Piše: Isidora Sekulić
Dve stvari su postepeno izgubile oštrinu pojma i konture, i splele se. Ima, i bila je odvajkada, stvar sa javnom scenom simboličnog častvovanja velikog i zaslužnog čoveka. I ima stvar, koja nije mnogo vajkadašnja, stvar paradno ili intimno predatog novčanog dara velikom i zaslužnom čoveku. Koliko što smo izgovorili ove dve stvari, one se same sobom razmakle kvalitativno. Duhovnim jezikom govoreći, i još posebno sa Aristotelom govoreći, ima teorija i ima praksa, pri čemu teorija stoji uvek iznad prakse. Ima, još po Aristotelu, „teoretski život“, to jest, momenti kad je čovek srećan od toga što je u njemu najaktivnije ono što je najviše. Ako se književnik odlikuje simbolično, to su za njega i za sve one što oko njega i kroz njega vole književnost, to su za njih momenti teoretskog života, časovi kad je u njima najaktivnije ono što je najviše. Prosto rečeno, ima tu duhovne ekstaze, i treba da je ima. Ako se međutim književnik novcem obdari, to je stvar prakse; tu nema ekstaze ni teoretskog života. Jedno i drugo ima razumnu i opravdanu egzistenciju, ali je jedno jedno, a drugo drugo. I možda nije beskorisno rastaviti jasno ono što je dvojako.
Kod starih Grka i Rimljana, počast, ili, ako se baš voli, slava misliocu, umetniku, junaku, postvljaču pravde (ove vrline su u antičko doba činile jednu kategoriju) značila je metafizički moment, teoriju, ekstazu. To je bio jedan zasebno izdvojen i izdignut trenutak egzistencije. Simboli za te izdvojene trenutke egzistencije bili su prosti: venac od sveže zeleni oko čela; naročiti trubni znak iz srebrne trube pred polazak slavljenoga; buktinja, i za njom miran i dostojanstven hod onoga kome buktinja priliči kao znamen. Kasnije, u Srednjem veku i zatim, stvari se mnogo izmenile. Metafizika se povukla sa agore i foruma, i uvukla se u manastire, akademije i laboratorije. Vojnici su tad postali obični plaćenici; a književnici su bili, ako ne ljudi namernici, onda dvorski kroničari i pesnici. Vladari su određivali plate i penzije, davali porudžbine i materijal za rad, čak i stručno postavljali rangove. U Parizu se čuva svojeručno pisani dekret Luja XIV, kojim on dodeljuje izdržavanje sa 3000 livara „G. Šaplenu, najvećem francuskom pesniku“; dok se Korneju, istim dekretom i bez ikakve kraljevske recensije, određuju 2000 livara. Još kasnije, u takozvana moderna vremena, digao se imperativ o dekretima novčanim, odole. Emil Zola je pisao o novcu uopšte, pa i o pravu književnika na novac, nekako ustanički; ponegde skoro stilom koji je sam odredio kad je o sebi napisao: „kao ajkula ću prožderati pojavi moga vremena, da bi ih posle vratio prerađene.“ Još kasnije, u naša vremena, osilila se parola prakse nad teorijom svemoćno, i parola ta glasi: elementarni nagon održanja svoje egzistencije; pravo da imam; opšta briga da mi se da. Doduše, tamo negde i nekad veliki Lao Tse opominjao je: „da sa odviše jakom svešću za održanje života, počinje zlo“ – ali danas nije vreme Lao Tseu, kao ni vencu, ni trubnom znaku, ni buktinji.
Isidora Sekulić: Djelo Dostojevskog nije literatura, nego čudo
Ipak, ne samo zato što ni u jednoj državi nema dovoljno fondova da se novcem nagrade svi zaslužni pisci i drugi, nego i iz drugih razloga, teorija neprestano nadjačava praksu. Prvo. Iz razloga dubokog smisla same ideje o tome da se, ponekad, oko zaslužnog umetnika, junaka ili mudraca stvori momenat čisto duhovnog stanja i lepote. Drugo. Iz razloga duboke potrebe svih ljudi da se ponekad ono što je visoko digne još više, i podrži nekoliko trenutaka u potpunoj otkinutosti od svega prolaznog i praktičnog. Kad vojnik učpini otadžbini uslugu zaboravljajući da je živ i mlad, on ide u metafiziku: stane mirno, čuje iz usta visokog oficira dve rečenice koje mu poručuje otadžbina, pozdravi, i vraća se na svoje mesto sa dva dinara u džepu koliko je i imao. Kad aviatičari utakmičari preletaju kroz gustu maglu strahovite Alpe, živi dobiju značku, mrtvi zastavu državnu preko kovčega. Veliki pevači i glumci darivaju se cvećem. Najbolji pitomac Vojne škole dobije sablju, i ia da se zaduži za prvo svoje oficirsko odelo. Vajari i slikari na svetskim izložbama dobijaju medalje umetničkog ranga. Sportisti dobijaju pehar, simbolično samo, ili, tamo negde u belom svetu, uzleti pred njima pod oblake zastava njihove daleke otadžbine. Ponekad, u nekim od ovih slučajeva, daruje se i novac; ali prevlađuju, ako nisu isključeni, momenti duhovni, teoriski, simbolski.
Ostaju književnici sa isključivo novčanim nagradama. Tu je Akademija umetnosti! ali i ona dejstvuje uglavnom pomoću svojih nagradnih fondova. Može li novac biti častvovanje talenta, metafizički momenat, dar duhovnoj moći? Ne, ne, i ne. Novčani dar književniku, to je opravdala praksa, ali samo praksa. Novac je zarada, poštena i zaslužena zarada piščeva, ali samo to i ništa više. Tomas Man, sa svojim ogromnim delom o praocu Jakovu, sa tim veličanstvenim romanom o celom čovečanstvu, zaradio je ne samo dobivenu Nobelovu nagradu, nego ceo Nobelov fond. Ali trenutak častvovanja njegova duha leži drugde.
Zato što se zaslužnim piscima ne može nikada dati sva njihova zarada, poštena njihova zarada i pravedna njihova zarada, veštački se udesilo da se povremenim novčanim darovima daje ime „nagrada“, da se ta nagrada vezuje za imena velikih i odličnih ljudi, i tako se novci doda limbus duhovnosti i simbolstva. Ako kombinovanja. Novac ne može biti ni čast ni radost duhu! Novac ostaje materijalno prihvatanje, i radost pisca u praktičnom njegovu životu. Kad se Tomas Man bude vratio u domovinu, i na jednom velikom stadionu ga osmotre sto hiljada očiju, i živi glas tog ogromnog talenta i uma čuju kroz vazduh milioni ljudi koji knjigu čitaju, onda će Tomas Man doživeti svoju nagradu, pa makar se vratio kući sa dve tri svoje lutalačke pare u džepu. Naše je mišljenje da momente čisto duhovnih trenutaka i ekstaza oko zaslužnih i velikih ljudi treba vraćati i negovati u celom svetu, pa i kod nas. Za venac i buktinju, kako već nagovestismo, nema današnji svet fantazije; nema onog osobitog duhovnog dostojanstva sa kojim se odjedared ume prekoračiti u svet prenesenosti. Možda bismo, mi, mogli imati retku i skupu značku Vuka Karadžića, za one koji grade jezik misleći, pevajući, pišući. Možda tri skupe značke Vladike Rada: za jezik, za mislilaštvo, za poeziju. I tako dalje, i drugo slično.
Svečane akademije, sa mnogim i dugačkim govorima u kojima mora biti fabule i konvencije, nisu ono što nam treba za reformu. Možda bi i u književnosti trebalo uspostaviti divan, jednostavan, strog, rekla bih savršen vojnički način: zbor; četa pisaca; stav mirno; iz usta autoriteta jedna dve rečenice do dna istinitog suda i priznanja. Moment teoretskog života.
A u oblasti novčanih darova, tih, ponavljamo, pošteno zarađenih zarada, trebalo bi oštrije izvući norme. Osnovno pravilo: samo pisci sa očigledno ispoljenim darom. Kategorije: prvo: mladi ljudi, sa talentom tek u razvoju; sa potrebama fizičkog snaženja i kulturnog izgrađivanja; drugo: siromašni pisci, bez obzira na doba starosti; treće: bolesni književnici u teškim slučajevima nesreće. Ova preciznost važila bi ona kad je nagrada samo jedna, ili ih je malo. Desi li se, u datom otseku vremena, da je zbrinuto što je najpreča potreba u materijalnom prihvatanju, dolaze u obzir koncentrični krugovi književnika uopšte, distinkcija bi imala da stoji. Talentu i duhu je čast i slava u simbolu, a novac je deo zarade za rad, napor i trošenje čoveka. To dvoje ne bi trebalo spajati ni onda kad se jednom književniku hoće istovremeno da priredi ono što je teorija i pokloni ono što je praksa. Veliko ime, vezano za neki fond ili nagradu, dejstvuje odvojeno od novca. Sasvim odvojeno! Pri prvoj nagradi iz fonda Milana Rakića, ovde potpisani pisac pokušao je to da istakne. Ako bi se prestalo spajati, a naročito izjednačavati ono što nije jedno, nastao bi veći broj mogućnosti odlikovanja; raznovrsniji bi bili stepeni časti i radosti; lakše bi bilo raditi ocenjivačima; i, prirodno i automatski bi se grupisalo ono što je za mlade početnike; za izrađene likove; za siromašne; za bolesne; najzad ono što je bezrazlično za sve.
Tekst je objavljen u beogradskoj Politici 1. maja 1940. godine
