Пише: Сејмор Херш
Стари и нови проблеми су се спојили у последњим данима живота Џона ф. Кенедија, кад га је предизборна кампања одвела у Далас.
Уобичајени Кенедијев гламур био је појачан присуством прве даме, која је пристала да путује с њим, први пут од кампање 1960. године. Иза гламура постојао је ниво политичког и војног сплеткарења који нико у јавности није могао ни да замисли. ЦИА је поново покушавала да убије Фидела Кастра. Линдон Џонсон је био на удару медија, који су уништавали његову политичку каријеру. У Белој кући и Пентагону почело је планирање новог подухвата, који је мотивисан Кенедијевим страхом од комунистичке Кине, која је развијала атомску бомбу. Кенеди је желео да, можда уз помоћ Совјетског Савеза, уништи кинеска нуклеарна постројења. Уз све то, браћа Кенеди, Џон и Боби, током свог последњег разговора у Овалном кабинету, у четвртак, 21. новембра 1963, анализирали су поверљиве информације о томе да су Кени О’Донел, председников најповерљиви помоћник, и његова два сарадника преусмеравали новац, прикупљен за кампању, у своје џепове. Ако би било која од старих или нових тајни доспела у новине, отворила би Пандорину кутију потенцијалних скандала.
Догодиле су се и неке позитивне промене. Кенедијеви сарадници су видели да су се поправили односи између председника и прве даме, који су били захлађени неколико месеци, после смрти њиховог новорођеног сина Патрика. Резултат отопљавања односа био је и пристанак Џеки Кенеди да са Џоном иде у Далас. Она и председник су седели заједно у авиону Аир Форце Оне. Малколм Кидлаф, заменик секретара за штампу, у интервјуу за ову књигу и је рекао да су председник и његова супруга током путовања опуштено ћаскали: „Никада раније их нисам видео такве. Знате, смејали су се, заиста су изгледали као муж и жена. Било је веома лепо.“ Килдаф ми је рекао да је Кенеди, неколико недеља раније, нагло отказао сусрет са новинарима у његовом новом одмаралишту, у селу близу Атоке у Вирџинији. „Не желим да дођу новинари. Овај викенд је само за Џеки и мене“, рекао је председник.
Уобичајено, постојала је и друга страна Кенедијевог приватног живота. Чак и на свом последњем путовању, био је приморан да носи чврст стезник, који се протезао од рамена до међуножја. Два месеца раније, приликом предизборне посете Западној обали, Кенеди је обновио повреду кичме. На једној забави, покушао је да се нашали са једном новинарком и да је гурне у базен. Она се измакла и он је незгодно пао. Због те повреде опет је носио стезник, који га је држао усправним за метке Ли Харви Освалда.
Џон Кенеди је 16. новембра, први пут од децембра 1962. године, посетио породични дом на Флориди, у Палм Бичу. Два дана касније одржао је говор на самиту Панамеричког удружења новинара. Поменуо је Фидела Кастра као „баријеру коју треба уклонити“ како би се обезбедила социјална правда и економска добробит у Латинској Америци. Тек дванаест година касније откривено је да тај говор нису приредили Кенеди и његови сарадници, већ ЦИА. Претеће помињање Кастра било је потребно ЦИА да би охрабрили свог плашљивог оперативца Роланда Кубелу, који је, под кодним именом Амласх, био њихова највећа нада за остварење старог циља – убиства кубанског председника.
Након прославе Дана захвалности у Овалном кабинету, где је победнички позирао поред ћурке од 25 килограма, Кенеди се окренуо својој новој опсесији – уништавању кинеских постројења за нуклеарно оружје. Још док је био сенатор, Кенеди је тврдио да Кинези, за разлику од Совјета, верују „у рат као средство за стварање комунистичког света“. По његовој процени, Кина је желела нуклеарни рат јер је била уверена да би опстала, пошто има велики број становника, тада чак 750 милиона.
Непосредно пред одлазак у Далас, Кенеди је сазвао састанак на коме је једина тема била кинеска атомска бомба. Дискусија је завршена предлогом да се спроведе хируршки прецизна операција бомбардовања кинеског нуклеарног постројења у Ланчоу, који се налази близу полигона у Лоп Нору. Кенеди је сматрао да „не би било превише тешко“ да се организује напад необележеним авионом. Очекивао је и совјетску подршку за то, пошто је и СССР био угрожен кинеском претњом нуклеарним оружјем.
Кенеди је у јулу 1963. замолио Аверела Харимана, свог главног представника у Москви у преговорима око споразума о забрани нуклеарних тестова, да са Никитом Хрушчовом индиректно покрене питање заједничког удара на Кину. Званични документи са Кенедијевим инструкцијама Хариману су и даље запечаћени. Искази сведока који су били укључени у ту операцију откривају неколико нивоа тих планова. Честер Купер, званичник ЦИА, који је био Харименов саветник, у разговору за ову књигу рекао је да „предлог није обухватао идеју о заједничкој мисији већ намеру да се Руси увере да је и у њиховом интересу да се не буне превише оштро кад буде извршен напад на Кину“. Карл Кејсен, тадашњи заменик саветника Беле куће за науку, који је учествовао у преговорима, потврдио је да су постојали тајни разговори са Хрушчовом у којима је „било речи о нападу на Лоп Нор“. Кејсен је рекао да је „суштина Хримановог задатка била да натера Совјете да кажу Кинезима да престану са развојем нуклеарног оружја“. Хрушчов није пристао. „Љут због таквог америчког приступа, Хрушчов је грубо одбацио Хариманов предлог. Рекао је: ‘Ја нисам поштар, нећу да преносим поруке Кинезима’“, сведочио је Кејсен.
Џон Кенеди је такав одговор совјетског председника схватио као поруку Америци: „На Кину могу бацити колико год хоће бомби и то директно, без совјетске интервенције“. О нападу на кинеска нуклеарна постројења расправљало се и након Кенедијеве смрти.
Током својих последњих дана у Вашингтону, Кенеди се суочио са озбиљном оптужбом против Кенија О’Донела, секретара за кадровска питања. Оптужбе је изнео професионални политичар Пол Корбин, који је био члан Демократског националног комитета, а одржавао је блиске личне односе са председниковим братом Бобијем Кенедијем. Корбин је био маринац, служио је у Другом светском рату, био је склон заверама, а његова самоувереност и агресивност изазивала су страх код свих запослених у Министарству правде и Белој кући, које је он сматрао обичним штреберима. Џон Кенеди није веровао Корбину, једва га је толерисао, и то само због његовог одличног односа са Бобијем.
У јесен 1963, Корбин је о својим оптужбама на рачун О’Донела разговарао са новинаром Чарлсом Бартлетом, који је био дугогодишњи пријатељ Џона Кенедија. Корбин му је рекао да има чврсте доказе о крађи новца, који је прикупљан за кампању у седишту Демократске партије у Вашингтону. Навео је и конкретан случај када је једном вишем менаџеру калифорнијске нафтне компаније, која се налазила под истрагом Министарства правде, речено да донесе 100.000 долара за кампању у новчаницама од 100 долара. „Услуга за услугу“ била је вековна вашингтонска традиција. Тако је тој нафтној компанији понуђено обећање да ће се „случај решити“ или макар „поправити ситуација“. Међутим, Корбин је открио да је у изборном штабу забележено само 50.000 долара на име прилога тих нафташа. Корбин је тврдио да је других 50.000 долара завршило у џеповима О’Донела и двојице његових сарадника.
Бартлет је у јулу 1963. упозорио председника на корупцију у Белој кући. То је био храбар чин. Ниједан председник не воли да му се каже да његов најближи помоћник, који зна највише о њему, мора да оде. У неколико писама, Бартлер је упозорио Кенедија да републикански конгресмени и сенатори најављују аферу у чијем центру ће се наћи „корумпирани најближи сарадници председника“. Истакао је да утицај О’Донела и његових помоћника допире до многих владиних агенција: „Не воде се књиге, све је готовина, а потенцијал за богату жетву је велики. Плашим се да ствар може да вам изненада измакне контроли, ако хитно не откријете шта се заиста дешава“, писао је новинар свом пријатељу, председнику САД-а.
Бартлет је био узнемирен због О’Донела, али не само због Корбинових оптужби, него и зато што је сазнао да је О’Донел купио велику кућу у Џорџтауну, није могао да сакрије своје новостечено богатство. Један припадник Тајне службе обавестио је Бартлета да је О’Донел, док је пио у бару у Хајанис Порту, износио погрдне коментаре о председнику, у којима га је описивао као „прилично глупог човека, који би без његове (О’Донелове) помоћи пао на нос“. Истог дана када је Кенеди добио то писмо, агент Тајне службе је избачен из одељења у Белој кући.
Постоји могућност да су Бартлет и Корбин погрешно схватили улогу О’Донела. Није искључено да је О’Донел узимао део прилога по налогу председника, који је имао финансијске проблеме. То може да се закључи и из Кенедијевог одговора Бартлету: „Чарли, овде је много људи који су љути на тебе. Ја сам зарадио свој новац. Други људи би требало да зараде свој.“
Иако Џон Кенеди, очигледно, није био забринут због понашања О’Донела, Пол Корбин је наставио своју истрагу. После вишемесечних припрема донео је Бобију Кенедију комплетирану оптужницу, са потписаним изјавама под заклетвом, у којима су донатори навели колико су новца предали О’Донелу. Боби је одмах позвао Џона. На телефон у Овалном кабинету јавила се председникова секретарица Евелин Линколн, која је Бобију рекла да је његов брат управо отишао у Тексас. Боби Кенеди је, према тврдњи Пола Корбина, рекао: „У понедељак, кад се Џон врати, прво ћемо разговарати о О’Донелу“.
Након атентата, очајни државни тужилац је рекао Корбину да остави О’Донела на миру. „Линдон Џонсон ми не би веровао“, рекао је Боби Кенеди.
Бартлет никада није написао новинску причу о том скандалу, који не нестао убиством његовог доброг пријатеља. Али остао је довољно узнемирен оним што је знао и оним што, можда, није довољно урадио у то време, да је пристао да своја писма председнику учини доступним за ову књигу.
Две бруталне ироније догодиле су се 22. новембра. Тај петак је почео као велики дан за Бобија Кенедија и потенцијално погубан за потпредседника Линдона Џонсона.
У десет сати ујутру, власник вашингтонске осигуравајуће куће Доналд Рејнолдс ушао је, са својим адвокатом, у малу салу за саслушања на Капитол Хилу како би предао доказе о незаконитом давању поклона Џонсону. Боби Кенеди је недељама прикупљао доказе о подмићивању званичника Демократске партије, укључујући и Џонсона. У замену за дозволу да прода полисе осигурања за велики федерални грађевински пројекат, Рејнолдс је морао да подмити потпредседника САД-а. Рејнолдс је у Капитол Хилу испричао све и о продаји животног осигурања Џонсону, који га је принудио да купи непотребне рекламе на Џонсоновој телевизији у Остину. Нико у Тексасу није био заинтересован за куповину осигурања од брокера, чије седиште је у предграђу Мериленда, удаљеног 1.500 миља. Рејнолдс је испричао и да је морао да, као неку врсту бонуса, Џонсону купи стерео грамофон. Џонсоновој супрузи Клаудији, познатијој као Лејди Берд, дао је каталог, па је она изабрала шта да јој поклони.
Док је испитивање Рејнолдса још трајало, у 14,30, Линдон Џонсон је већ постао председник Сједињених Амерички Држава и више нико није хтео да оспори његов легитимитет због стерео уређаја и телевизијских реклама вредних неколико хиљада долара.
Од тога је много важнији био скандал, који је настао кад су смртоносни хици погодили своју мету у Даласу.
Роберт Кенеди је био очајан због убиства брата, али и зато што није могао да се освети. Он и удовица Жаклина (Џеки Кенеди) били су уверени да председника нису ликвидирали комунисти, као што су то веровали Џ. Едгар Хувер и многи други. Они су сматрали да је у питању домаћа завера. Нису имали јасну представу ко је стајао иза те завере, ко ју је организовао и ко је имао мотив, али сумњали су да је то Сем Ђанкана, шеф чикашке мафије. ФБИ је пресрео Ђанканине телефонске разговоре почетком 1961. године, у којима се чуло како тврди да га је Џон Кенеди преварио, није му платио за помоћ у изборној кампањи 1960. Стога је Боби Кенеди, увече 22. новембра, телефоном позвао Јулијуса Дражнину из чикашког Националног одбора за радничке односе. „Потребна нам је помоћ. Можда можете да сазнате шта се о овоме (убиству ЏФК) прича у мафији. Што год да сазнате, јавите ми“, рекао му је Боби.
У разговору, који смо водили 1994, Дражнин ми је рекао да је разумео Кенедијево помињање мафије: „Мислио је на Сема Ђанкану“.
Два дана касније, у недељу, 24. новембра, Џек Руби, власник бара у Даласу, пуцао је и убио Ли Харви Освалда пред телевизијским камерама, у директном преносу. Пошто се помињало да је Руби имао везе са подземљем у Чикагу, Дражнин је ангажовао неколико пријатеља да траже с ким је Руби био у контакту. Његова ад хок истраживачка група није пронашла доказе о било каквој повезаности Сема Ђанкане са атентатом на Кенедија. Није пронашао никакву конекцију између Рубија и чикашке мафије. „Уверен сам да је Руби деловао сам. Руби је мислио да је убиство Освалда патриотски чин. И данас верујем да није било никакве његове везе са Ђанканом“, рекао ми је Дражнин 1994. године. Дражнин је обавестио Бобија Кенедија да нема никакве доказе, али наставио је да их тражи још годину дана. Иронично, Дражнинова истрага је трајала дуже него рад Воренове комисије, коју је основао председник Џонсон да истражи позадину атентата на Џона Кенедија.
Током наредних четрдесет година, америчка нација ће остати опседнута атентатом на Кенедија. Написане су стотине књига, пуних грозничавих спекулација о Освалду и Рубију и њиховим могућим везама са организованим криминалом или совјетском обавештајном службом. За пет година истраживања за потребе писања ове књиге нисам пронашао ништа што би демантовало инстинктивне закључке Јулијуса Дражнина, или много детаљније налазе Воренове комисије – Освалд је сам организовао убиство Кенедија, а Руби је сам исто урадио Освалду.
Чини се да је Боби Кенеди своје најдубље страхове задржао за себе. У интервјуима за ову књигу, његови најближи помоћници су износили различита мишљења о могућој завери, заснована на разговорима са Кенедијем. Неким пријатељима је говорио да прихвата закључке Воренове комисије, а другима је сугерисао да се позадина целе приче можда никада неће сазнати.
Боби Кенеди је много отворенији био са Георгијем Бољшаковим, својим старим познаником из обавештајног сектора. Иако су, током кубанске ракетне кризе, браћа Кенеди протерали Бољшакова из Сједињених Држава јер су посумњали да их је издао и преварио, Боби Кенеди му се обратио за помоћ. Совјетски досијеи, који су средином 1990-их постали доступни Александру Фурсенку и Тимотију Нафталију, ауторима књиге „Једна паклена коцка“, открили су да је Боби Кенеди крајем новембра 1963, само неколико дана после атентата у Даласу, послао изасланика у Москву са задатком да ступи у контакт са Бољшаковом. Изасланик је био Вилијам Волтон, бивши новинар и апстрактни сликар, који је био у блиским односима са Џоном Кенедијем. Игром случаја, Волтон је управо 22. новембра требало да отпутује у Москву на састанак са совјетским уметницима. Од путовања је одустао због убиства председника. Али недељу дана касније, ипак је отишао у Москву, али у другачију мисију – да пронађе Бољшакова и пренесе му Бобијеву поруку. Према белешкама у совјетском досијеу, Волтон је од Бољшакова тражио да посаветује совјетско руководство да „остане одлучно“ током владавине Линдона Џонсона, а да ће се Кенедијеви вратити у Белу кућу кад Боби постане председник. У једној белешци се наводи да је Волтон рекао совјетском обавештајцу да породица Кенеди верује да иза убиства ЏФК стоји велика политичка завера. Фурсенко и Нафтали су забележили Волтоново уверење да „клан Кенеди сматра избор Џонсона за потпредседника представља страшну грешку“. У тој књизи наводи се да је Волтон рекао Бољшакову да ће Боби Кенеди на месту државног тужиоца остати до краја 1964. године, а затим ће се кандидовати за гувернера Масачусетса, пре него што започне кампању за председника. Фурсенко и Нафтали су записали: „Волтон и, вероватно, Боби Кенеди желели су да Хрушчов зна да визију Џона Кенедија о односима са Совјетским Савезом може да спроведе само његов брат, и да захлађење које би могло да се деси због Џонсона неће трајати вечно“. Совјетски обавештајци су Бобија Кенедија описивали као човека који је „тврђи од свог брата, али који је у потпуности делио ставове ЏФК и, што је још важније, активно се трудио да оствари идеје ЏФК“.
До раног суботњег јутра, 23. новембра, Тајна служба је најважније документе Џона Кенедија, званичне и приватне, преместила у најбезбеднију собу у комплексу Беле куће, у апартман 300, који се налазио у истом ходнику где и канцеларије Савета за националну безбедност. Ходник се налазио под целодневним надзором наоружаних стражара.
Мајор Џејмс Р. Дингеман, извршни секретар Специјалне групе, рекао ми је да је он лично обезбедио место за смештај Кенедијевих докумената: „У ту просторију нико није улазио све до једне суботе ујутру, 1964. године, када су дошли госпођа Кенеди и Боби Кенеди“. Они су задужили морнаричког официра Џорџа Е. Далтона да пази на документе. Далтон је прегледао сав материјал, из кога је уклонио одређене папире. Такође, прегледао је снимке из Овалног кабинета и припремио транскрипте разговора. Није било ничег суптилног у Далтоновој мисији. Имао је задатак да прегледа све документе и преслуша траке у потрази за осетљивим детаљима, које је требало избрисати или уклонити.
Ричард Берк, који је у канцеларији сенатора Теда Кенедија радио заједно са Далтоном, 1992. објавио је контроверзни бестселер у коме је изнео своја сазнања о документима убијеног председника. Берк ми је рекао да је видео неке од транскрипата снимљених разговора из Овалне собе, које је Далтон ставио у сеф канцеларије Теда Кенедија. Транскрипти су укључивали низ телефонских разговора између Џека Кенедија и две важне жене у његовом животу, Џудит Екснер и Мерилин Монро. „Било је много експлицитних разговора сексуалне природе са Монро“, рекао ми је Берк. Транскрипти су открили и да је председник са разним појединцима разговарао о „исплатама у готовини, о савезним грантовима и уговорима“.
Документи Џона Кенедија су на крају пребачени у Федерални архивски и евиденцијски центар у Волтхаму у Масачусетсу, где су чувани и обрађивани у новооснованој „Кенедијевој библиотеци“. Породица Кенеди је савезној влади формално препустила председникове папире и снимке из Беле куће 1976. године. До тада су Џорџ Далтон и чланови породице Кенеди имали скоро 13 година да раде шта желе са тим материјалом. Историчари и истраживачи, који су имали увид у архиву „Кенедијеве библиотеке“, уверили су се да су многи документи били пуни грешака и пропуста и, стога, бескорисни за истраживачки рад. Неке траке су имале „загонетне аномалије“, које су настале услед уклањања одређених делова или лоше одрађеног спајања. Неке траке су обрисане, а било је најмање девет кутија, како их је Тајна служба нумерисала, у којима није било ничега. „Кенедијева библиотека“ је 1985. године признала да постоји сумња „да су неки предмети уклоњени“, али да „није откривено неовлашћено мењање садржаја“. Џорџ Далтон је, након што је прекинуо сарадњу са Тедом Кенедијем, постао власник неколико безинских пумпи у околни Вашингтона. Одбио је све захтеве за интервјуе.
Неколико недеља после убиства Џона Кенедија, како се учвршћивала чињеница да је Линдон Џонсон постао председник, стварност је почела да узима данак од Бобија Кенедија. Френк Манкјевич, који је тада радио за Мировни корпус, тада је посетио министра правде како би разговарали о неким законима. Манкјевич ми је рекао да је био ужаснут призором: „Као деветнаестогодишњи војник видео сам како изгледају људи у концентрационим логорима. Као они, изгледао је и Роберт Кенеди. Био је толико исцрпљен да је нестао у својој кошуљи. Док сам посматрао његове танке руке, помислио сам да овај човек више никада неће ништа значити у америчкој политици. Постајаће све мањи и мањи, а на крају ће потпуно нестати. Можда је то разлог зашто није причао о убиству свог брата. Знао је да га причом не може вратити у живот, па зашто причати? Било ми га је тако жао“.
Кенеди се опоравио на време да победи у тешкој кампањи у јесен 1964. за место у Сенату. Међутим, није ништа урадио да открије истину о смрти свог брата. Не би ништа урадио чак и да га је Демократска партија кандидовала на председничким изборима 1968. године. Цена праве истраге била је превисока: објављивање истине о председнику Џону Ф. Кенедију и целој породици Кенеди. Управо тај страх је спречио Роберта Кенедија да сведочи пред Вореновом комисијум.
У писму од 11. јуна 1964. године, Ерл Ворен, шеф комисије и председник Врховног суда, питао је Бобија Кенедија да ли је „свестан било каквих додатних информација у вези са атентатом, које нису познате Комисији“. Два месеца касније, Кенеди је послао Ворену одговор у коме је навео да не зна ни за један доказ који указује да иза убиства његовог брата стоји „домаћа или страна завера“. Додао је: „Немам никакве предлоге у вези са било каквом додатном истрагом коју би Комисија требало да спроведе пре објављивања свог извештаја“.
Комисија није замолила Роберта Кенедија да сведочи.
Извор: Таблоид
