Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Потцензусна мува (алгорија на положај испод цензуса, а и на политички значај или величину) политичка партија СДП, ових дана тражи пажњу јавности. Тачније, након пропалих пројеката Рашка, Драгиње и Рања, бродоломне даске те некадашње парламентарне партије постале су одскочне за анонимног и тотално нехаризматичног Ивана Вујовића, новог им лидера.
Не знајући шта да ради на новој политичкој мапи Црне Горе, гдје све мање има простора за екстремизам, Цетињанин Вујовић опет отвара идентитетске теме, лови руске и београдске шпијуне, и прижељкује парламентарне изборе. Каже „Догодине“, иако су веће шансе да ће се догодине стићи у Призрен, него што ће Вујовић покупити потписе за изборну листу са њим на челу. А и боље за њега да је тако. Једном је, сјећам се, Народна странка за мало остала испод цензуса, и та некад друга по снази политичка партија у ЦГ – никад више у скупштину, што би рекао онај гавран Е.А.Поа.
Е таква судбина чека и СДП. И они то добро знају. Зато ових дана глуме да су они и њихова политичка агенда у центру народне пажње. А није више битан СДП него СДТ, чија активност ће у наредном периоду (па баш „догодине“) почистити све оне центре моћи (из криминалних и сивих зона друштва) које су стварале привид да СДП и његово виђење Црне Горе представљају збир политичких елемената већи од пар процената.
До читања у сљедећем броју….
