Пише: Љиљана Стојановић
Народ који може да покаже предмете које су дотицале руке Светог Саве, који може да чува његов типик, његове иконе и предања кроз више од осам векова, показује да није изгубио нит свог историјског трајања.
У срцу Београда, у Галерији Српске академије наука и уметности (САНУ), у простору који је током деценија био сведок најважнијих културних и духовних сабирања нашег народа, 15. маја отворена је изложба посвећена Светом Сави – личности која није само историјска фигура, већ једна од темељних тачака српског идентитета. Ова изложба није тек музејска поставка, нити низ драгоцених експоната окупљених поводом јубилеја – осам и по векова од рођења Светог Саве. Она делује као ход кроз памћење једног народа, кроз векове страдања, обнове, вере и трајања. Изложбу са више од стотину изложених предмета организовали су и реализовали Галерија САНУ на челу са управником, академиком Душаном Оташевићем, ауторским тимом: епископом моравичким, проф. др Тихоном Ракићевићем, дописним чланом САНУ проф. др Игором Борозаном и доцентом др Миљаном Матић, уз свесрдно залагање и трудом управника Музеја Српске православне цркве (СПЦ), јерејем др Владимиром Радовановићем, службеницима музеја СПЦ, кустосом изложбе Жаклином Марковић и другим стручним сарадницима. Изложба ће трајати до 19. јула ове године.
Већ при улазу у галеријски простор посетилац осећа да се не налази пред обичним историјским материјалом. Оригиналне реликвије из Царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори, историјски документи, иконе, стари рукописи, минеји, копије фресака и камене пластике, слике из живота Светог Саве славних уметника 19. и 20. века не стоје ту као мртви предмети прошлости. Они пулсирају нечим што је много дубље од музејске вредности. Делују као трагови једног великог духовног лука који почиње у немањићкој Србији, пролази кроз пепео спаљених моштију Светог Саве на Врачару, кроз сеобе, ратове и пустошења, и стижу до савременог човека који данас, можда више него икада, тражи ослонац у времену расутости и унутрашње несигурности.
Фото: Љиљана Стојановић
„Аутори поставке, као и њен дизајнер, др Ђорђе Мандрапа, настојали су да посматрача уведу у духовни карактер православља, особито када је реч о средњовековном искуству, али и да у просторијама посвећеним предмодерном, модерном и савременом добу задрже ауру особеног прожимања духовног и естетског. Затамњивањем простора, уз светлосно акцентовање изложених предмета, тежило се мистичном утиску код посматрача, при чему су светлосни снопови били осмишљени тако да буду у служби подстицања чулне и духовне спознаје“, рекао је за Привредник професор Игор Борозан, један од аутора изложбе, о споју историје, духовности и савременог на овој изложби.
Посебан, дубоко духовни тон читавој изложби дају реликвије и светиње пристигле из манастира Хиландара на Светој Гори. Оне нису само уметничка дела непроцењиве вредности. Оне представљају продужени дах средњовековне Србије, јер је Хиландар вековима био више од манастира – био је духовна престоница српског народа онда када Србија није имала државу, војску нити политичку слободу. У његовим ћелијама преписиване су књиге док су царства настајала и нестајала, а у његовим иконама чувало се лице народа онда када су границе биле избрисане. И када се пред посетиоцем укаже хиландарска икона или рукопис, он заправо не гледа само предмет из 12, 13. или било ког другог века. Он гледа доказ да је један народ умео да своју веру, језик и памћење сачува кроз столећа таме. Управо због тога реликвије из Хиландара на овој изложби имају готово заветни карактер. Оне подсећају да је српска култура настајала на споју духовности и државотворности, молитве и одговорности према заједници.
Реликвије и светиње пристигле из манастира Хиландара нису само уметничка дела непроцењиве вредности. Оне су продужени дах средњовековне Србије, јер је Хиландар вековима био више од манастира – био је духовна престоница српског народа када Србија није имала државу нити слободу
Пред једним од најзначајнијих мотива поставке стоји и прича о једној посебној икони, најстаријој у хиландарској ризници, коју доноси професор Борозан: „Мозаичка икона Богородице Одигитрије с краја 12. века представља превасходно важну реликвију, будући да је, према црквеном предању била постављена пред преминулог Светог Симеона Мироточивог. Тиме она задобија посебан статус међу хиландарским светињама, али остаје и важан историјски предмет који указује на једну од значајних секвенци утемељења средњовековне српске државе. Истовремено, изложена икона представља ремек-дело византијске уметности, те као естетски објекат додатно доприноси њеном превасходно културном значењу, обједињујући у себи лепоту уметничког дела и харизму култног предмета.“
Фото: Оливера Радовић
Иконе Богородице са Христом Богомладенцем и Христа Пантократора сматрају се једним од врхунаца византијског сликарства у Хиландару. Њихово присуство на изложби има и симболичку димензију: показује колико је српска средњовековна култура била дубоко укорењена у византијску цивилизацију, али истовремено способна да изгради сопствени израз.
Веома је значајна и икона Светог Саве и Светог Симеона из 15. века. Она није само представа оца и сина – Симеона и Саве – него симбол заветног односа између духовног и државног темеља Србије. У том пару отелотворена је цела немањићка идеја: отац који ствара државу и син који јој даје духовни смисао.
Карејски типик има готово непроцењив значај. Реч је о једном од најважнијих текстова које је написао Свети Сава, намењен његовој испосници у Кареји на Светој гори. Тај типик није само монашко правило поста и богослужења. Он представља огледало Савине личности – строгости, унутрашње дисциплине и тежње ка тиховању. Кроз њега се види да је Сава, упркос државничкој величини, у својој суштини био монах. Посебну емоцију изазива и Патерица Светог Саве Освећеног са првог Савиног ходочашћа у Свету земљу, у манастир Велика лавра, коју је још у петом веку основао његов имењак и монашки узор Свети Сава Освећени. Према старом предању, монаси манастира вековима су чували штап намењен „монаху царског рода истог имена“, који ће тек доћи. Када је српски Сава стигао у тај манастир, штап му је предат као испуњење пророчанства.
Посебно је снажна симболика предмета који се доводе у везу са Савиним путовањима по источном хришћанском свету – Јерусалиму, Синају и Светој гори. Предање о штапу Светог Саве Освећеног и иконама које је Сава донео са Истока вековима живи у народној свести као знак да је српска духовност од самог почетка била повезана са великим хришћанским центрима. У тој симболици крије се једна важна истина: Свети Сава није Србију затворио у себе, већ ју је отворио према свету, али без одрицања од сопственог идентитета.
Изложба веома снажно показује и другу димензију Савине личности, ону државничку. Данашњем човеку често промиче колико је Сава био модеран и визионарски дух. Био је дипломата који је разумео међународне односе свог времена, законодавац који је знао да држава без правног поретка не може опстати, али и просветитељ који је схватао да народ без образовања остаје духовно рањив. Зато ова поставка није окренута само прошлости. Она суптилно поставља питање савременом Србину: шта смо данас урадили са наслеђем које смо добили? Или, како балансирати између историјске улоге и живог култа Светог Саве који траје већ вековима?
Фото: Звездана Остојић
„Задатак није био лак. Требало је објединити многе историјске улоге вишеслојне личности утемељивача Српске цркве. Изложба је конципирана тако да прикаже Светог Саву у његовом историјском периоду, али и у вековима који су уследили, све до нашег доба. Тиме је постала метафора светитељевог живота и дела у историји, али и рефлексија виђења потоњих векова, у којима је колективно памћење о светитељу живело кроз писано и усмено предање, као и кроз уметничка дела. На тај начин изложба је постала и својеврсна позорница на којој је сагледан готово читав историјат српског народа, са којим је у непрекинутом континуитету био повезан и Свети Сава. Поред своје историјске улоге, он је тако постао и одраз потоњих векова, док је његова личност задобила функцију огледала важећих идејних, идеолошких, естетских и других оквира времена из којих је сагледавана“, оцењује професор Борозан.
У времену у којем је идентитет често сведен на површне политичке пароле, изложба „Свети Сава“ враћа појам идентитета његовом изворном значењу. Она подсећа да народ не опстаје само економијом и политиком, већ првенствено културом памћења. Без памћења нема континуитета и без континуитета нема народа. Зато је можда најважније оно неизговорено што ова изложба носи: осећај сабирања. У друштву које је дубоко подељено, у коме су генерације удаљене једна од друге, а историја често предмет спорова и дневне употребе, лик Светог Саве појављује се као ретка тачка окупљања. Не зато што припада само Цркви или историји, већ зато што припада колективној свести народа. Отуда и снажан емотивни утисак који остаје након обиласка поставке. Посетилац не излази само богатији за ново знање. Излази са осећањем да је дотакао нешто трајно. Као да је успео, макар и на тренутак, да успостави везу са генерацијама које су вековима пре њега гледале исте иконе, читале исте молитве и тражиле смисао под истим небеским сводом.
Фото: Љиљана Стојановић
И управо се ту открива дубљи смисао читаве изложбе. Реликвије нису само дах прошлости. Оне представљају континуитет. Народ који може да покаже предмете које су дотицале руке Светог Саве, који може да чува његов типик, његове иконе и предања кроз више од осам векова, показује да није изгубио нит свог историјског трајања. У њиховом присуству човек јасније разуме зашто је Хиландар вековима називан „духовним срцем Србије“. Док су државе нестајале, границе се померале и народи расејавали, те светиње су остајале као тиха потврда да идентитет није могуће сачувати силом, већ памћењем, вером и културом.
Зато је долазак хиландарских светиња у Београд доживљен готово као национални и духовни догађај, а не само као културна „манифестација“. Чињеница да су реликвије дочекане уз државне и црквене почасти говори колико су оне у колективној свести Срба више од пуких музејских експоната. Истовремено, иконе и друге предмети из Хиландара могу да виде и они који не могу да их виде на Светој гори, попут жена, чија стопала не смеју стати на тврду и камениту земљу Свете горе. Тиме, како рече професор Борозан, „ова изложба надилази уобичајене оквире уметничког догађаја и додатно потврђује свој верски карактер“.
Извор: П-Портал
