Десетог марта у Паризу одржана је премијера Еурипидове трагедије „Тројанци“, која је написана 415. године пре наше ере, а коју је сада адаптирао Жан-Пол Сартр и режијски поставио Кокојанас. Француска новинарка Жизела Халими, на молбу редакције НИН-а, затражила је тим поводом интервју од Жан-Пола Сартра.
Шта је основно у адаптацији Еурипидових „Тројанаца“ коју сте извршили?
САРТР: Да би се сачувале замисли једног писца из петог века пре наше ере, који је писао за публику сасвим друкчију од наше по својој култури и по својим бригама, требало је из основе прерадити комад да би остао исти и у другим околностима. Чак и схватања која је атинска публика тада имала о позоришту радикално се разликују од наших схватања. Еурипидов комад је ораторијум, или тужбалице – за нас једноличне -главних личности, праћене ритуалним церемонијама. То је, на пример, случај дугачког сахрањивања Астијанаја. Да би наша публика могла да осети снажне истине, које је изрекао Еурипид, било је потребно драматизовати комад и изменити извесне личности.
Можете ли нам дати неколико примера?
САРТР: Хекуба, на пример. У Еурипидовом делу Хекуба је само неодлучна старица, помало резигнирана у односу на ову ужасну несрећу. У мојој адаптацији она остаје краљица Троје, надахнута мржњом према Грцима, која покушава да искористи све слабости, све противречности својих противника да би осветила побеђене Тројанце. У извесном тренутку код Еурипида она то доказује ударајући руком о земљу да би дозвала своје мртве… То је ритуални покрет… Ја сам га сачувао, али у мојој адаптацији он добија сасвим друго значење: ударајући рукама у земљу, Хекуба не прихвата пораз, она испољава стварни револт против сопствене земље, против своје домовине која није умела да тријумфује. Исто тако, изгледа ми сасвим логично да се наговести извесно непријатељство између Хекубе и Андромахе – свекрве и снаје – које је довело до тога да, чак ни у општој несрећи, ове две жене нису потпуно сједињене.
Да ли вам је писање ове адаптације поставило многе проблеме?
САРТР: Јесте. Више од проблема језика појавио се проблем културе. Требало је очистити дело од свих алузија на легенде и од свих присности које су биле јасне и разумљиве Атињанима из 415. године пре наше ере, али које су изгубиле свој значај за Французе из 1965. године. За Атињане, радња је могла бити покаткад само скица, а њихово обраћање на познате легенде уклањало је потребу друкчијег развоја радње. Тако, да ли су Грци знали да се Хекуба, најзад претворена у пса, попела на брод који треба да је однесе и са кога ће се бацити у воду. Због тога сам у својој адаптацији морао да додам финални монолог Посејдонов, који ће пружити гледаоцима извесна уверавања да ће се обистинити сва Касандрина предвиђања. Исто тако, додао сам у сцени помирења између Менелаја и Јелене један призор који пружа јасније објашњење: Атињани, који знају да је Менелај поново заведен, одводе Јелену његовим бродом, али француска публика, која можда верује у бес Менелајев и која сматра да је он несаломив, осећа потребу да види тај преокрет. Стога сам убацио да хор изражава његову индигнацију.
Очигледно је да сте жигосали освајачке ратове и учинили алузију на рат у Алжиру…
САРТР: Еурипид је у свом комаду желео да осуди рат уопште и освајачке ратове посебно. Још код Касандре налазимо, изражен античким језиком, савремени израз „прљави рат“. За време рата у Алжиру, „Тројанци“ би доживели стварни успех код публике наклоњене преговорима са ФЛН. Дакле, осим свог тачног политичког значаја у контексту свога доба, Еурипидово дело ме је интересовало и у погледу тога колико оно дозвољава да се подигне стварна оптужба против колонијалних ратова… Млади Американци који данас гину у честарима Вијетнама жртве су једне мистификације, сличне оној када су млади Грци губили животе – не знајући заправо због чега – под бедемима Троје…
У овој оптужби рата, да ли сте употребили иста средства као Еурипид?
САРТР: Нисам, свакако да нисам. Једна критика – у овом случају критика рата – захтева у разним епохама различита средства. Због тога сам изменио ова средства, радикализовао их да бих их учинио приступачним. Противречност грчке трагедије постала је за нас једна негација која све ништи. Богови ће цркавати са људима, таква је поука ове трагедије.
Какав је Еурипид био човек у контексту свога доба?
САРТ: Еурипид се игра критичара богова свога доба. То јест, он се ограничава на сам спор, у који може да увуче публику пуну сумњи у погледу митова, али још неспособну да их уништи. Због тога комад остаје церемонија, ритуал, али кроз отрцаност дугих тирада атинска публика је могла да открије сву ништавност ових призивања. У извесном смислу, Јонеско и Бекет поново су се латили начина који је употребљавао Еурипид: уништити формализам оног унутрашњег, духовног, избацујући га на површину.
Извор: НИН
