Пише: Сања Домазет
Недавно се у књижарским излозима појавила дуго очекивана аутобиографија „Прича о мом животу” из пера славног колумбијског писца Габријела Гарсије Маркеса (са шпанског је књигу превела Бојана Ковачевић Пантовић, а објавила ју је Академска књига). Ово дело Маркес је написао у позним годинама, а причу о првих тридесет година живота, која се налази у овој књизи, отвара сторија о једном путовању у место Маркесовог рођења Аракатаку, где је са бабом и дедом провео првих осам година живота живећи, дишући магијски реализам тог подручја. У овој књизи читалац открива личности и историјске догађаје којима обилују његова чувена дела: „Сто година самоће”, „Љубав у доба колере”, „Пуковнику нема ко да пише”, „Хроника најављене смрти”. По Маркеса, студента који је управо напустио Правни факултет после завршених шест семестара, долази мајка, коју Маркес кратко описује – стамена и снажна попут лавице – да заједно са њим оде и прода кућу у Аракатаки. Мисија овог путовања има и скривену тему – током овог пута, мајка ће без успеха покушати да најстаријег сина Габријела убеди да оствари очеву животну жељу и врати се на студије, те заврши факултет. Али он неће попустити – био је чврст у намери да постане оно о чему је читавог живота сањао, да буде писац. Путовање у Аракатаку је суноврат у прошлост, место је врело, напуштено, Аракатаком влада „лимб дремежа”, свуда су прашњави ружичањаци, а тло је толико врело да се Маркесу чини да све гледа кроз таласасто стакло. Али возећи се полураспаднутим возом који клопара, Маркес посматра познате пределе: „Воз се зауставио на једној станици без насељеног места и убрзо потом прошао покрај једине успутне плантаже банана која је на улазу имала исписано име: ’Макондо’. Та реч ми је привукла пажњу још приликом првих путовања са дедом, али тек кад сам одрастао, увидео сам да ми се допада њен поетски одјек. Употребио сам је касније у три књиге као назив имагинарног села, када сам у некој енциклопедији случајно прочитао да означава тропско дрво налик цеиби које нема ни цвет ни плод и од чијег се сунђерастог дебла израђују кануи и кухињско посуђе. Касније сам у Енциклопедији ’Британика’ открио да у Тангањики постоји номадски народ Маконди и помислио сам да реч вероватно отуда потиче. Међутим, никада то нисам проверио нити сам икада видео то дрво, а кад год бих се распитао о њему на плантажама банана, нико није знао шта да ми каже. Можда никада није ни постојало.”
Ружа на игранци
После овог путовања, када су и мајка и он схватили да кућа не може бити продата (била је у изузетно лошем стању и заправо је требало платити станарима то што су је колико-толико одржавали), Маркес почиње роман „Кућа”. Ову књигу никада неће завршити, али је она, заправо, била основа за Маркесову култну књигу „Сто година самоће”. На путу за Аракатаку – а испоставило се да је ово било и путовање његовог живота – Маркес објашњава мајци да му је добро иако живи више него скромно: „Имам две кошуље, два пара панталона и перем их наизменично. Добијам од новина хонорар за текстове које објављујем. Мени више од тога није потребно.” Мајка одмахује главом и одвраћа да га је једва препознала када га је угледала (често је јео само једном дневно), а Маркес упорно негира сиромаштво у коме је, у младости, живео. Био је прво од једанаесторо брачне деце и четири ванбрачна детета својих родитеља. Маркесова мајка, чврста као стена, целу једну деценију била је готово непрекидно гравидна, прихватала је и очеву ванбрачну децу, не узбуђујући се много око тога. Једноставно је говорила деци: „И ово су вам крвни сродници. Прихватите их и волите.”
О великој мајчиној и очевој љубави, која је, упркос жестоком противљењу мајчиних родитеља, имала срећан исход, Маркес је написао два романа: рано дело „Лишће у вихору” и касније, са педесет година, „Љубав у доба колере”. Маркесов отац освојио је његову мајку тако што јој је на једној игранци донео ружу, спустио је полако у њену руку и шапнуо: „Уручујем вам свој живот овом ружом.”
Откривен непознати Маркесов роман, главна јунакиња средовечна жена која има еротску аферу
Отац због сиромаштва никада није успео да заврши медицину, радио је у време женидбе као телеграфиста, али је касније завршио хомеопатију и био угледни хомеопата који је лечио људе. Маркесов незавршени факултет био је за оца рана која га је непрекидно болела. Сам Маркес је, чврст у одлуци да постане писац, трпео тежак живот а да се ниједном не пожали. Желео је да заради новац само како би могао приуштити књиге и плоче. До смрти је у кући имао колекцију плоча подједнако обимну као и библиотеку. У младости је имао дивне пријатеље који су га снабдевали књигама, читао је темељно и страствено, а када му је изашла прва прича у „Експектадору”, није имао ни неколико ситних новчића да новине купи и види како изгледа одштампана прича. Стајао је на улици и видео човека како излази из таксија са „Експектадором” у руци, пришао му је и љубазно замолио: „Можете ли, молим вас, да ми уступите ваш примерак новина?” Збуњени човек климнуо је главом и Маркес је успео да види своју причу. Када је Маркесов отац пред смрт давао интервју, новинар га је питао да ли је икада желео да напише књигу, а отац је објаснио да јесте, и то роман, али када је сазнао да син пише „Љубав у доба колере”, жеља га је минула, јер то је била књига коју је желео да напише: „Габито је то већ урадио.”
Маркесова мати, жена која је у његовом животу била оличење снаге и сигурности, коју у мемоарима често спомиње, преминула је истог дана и истог сата када су ови мемоари завршени, у пола девет увече 9. јуна 2002, природном смрћу.
Љубитељи Маркесовог опуса из ове књиге могу сазнати и о његовој омиљеној лектири са почетка бављења литературом. Фокнерову „Светлост августу” читао је и на путу до Аракатаке, обожавао је Кафкин „Преображај” (читао га је у Борхесовом преводу), „Уликса” сматрао другом Библијом, волео Гаљегоса, у Сервантесовог „Дон Кихота” се заљубљивао постепено, а грчке трагедије биле су му омиљено штиво, нарочито „Краљ Едип”. Поезију је сматрао најважнијом, милион пута важнијом од политике и никада му није било доста читања Лоркиног „Циганског романсера”.
Такође, читалац овог дела упознаће се и са мање познатим детаљима о Маркесовој новинарској каријери, која је почела пре уласка у литературу и трајала током читавог Маркесовог живота. Маркес никада није направио интервју, али је био изванредан колумниста. Његова прва колумна о уругвајском фудбалеру била је фијаско, али је брзо испекао новинарски занат. До тридесете године објавио је преко 2.500 колумни. Његова младост била је прожета и посетама јавним кућама, што су чинили и његови пријатељи, браћа, а раније отац и деда. У Аракатаки је постојало посебно насеље жена које су се бавиле најстаријим занатом, „где су мушкарци дочекивали јутро плешући кумбијамбу, са свежњевима новчаница запаљених уместо свећа”. Касније се у колумнама, после бројних посета Старом континенту, Маркес питао због чега је продаја љубави толико тужан и депресиван занат у Европи. Сећао се да су на Карибима у јавним кућама прављене и свадбе, јер се дешавало да ту плану страствене љубави. Памтио је пиће, музику, смех, плес до зоре и срећно буђење у наручју неке локалне лепотице.
Током студентских дана упознао је своју будућу супругу Мерседес. Тада је имала тринаест година и он је замолио да се, кад одрасте, уда за њега. Наредних четрнаест година Мерседес га је чекала. Остали су заједно током читавог живота.
,,Чин издаје оца“: Зашто је објављен Маркесов посљедњи роман
Самотни Ватикан
Мемоари се и завршавају сценом када Маркес таксијем иде на аеродром у Баранкиљи, „под неумољивим небом прозирнијим од било којег на свету”, и схвата да пролази поред њене куће. Зора је, али она будна „седи на тераси обучена по последњој моди у зелену хаљину са златном чипком, косе ошишане попут крила ластавице, у напетој тишини, као да чека некога ко никада неће доћи”. У авиону, Маркес јој пише писмо које се завршава реченицом: „Ако у року од месец дана не добијем одговор на ово писмо, остаћу заувек да живим у Европи.” Идућег четвртка, у хотелу у Женеви, чекао је њен одговор.
Постојало је много спекулација у вези с тим да ли је Маркес написао други део мемоара, било је прича да је књига изгубљена у крађи једног лаптопа, приликом лета авионом, а да је наслов другог дела мемоара био „Видимо се у августу”. Преводилац овог дела Бојана Ковачевић Пантовић објашњава да су све Маркесове рукописе синови предали библиотеци која чува његову литерарну оставштину, да се међу њима налази и прво поглавље другог тома мемоара, где Маркес описује како је ишао да обиђе Ватикан и упозна папу. Писац Ватикан описује као самотно место, са застрашујуће пустим ходницима, кроз које га је проводио један југословенски свештеник, а да је папа, када га је упознао, запањујуће личио на – Милана Кундеру.
Извор: Политика Магазин
