У америчкој јавности постоји слика Џона Фицџералда Кенедија као шармантног и харизматичног лидера. У књизи „Тамна страна Камелота“, Сејмор Хирш раскринкава ту стратешки конструисану лажну представу, иза које се налазе криминалне, корупционашке и сексуалне афере најзначајнијег члана америчке политичке динасије. Херш је објавио доказе умешаности Џ.Ф.К. у намештање избора, сарадњу са мафијом, организовањем атентата, ризичне везе са бројним женама, па и прикривање здравствених проблема, који су утицали на способност доношења одлука.
Магазин Таблоид ће објавити неколико најзанимљивијих делова Хершове књиге, која је приказала слабости и недостатке романтичне и митологизоване слике Џ.Ф.К.
Први дио можете прочитати овдје
Пише: Сејмор Херш
Џек Кенеди је био блистава особа, са фасцинантним изгледом, радозналим умом и оштрим смислом за хумор, који је често користио да се нашали на свој рачун. Кад је одрастао, окружио се пријатељима и колегама, који су у њему препознали звезду у успону. Жене су биле одушевљене, а мушкарцу се дивили његовом шарму.
И данас, неколико деценија после његове смрти, Кенедијеви блиски пријатељи су и даље одушевљени његовим ликом. Осим харизмом, он их је освајао и начином на који се суочавао са великим тешкоћама. Сви су знали да он има хроничне проблеме са леђима и да трпи бол, али никада се није жалио. Џуел Рид, бивша супруга Џејмса Рида, који је служио у морнарици са Кенедијем током Другог светског рата, у разговору за ову књигу је рекла: „Џек се никада није жалио на бол и то је била једна од лепих ствари код њега“. Целог живота је крио своју бол.
Током Кенедијевих раних година, најважнија чињеница је било његово угрожено здравље. Патио је од тешког облика Адисонове болести, често фаталног поремећаја надбубрежних жлезда, који на крају уништава имуно-систем, па тело постаје неспособно да се бори против обичних инфекција. И пре 1947. године, кад му је дијагностификована Адисонова болест, Кенеди се често налазио на ивици смрти. Обарала га је температура до 38 степени. Четири пута је добијао последњу причест.
Још као младић повредио је леђа док је играо амерички фудбал. Повреда се погоршала током рата, док је служио на броду ПТ-109 у Јужном Пацифику. Операције леђа 1944. и 1954. године биле су неуспешне услед компликација са Адисоновом болешћу, која је озбиљно смањила способност зарастања рана и повећала ризик од хируршких процедура.
Џон Кенеди и његова породица све време, а нарочито током његове политичке каријере, прикривали су тежину његових болести. Боби Кенеди је, две недеље након убиства брата, наредио да се сви документи из Беле куће, који се тичу његовог здравља, „сматрају привилегованим информацијама“ и да се никада не објављују. Међутим, протоком година, биографије и мемоари Кенедијевих пријатеља и сарадника открили су обим утицаја, који су болести имале на његов карактер и како су обликовале његове ставове у време док је био 35. председник Сједињених Држава.
Кенедијева борба за живот почела је при рођењу. Још као беба био је често болестан. Са две године је хоспитализован. Кад је преживео шарлах, три месеца се опорављао у санаторијуму у Мејну. Управо тамо је Џек, отргнут од родитеља и остављен на бригу странцима, показао прве знаке шарма, којим је доживотно успевао да привуче пажњу других људи. Толико је очарао своју медицинску сестру да је, како се наводи, молила да јој дозволи да остане са њим.
Лоше здравље је мучило Џека током целог школовања. Када је имао 13 година, у верској школи у Конектикату, почео је да губи тежину. Дијагностификована му је упала слепог црева. Хитно, авионом је стигао породични хирург. Операција га је скоро убила. Никада се није вратио у школу. Тешка болест је наставила да га мучи и у школи у Чоуту, а локални лекари нису могли да открију узроке хроничних стомачних тегоба и „симптома сличних грипу“. Дијагностификовани су му, између осталих болести, леукемија и хепатитис, које су повремено магично нестајале.
Ограничења, која су изазвана нарушеним здрављем, надокнађивао је шармом, добрим хумором и победничком жељом за животом, што му је омогућило да буде вољен и поштован међу вршњацима. То га је пратило током целог живота.
Хенри Џејмс, који је упознао Џека на Универзитету Станфорд 1940. године, каже да Кенеди није био психолошки способан да се жали на болове: „Стидео се својих болести. Сматрао је да су то знаци слабости и женствености, коју није хтео да призна. Све што је уследило – она јурњава за женама – било је мачо компензација за оно што је морао да пропушта под притиском болести.“
Кенеди се фанатично бринуо да има таман тен. Једном приликом је Џејмсу открио разлог због кога жели да изгеда преплануло: „То ми даје самопоуздање, осећам се снажно, здраво и привлачно“. Тамна бронзана кожа, коју је често излагао сунчевој светлости, заправо је била један од симптома Адисонове болести.
Џек Кенеди није имао много опција, осим да буде јак и привлачан. Његов отац се побринуо за то. Џозеф Кенеди је болест свог сина посматрао као обред иницијације. „Видим га на телевизији, по киши и хладноћи, гологлавог“, рекао је Кенеди писцу Вилијаму Манчестеру 1961. године, „и не бринем, знам да му се ништа не може десити. Кажем вам, нешто га чува. Четири пута сам стајао поред његове самртне постеље. Сваки пута сам се опраштао од њега, а он се увек враћао. Када прођете кроз то, шта може да вас повреди? Ко ће вас уплашити?“
Џек се увек трудио да буде јак за свог оца, да све заврши први, да обликује свој живот на начин који би задовољио Џоа. Џеков старији брат, Џозеф Млађи, увек одличног здравља, био је очев миљеник, предодређен за успешну политичку каријеру у Вашингтону. Међутим, кад је Џозеф Млађи погинуо као морнарички пилот, Џек је постао центар тежњи Џозефа Старијег.
У Џековим очима, његов отац је био непогрешив. Многи Џекови пријатељи су мислили другачије, али су научили да ћуте. У интервјуу за ову књигу, Чарлс Сполдинг ми је описао догађај с краја 1940-их, током његове посете кући Кенедијевих у Палм Бичу на Флориди. Сполдинг је испричао да су се он и његова супруга Бети спремали да иду у биоскоп са Џеком и његовом пратиљом Шарлот Мекдоналд. Кад су се попели на спрат, да се поздраве за Џоом, он се окренуо Шарлоти и оштро јој рекао: „Зашто не нађеш живог момка?“ Сполдинг је био ужаснут непотребно грубим коментаром о хронично лошем здрављу његовог пријатеља. Није могао да одоли, па је Џеку упутио погрдну опаску на рачун Џоа. Џек је одмах одговорио: „Сви су против Џоа, али нико му ништа не може“.
Чарлс Бартлет, још један стари пријатељ, истицао је чврстину старог Џоа Кенедија. „Џо је безрезервно био уз Џека, мислим да није постојао ниједан тренутак а да није бринуо како да га подржи, посебно када се његов син кандидовао за председника 1960. године. Џо је Бобија гурао у Министарство правде, а Џека је натерао да ради ствари које вероватно никада не би. Старац је био веома јак и жилав, није попуштао. Помагао је својој деци и желео је да они помогну њему. Морали сте да му се дивите“, рекао ми је Бартлет.
Џуел Рид се живо сећала своје прве посете Кенедијевима у Хајанис Порту у Масачусетсу и интензивне енергије коју је Џо усмерио на своју децу. „Господин Кенеди је испитивао свако дете да ли је освојило прво, друго или треће место у тенису, једрењу или било чему. Желео је да у свему буду први и најбољи. Сећам се колико се енергично фокусирао да их стимулише да стално побеђују“, рекла ми је Џуел Рид у разговору за ову књигу, и додала: „Постојала је висока цена за ту посвећеност. Мрзим да користим реч подмићивање, али подмићивање је често било у Џоовој агенди. Кад је Џек, 1952. године, запањио јавност победом над републиканцем Хенријем Лоџом на изборима за Сенат, откривено је да је Џо платио билборде у Масачусетсу око четврт милиона долара, а то је било страшно много новца. Такође, Џо Кенеди је купио неколико хиљада примерака књиге ‘Профили храбрости’, Џековог бестселера за који је добио Пулицерову награду. Џо није штедео новац да би књигу свог сина одржао у врху листе најпродаванијих дела. Не знам шта је урадио са свим тим књигама. То је на неки начин било подмићивање. Џо је све плаћао. Сигурна сам да се деца нису осећала пријатно због тога.“
Са Роуз Кенеди је било другачије. Као што су Џекови пријатељи знали, он је био пун сумњи према својој мајци. Кенеди је свом помоћнику Кенију О’Донелу једном рекао да се не сећа да му је мајка икада рекла „Волим те“. Чарлс Спалдинг је био присутан кад се десио бљесак Џековог непријатељства према Роуз. „Сећам се да смо били у Палм Бичу. Усред ручка, Роуз је рекла Џеку: ‘О, душо, мрзим саму помисао да се мораш вратити у Вашингтон’. Џек је праснуо: ‘Да ме ниси гурала да морам да будем успешан по сваку цену, могао бих да останем овде.’“
У интервјуу из 1990. године са британским биографом Најџелом Хамилтоном, аутором књиге „JFK: Reckless Youth“, одличним приказом Кенедијевих раних година, Сполдинг је спекулисао да су Џекова жудња за женама и његова компулзивна потреба за туширањем, чак пет пута дневно, повезане са недостатком мајчинства. Кенеди, рекао је Спалдинг, „мрзео је физички додир – људе који су се физички слободно понашали према њему – што претпостављам да мора да потиче од његове мајке и чињенице да је била тако хладна, тако удаљена од њега… Једноставно, у њиховом односу није било таквих ствари, није било додира по коси или другог начина да му мајка стави до знања да је ту, да су блиски. Без мајчинских додира, руке, топлине, пољубаца и загрљаја, можда је за Џека секс био једина награда за коју је знао.“
У изванредној серији интервјуа, једна од љубавница Џона Кенедија је искрено описала његове снаге и слабости, онако како их је видела током горко-слатке везе, која је трајала четири године, и то у време док се борио за победу на председничким изборима. Жена, која се касније удала и имала успешну каријеру, пристала је да подели своје успомене само уз обећање анонимности.
Упознала је Кенедија, тадашњег америчког сенатора, на вечери за прикупљање средстава у Бостону крајем педесетих година 20. века. Имала је деветнаест година, била је студенткиња на Радклифу кад је он почео да флертује са њом.
„Било је гламурозно“, присетила се. „Требало је да буде сјајно. Требало је да буде баш оно што би свака жена желела. Током тог раног периода, сви његови пријатељи и колеге су ми посвећивали пажњу. Нагињали би се преко стола да ми нешто кажу. Тако су се понашали и у јавности. И наравно, то је било веома ласкаво. Помислила сам: ‘О, боже. Морам да сам заиста нешто посебно.’“
Афера се продубила. Потпуно се заљубила у згодног Кенедија и проводила је сате, након што би водила љубав са њим, на вечери или у дугим разговорима у кревету. „Била сам апсолутно одушевљена до суза“, рекла ми је. „Ево ме, двадесетогодишњакиња, вечерам у Белој кући, спаваћој соби Абрахама Линколна. Деловало је невероватно.“
Што се тиче Кенедијевог наизглед идеалног брака са Џеки, рекла је: „Нисам имала ни најмагловитију представу о било каквој солидарности са другим женама. Једноставно сам се сложила са тим. Некако ми није било јасно на дубоком нивоу да је оно што радим апсолутно неморално, апсолутно ужасно понашање.“
Кенеди, иако пажљив и ангажован, ретко је причао о свом детињству током њиховог заједничког времена, рекла ми је жена. Али сада разуме да је његова способност да подели свој живот на одељке, да преузме огроман ризик – док се бори за председничку функцију и обавља је – да буде ожењен, а приватно толики женскарош, проистекла из његових искустава као детета. Био је „дечак који је често био болестан, крхак, у породици која је била посвећена агресивној, такмичарској, успешној и енергичној активности.“
Кенеди је само једном разговарао са женом, сећа се она, о томе да је поуздан родитељ. Ако би његова ћерка, Каролина, која је рођена 1957. године, икада запала у било какву невољу, „надао се да ће она доћи код њега и да неће ништа скривати од њега. Његов отац је увек желео да он има тај осећај према њему, и то је било заиста важно.“ Жена је схватила да је Кенедијев однос са оцем био „најживљи однос који је икада имао – љубав, страх, жељу да му удовољи“. На питање да ли је Кенеди осећао да може да се обрати мајци за помоћ, одговорила је: „Не знам. Никада га нисам чула да говори о својој мајци. Никада.“
Џек Кенеди је био брижан отац, нежно посвећен својој деци. Таквог су га познавали и сарадници у Белој кући, који нису знали ништа о његовом раном животу. Маркус Раскин, који је радио на питањима нуклеарног разоружања за Савет за националну безбедност, присетио се у интервјуу за ову књигу да је Џек, и у тренуцима међународне кризе знао да пита: „Где су деца?“ Ако су Каролина и њен млађи брат, Џон, били у Вашингтону, за њега као да није било претње од избијања рата. Ако су деца одсутна, онда није био сигуран.
Џеферсон Морли: Захваљујући ЦИА, можда никада нећемо сазнати пуну истину о убиству Кенедија
Џером Б. Визнер, председников научни саветник, рекао је Мекџорџу Бандијевом особљу за националну безбедност: „Пазите на Кенедијеву децу. Ако су овде, у Вашингтону, онда неће бити рата ове недеље. Ако деца нису овде, онда морамо бити опрезни.“ Визнерова опаска очигледно је била шаљива, али имала је зрнце истине у себи.
Ако су председникови саветници за националну безбедност разумели његову љубав према деци, тако је чинила и Тајна служба. Лари Њуман је био један од агената Беле куће додељених Кенедију увече у августу 1963. године када је председник посетио своје најмлађе дете, Патрика, превремено рођеног и хоспитализованог са болешћу плућа, који се борио за живот у Дечјој болници у Бостону.
Њуман, који је био у лифту са председником и Патриковим лекаром, слушао је како Кенедију говоре да је мало вероватно да ће његов новорођени син преживети. Лифт се зауставио на петом спрату, где се налазило одељење интензивне неге за децу. Спрат је био очишћен од свих људи за председничку посету. Ходник је био мрачан, собе су биле осветљене ноћним светлима. Њуман се присетио у интервјуу за ову књигу: „Док смо пролазили ходником, у једној соби смо видели две дивне девојчице које су седеле у кревету. Вероватно су имале око три или четири године. Разговарале су и смејале се заједно. Али једна девојчица је била завијена до браде. Имала је тешке опекотине. А друга је имала опекотине по рукама. Председник Кенеди се зауставио и само погледао ове две девојчице. Питао је доктора: „Шта им је?“ А доктор је објаснио да једна девојчица може остати без руку. Председник је стајао тамо. Његов син је био доле на крају ходника у тешком до критичном стању. Само смо стајали тамо са њим, у мраку. Почео је да претура по џеповима – то је увек био знак да жели оловку. Неко му је дао оловку. Рекао је: „Желео бих да напишем поруку деци.“ И нико није имао папир за тридесет петог председника Сједињених Држава да напише поруку. Тако медицинска сестра жури до станице и добија имена деце и њихових родитеља, а Кенеди пише поруку сваком детету. Није било помпе, нити фотографисања. Није било ничега. Медицинска сестра је узела поруке и рекла да ће се побринути да их породица добије. А онда смо кренули низ ходник да видимо његовог сина, који је умро следећег дана. То је нешто што није морао да ради, али је увек изгледало да излази из свог бостонског односа са децом. Ништа никада није јавно речено о томе. Није било саопштења за штампу нити било чега. Он је једноставно урадио оно што је морао. То је био део дихотомије човека, који је био као грубо брушени дијамант. Могли сте видети толико квалитета које је имао, али нисте могли да видите зашто је желео да следи друге путеве који су били тако деструктивни. Било је заиста болно.“
Извор: Магазин Таблоид
