавио је у октобру 1935. године.

Анализа је Бекета, уместо да га подстакне да се прилагоди спољашњем свету, како се надала његова мајка, водила ка унутра. Доживео је „изванредна сећања на боравак у материци, интраутерна сећања“, рећи ће касније Ноулсону. Писац је на своје „стање оболелости“ почео да гледа као на нешто што је почело у његовој „праисторији“, пре него што је рођен. Анализа је допринела и испољавању сасвим оригиналног стила какав се види у Марфију. Дилан Томас је Марфија у рецензији те године назвао „фројдовским нагваждањем“. Бекет више није следио ничије стопе.

Бион је 2. октобра 1935. године, пред крај анализирања Бекета, позвао писца на вечеру („брзо спремљен, али добар лист у ресторану Етоал у улици Шарлот“, пренео је Бекет Макгривију), након чега је уследило предавање Карла Јунга. Био је то потез једнако необичан онда као што би био и данас. „Надам се да нам није обојици учинио медвеђу услугу тиме што ме је позвао да га упознам на тај начин“, размишљао је Бекет. То предавање је било треће од укупно пет у низу; Бион је похађао два, па је вероватно сматрао да ће Јунгови увиди бити значајни за његовог пацијента.

И заиста, чини се да је нешто што је Јунг рекао катализовало њихову сарадњу. Јунг је говорио о томе како деца задржавају изузетну свест о свету из ког су потекла све док не буде „навучен вео заборава“ и прилагоде се спољашњем свету. Говорио је у неодређеним терминима о девојчици која је живела између светова. „Она никада није била до краја рођена“, рекао је Јунг.

Бекета је ова последња реченица погодила као гром из ведра неба. Јунгову анегдоту о девојчици препричао је 1968. француском песнику и драмском писцу Шарлу Жилијеу, који се присетио Бекетових речи: „Одувек сам имао осећај да ни ја никада нисам био рођен“.

Џ. М. Куци: Како се калио Семјуел Бекет

Ова идеја ће се провлачити кроз цео Бекетов опус. Британска глумица Били Вајтлоу примећује у мемоарима из 1995. године да би Бекет „увек рекао једну конкретну ствар, обично успут, која би ми дала кључ за улогу“. У Бекетовој радио-драми из 1957. године, Све што пада, Вајтлоуова је тумачила лик госпође Руни, коју „прогања“ реченица изречена на предавању „једног од оних нових доктора за ум“ који је испричао причу о девојчици која „никада заправо није била рођена!“. Она се сећа да је Бекет описао госпођу Руни као лик који „кључа од суспрегнуте експлозивности“. Наводи и да јој је Бекет  за лик који је тумачила у његовом комаду Кораци из 1976. године рекао: „Она никада није била рођена како ваља“.

Ипак, можда најупечатљивија верзија девојчице са Јунговог предавања појављује се у Бекетовој драми Не ја из 1972. године, која почиње описом „сићушне девојчице“ бачене у свет „пре времена“ кроз „проклету рупу“. Ове речи на сцени изговарају Уста, бестелесна уста која као да лебде у ваздуху и сипају бујицу слободних асоцијација. Уста, која се приближавају својој седамдесетој години, присећају се, у трећем лицу, тренутака из живота, о себи говоре као о „сићушној девојчици“, односно каже „она“, а не „ја“. „Упознао сам такву жену у Ирској“, објаснио је Бекет. „Знао сам је, није то била нека конкетна“она“, једна одређена жена, али било је толико тих старица које главињају стазама, по јарцима, крај живица“. Вајтлоува након првог читања сценарија није могла да престане да плаче. „У њеним бујицама речи препознала сам сопствени унутрашњи крик“, записала је она.

Вајтлоуова је играла главну улогу у оригиналној лондонској продукцији Не ја, тела скривеног црном капуљачом, огртачем, маском преко очију, трикоом, хулахопкама и шминком. „Сем је хтео да буду погашена сва светла у позоришту, укључујући и она изнад излаза, у тоалетима и пролазима“, наводи она. „Требало је да нема начина да публика побегне од Уста“.  Невероватно висока, слабо осветљена фигура Слушаоца, у дугој црној одори, са капуљачом инспирисаној џелабама које је Бекет видео у Мароку, била је постављена поред Уста и слушала је немо, попут психоаналитичара. (Лик Слушаоца исечен је из телевизијске верзије из 1977. године, у којој су уста Вајтлоуове била толико зумирана да је Бекет, гледајући филм, узвикнуо: „Боже драги, изгледа као џиновска вулва!”)

Када је Џесика Тенди увежбавала улогу Уста за светску премијеру у њујоршком Линколн центру, њен супруг, глумац Хјум Кронин, послао је телеграм драмском писцу изражавајући забринутост да ће брзина говора Уста учинити текст неразумљивим. „Не брине ме претерано разумљивост”, одговорио је Бекет. „Надам се да ће комад деловати на неопходне емоције код публике, пре него да ће се обраћати њиховом интелекту.” Он се, на неки начин, надао се да ће људи слушати попут Биона, не само речи, него и музику. Како Вајтлоува каже: „Уста нису ишла према публици; публика је морала бити усисана у ту побеснелу рупу која брбља“.

Публика је хрлила унутра. Неколико вечери након постављања на сцену лондонског позоришта Ројал корт, преноси Вајтлоуова, редови су се „протезали скроз око Слоун сквера“. И њујоршка продукција била је хит, остављала је „буквално запањујући утисак на публику“, како је Едит Оливер написала у критици у једном часопису 1972. године. Бекет је, чинило се, отпушио ту мрачну рупу, приближавајући публику ономе што је Вајтлоуова назвала „неким средиштем несвесног“. Као што је то био случај и са Бекетовом психоанализом, то искуство испоставило се трансформативним. Клајв Барнс је у критици за Њујорк Тајмс приметио да комад „траје око 15 минута и цео живот“.

Бекетове драме тренутно доживљавају свој нови узлет. Крапова последња трака (1958) постављена је јесенас у Скирбол центру Универзитета у Њујорку, Крај партије недавно је почео да се игра у Ирском уметничком центру, а Чекајући Годоа, са Кијануом Ривсом и Алексом Винтером у главним улогама, ужива велику популарност на Бродвеју. У сваком од ових дела је нарација огољена, а ликови, немоћни да се ослоне на обележја идентитета или на јасну причу, сведени су на стање чистог постојања. Они су, заправо, доведени лицем у лице са средиштем несвесног, баш као и ми.

Жан Пол Сартр: Еурипид је претеча Јонеска и Бекета

Ишла сам јесенас да погледам извођење Крапове последње траке у Скирболовој продукцији. Изоловани писац (Стивен Ри), на свој 69. рођендан трага међу дневничким тракама, које је снимао сваке године још од својих двадесетих, за тренуцима који садрже „зрно“, што он описује као „оне ствари које вреди имати када се сва прашина… слегне“. Жели да пронађе оно што назива „кутија три, ролна пет“, која садржи сећање на романтични сусрет од пре 40 година са женом у чамцу, када су му унутрашњи и спољашњи свет били на тренутак усклађени. („Лежали смо тамо непомично“, каже млади Крап. „Али под нама се све кретало, и померало нас“.)

Наместило се тако да је Ри, који је упознао Бекета када је седамдесетих играо у лондонској продукцији Краја партије, унапред је снимио себе као млађег Крапа још 2009. године, да би му се глас разликовао ако икада у будућности добије прилику да игра Крапа. Бекет би несумњиво ценио тај слој аутентичности; наводно је током једног постављања Крапове последње траке донео сопствене папуче да би глумац који игра Крапа постигао прави звук вучења ногу.

Крапова последња трака завршава се тако што старији Крап поново слуша млађег себе како описује романтичну сцену, а затим седи непомично док се „трака одмотава у тишини“. Нешто у вези са том његовом непомичношћу натерало ме је да пожелим да скочим са седишта. „Ништа се не може учинити“, уводна реченица из драме Чекајући Годоа, чест је рефрен који ових дана чујем на сеансама. Али Бекет није живео на тај начин. Придружио се француском Покрету отпора 1941. године, након што су нацисти извршили инвазију на Француску. „Једноставно нисте могли стајати скрштених руку“, објаснио је Ноулсону.

„Негде у аналитичкој ситуацији, закопана под гомилама неуроза, психоза и тако даље, налази се особа која се бори да се роди“, рекао је Бион на једном клиничком семинару 1975. године, очигледно и под утицајем Јунговог предавања. Рад са Бионом помогао је Бекету да скупи храбрости да докучи ко је он заправо и да буде та особа, чак и ако је то захтевало живот између светова. Како је Јунг то срочио у свом говору: „Моје начело је: за име Божје, не будите савршени, али по сваку цену покушајте да будете потпуни – ма шта то значило“.

Извор: Глиф

TAGGED:ГлифКултураНуар АлсадирСемјуел Бекет
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Impressonalities Podcast: Вук Бачановић

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Њемачка, држава части децембарски рачун за гријање

Стручна комисија коју је именовала немачка влада предлаже растерећење грађана тако што би држава прво…

By Журнал

Урван: Непријатељи државе пред вратима

Двије деценије слушамо послушнике Мила Ђукановића како шире хистерију и панику о наводној угрожености државе. Двије…

By Журнал

Научници добили Нобелову награду за физику јер су доказали да је Ајнштајн погрешио

Нобелова награда за физику 2022. додељена је тројцу научника за пионирске експерименте у квантној механици,…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

ДесетерацПрепорука уредника

Милорад Дурутовић: Инвентар из Маркесове собе

By Журнал
Слика и тон

Дарко Коцјан: Филмови, мед(ији) и млеко (први део)

By Журнал
Десетерац

„Изгубљене битке“ роман Милована Ђиласа први пут објављен у Црној Гори

By Журнал
Десетерац

Оливије Бурдо: Можете се поуздати у наше лажи

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?