Пише: Синан Гуџевић
Јављам се за ријеч о Милораду Вучелићу, који је можда још предсједник Фудбалског клуба Партизан, можда. Да некојег морнара Партизанова брода на бурном мору заустави данашња нека Горгона, он, тај морнар, на њено питање да ли је жив предсједник Вучелић, не би знао шта да каже. Можда би се послужио оним што је давни грчки морнар рекао давној Горгони, па би одговор вргнуо у свој: Вучелић је жив и још је предсједник! И не би знао да ли се преварио.
Јер тај мештар свих опортуниста, иако је барем трипут нудио и подносио оставку, мора бити да је још предсједник. Или није. Али јесте, таман и да није, а није, таман и да јесте. То јест, предсједник је и није предсједник. А предсједник он није ни био, он не може бити предсједник. Јер предсједник се може бити само њему, ово морам објаснити: не он да буде предсједник, него неко други да предсједникује њему, то јест њиме. Тако је њиме, то јест њему предсједниковао најприје Тито, па је, након Титове смрти мало био без предсједниковања над собом, па му је предсједниковао Стамболић, да би онда послобио, те му је предсједник постао Милошевић. Али је некако у исто вријеме и погеџио, па му је предсједник био и Ћосић, иако нешто мање од Милошевића. Кад су му Слобу спровели у Ден Хаг, Слоба му је и даље био предсједник, ишао је „да га обиђе“. И након смрти Милошевић је још дуго предсједниковао Вучелићем. А сад њиме предсједникује Вучић. А предсједник му је био и Караџић, помало му је предсједник и Младић. Најпредсједаванији предсједник Вучелић је, да не идемо даље, заправо Хондурас. Држава Хондурас, да. (Могло би стајати и Ел Салвадор, то би било логичније, Роке Далтон је био Салвадорац, али Хондурас ми се чини боље, јер као плурал има већи распашој.) Хондурас из пјесме, коју је, годину дана прије но што ће се Вучелић родити, саставио револуционарни пјесник Роке Далтон, и насловио кратицом ОЕА, што се код нас преводи ОАД (Организација Америчких Држава):
Предсједник моје земље
данас за данас зове се пуковник Фидел Санчез Хернандез,
али генерал Сомоза, предсједник Никарагве,
такођер је предсједник моје земље,
и генерал Стреснер, предсједник Парагваја,
такођер је помало предсједник моје земље, иако нешто мање
него предсједник Хондураса дакле
генерал Лoпез Арељано, али више него предсједник Хаитија,
Монсије Дувалије,
а предсједник Сједињених Држава је предсједник моје земље више
него предсједник моје земље,
који, како рекох, данас за данас,
зове се Фидел Санчез Хернандез.
Са раним Хондурасом Вучелићем био сам у редакцији Књижевних новина осамдесетих година. Више него у редакцији виђао сам га четвртком и понедјељком кад смо играли фудбал у спортској дворани на Врачару. Играли смо против глумаца, било је ту и пјевача, и те су утакмице почињале након глумачких представа, дакле у 23 сата, а знали смо играти и до пола један. Барем трипут су дошли и с нама играли и Момчило Вукотић и Иван Голац. Вучелић је био један од играча за које се у јужним крајевима каже „сто бољих, тридесет горих“. То је најштедрије што бих могао рећи о њему као играчу: недовршени дешњак, који лопту удара само унутрашњом страном стопала. Играли смо најчешће у истој екипи, у којој је био и јединствен играч Божо Копривица. Послије утакмица смо ишли у Клуб књижевника. У правилу је Вучелић био најпричљивији за столом. Тих година није био богзна зао, знао је бити и опуштен. Неколико пута је на Врачар довео по неког од својих земљака из Црвенке да играју.
То су биле године кад Божо Копривица и ја нисмо пропуштали ниједну Партизанову утакмицу. Нисмо пропустили ниједну у Београду, а знали смо ићи заједно и у Нови Сад, а појединачно и у Загреб, у Сарајево, у Сплит, у Зеницу, у Скопје, у Љубљану. Кад би Партизан играо изван Београда, а нисмо могли ићи на утакмицу, ишли смо у зграду телевизије, у канцеларију писца и уредника драмског програма Филипа Давида и на мастеру гледали цијелу утакмицу у директном преносу. Добри Филип Давид је навијао с нама пред оним екраном.
За све те године Вучелић није ни један једини пут на стадиону гледао Партизан. Није. Да јесте, знали бисмо, ако не зато што смо га видјели на западној трибини, а оно бисмо то сазнали понедјељком у редакцији. Једина утакмица коју је тада на стадиону ЈНА гледао с нама била је она Југославије против ДДР-а. То је било крајем септембра 1985. На утакмицу је пошло нас укупно шест из редакције: Перишић, Вучелић, Цветковић, Зубановић, Копривица и ја. Док смо улазили на трибину, Божо ми је шапнуо: „Сто посто ћемо изгубити, чим је Вучела на трибини.“ Југославија је сто посто изгубила, губила је 0:2 оба гола Андреас Том, а Харис Шкоро је десетак минута прије краја дао једини за Југославију. Да је Вучелић показао икаква осјећаја због пораза или барем разумијевања у фудбал, то ми свакако не би промакло. Не знам за друге, али ја нисам знао за који клуб навија Вучелић. А знало се, на примјер, да је Пера Цветковић хајдуковац, да је секретар Воја Јовановић звездаш, да је Зубановић партизановац. Знали смо да глумац Мило Мирановић навија за ОФК Београд. Да ме је тада неко о томе питао, вјероватно бих рекао да Вучелић навија за Црвенку. Јер су му уста била пуна града Црвенке.
Зато сам био посве пренеражен кад сам 2014. чуо да је Вучелић потпредсједник ФК Партизан. Како може бити потпредсједник неко ко никад није ишао на утакмице? Но, не само да може, већ тај и такав може бити и предсједник клуба! Има још: може бити и предсједник Југословенског спортског друштва Партизан! И може, чим је то постао, тражити да се из имена Југословенског спортског друштва Партизан макне југословенско! Може, може. Јер је предсједавани предсједник Хондурас Вучелић одувијек радио на све погоне: на струју, на батерије, на плин, на нафту, на угаљ, на дрва, на алкохол. То сам схватио много касније, безнадежно касно. Из редакције сам отишао у јесен 1987, а он је већ балавио и жвалавио о Косову и фабрици у селу Батусе, био се увелике пришљамчио Добрици Ћосићу, фрфљао о несретном Ђорђу Мартиновићу.
Посљедњи пут сам био у његову друштву децембра 1989. Био сам дошао у Београд из Луцерна на неколико дана, и свратио у Куб књижевника. Ондје је било велико друштво са Кустурицом и Вучелићем. За столом је главни био Вучелић. Наишао је колпортер са сутрашњим новинама и сви су покуповали Политику са великим интервјуом Кустурице поводом награде АВНОЈ-а. Вучелић је хвалио Кустурицу за посве смушен интервју гдје је лауреат казивао како ће наше руководиоце смјењивати улица, него шта.
Тридесет и пет година послије тога каталог Вучелићева бешчашћа посве је сабластан, али Хондурас пет пара за то не даје. О томе су написане књиге и снимљене документарне емисије. Као директор РТС-а брутално је, у једном дану оставио без посла 1140 запослених људи, а на новосадској, посредством свога кума, седамдесет и двоје. Истјерао је с посла и књижевника Филипа Давида, партизановца. Обогатио се мутним пословима, основао је свој лист с именом Печат, галиматијас националистички. Своје приземне, разуларено удворичке и кукавичке колумне објавио је укоричене у двјема купусарама које присебан човјек не може читати без гађења. Патријарх Порфирије га је одликовао за допринос вјери и цркви. Такав аутор и посланик, дежурна удворица, такав предсједавани предсједник ФК Партизан, срозао је клуб и отјерао навијаче са стадиона. Отјерао је с посла часног уредника драмског програма Филипа Давида, који је ишао на Партизанове утакмице. А Вучелић није, не иде ни ове јесени. Као ни навијачи Партизана. Они не иду зато што је он упропастио клуб, а он не иде, јер му се не иде. Можда му се може, а можда му се неће. Од великих спонзора клуба, које је грлато најављивао кад се подлачки докопао руководећег мјеста, спао је само на кинеског експлоататора руде у Србији ЗиЈин. Кажем спао, али га није довео он, него онај који сад предсједником клуба предсједава. Ако скаламерија од његове скупштине клуба не разријеши Хондураса Вучелића, сљедећег спонзора клуба има да предсједникованом предсједнику доведе предсједников предсједник, и неће бити изненађење ако на дресовима, гаћама и чарапама Партизанових играча буде стајало: Рио Тинто.
Извор: Портал Новости
