Пише: Владимир Ђукановић
Увек упамтите да је свакој компанији профит на првом месту. Остали аспекти могу да буду ту, али и не морају: морални приступ послу, однос према радницима, стварни квалитет производа, итд. Зато је кључ увек пратити шта раде и како формулишу своје планове.
Пети новембар 2025. Сара Фрајар, финансијска директорка OpenAI-ја, седи на бини конференције WCJ Tech Live и покушава да објасни како се финансира инфраструктурни план од преко хиљаду милијарди долара. Сви седе отворених уста и покушавају да сваре фантастичне цифре. У мору информација каже да компанија гради „екосистем банака, приватног капитала, можда чак и државног“. Употребљава реч backstop, реч коју је тешко превести на српско-хрватски а која у овом, финансијском случају значи „последњи извор помоћи.“ Идеја јој је била једноставна, ако држава гарантује за наш пројекат, имаћемо не само јефтино финансирање, већ и потенцијални спас ако банкротирамо.
За мање од пар сати настаје хаос, и зато ја обожавам јавна тржишта – све изађе на видело веома брзо. Она објављује појашњење на LinkedIN-у у стилу „нисам тако мислила“, Сам Алтман пише жалопојку на мрежи X у стилу нисмо тако мислили а оглашава се и Бела Кућа са јасним ставом да државне помоћи у случају финансијских проблема неће бити за АИ компаније. И све је у реду?
Не лези враже, Гари Маркус је 7. новембра објавио текст под насловом „Сем Алтману горе гаће“ на Substack-у. У њему је изнео документ: Алтманов коментар на X-у је празна прича јер је OpenAI послао мејл Канцеларији Беле куће за науку и технологију (OSTP) 27. октобра 2025, десет дана пре његовог демантија. Гарија прати преко 110.000 на овој мрежи и сви знају да је критичар развоја фирми вештачке интелигенције.
У мејлу се тражи проширење AMIC-а, пореског кредита од 35% из CHIPS закона, првобитно намењеног производњи полупроводника, дакле далеко изван његовог изворног оквира. Хоће субвенције ван онога што је држава проценила као стратешко. Сада би ушли би цео ланац снабдевања, компоненте електромреже попут трансформатора и специјализованог челика, али и производња АИ сервера и сами АИ дата центри. И све то на воденицу OpenAI. За који тврди да има толико инвеститора да не може да се одбрани.
Уз то се од државе тражи да „примени грантове, споразуме о дељењу трошкова, зајмове или гаранције за зајмове“ како би се проширили капацитети индустријске базе. У суштини, цена финансирања и ризик од банкрота би радикално пали ако америчка држава да све те гаранције. Најзанимљивије је што овај документ и данас стоји јавно доступан. Није процурео, није демантован, није повучен.
Сви су наравно попиздели. Идеја прављења компаније и потенцијалне приватне зараде је преузимање огромног ризика док се не дође до профитабилности. Нико вас не тера да то радите. Уместо тог ризика можете да се запослите, чекате плату сваког месеца и сви сити а овце на броју. Многи сумњају да Алтман намерно шири компанију великом брзином како би достигао оно што се у финансијама зове too big to fail – компанија која је толико значајна за национални интерес да ће је држава увек спасити. Често националне авио компаније спадају у ту категорију јер државе сматрају да им је увек потребна независност у авио превозу.
Овде прича постаје интересантна, јер је гаранција изостала од државе а дошла је са друге стране. До 30. јуна 2026. ниједан закон нити извршна одлука нису донели конкретан државни backstop за дуг OpenAI-ја или његових инвеститора.
Првог јула 2026. Ројтерс јавља да је конгломерат SoftBank обновио преговоре са конзорцијумом банака о зајму од $10 милијарди обезбеђеном својим уделом у OpenAI-ју. Инсајдери кажу да је био хаос јер банке нису умеле да вреднују колатерал у овој фирми. Па то ни Бог сам не би умео да процени. Решење је на крају дошло у облику корпоративне гаранције уз помоћ конзорцијума банака: JPMorgan-а, Голдмана, и Мизухо банке, чиме ће SoftBanka након свих транши имати укупно око $64 милијарди илити око 13% удела у OpenAI. Банке су тражиле гаранцију и гаранција им је понуђена, само је није потписао порески обвезник (добро је), него јапански конгломерат који се задужује да би купио удео у компанији чијим уделом обезбеђује то исто задужење. Другим речима узимам из левог џепа да напуним десни.
Ако се питате ко ће помоћи конгломерату SoftBank, добро се питате. Вероватно нико, јер је ова компанија у скорије време имала хаос са инвестицијама у једну другу брзорастућу причу: WeWork. А знамо како се та прича завршила.
То нас враћа на почетак наше приче: гледајте шта фирме и привредници раде, све је остало празна прича. Трка у развоју вештачке интелигенције се заоштрава, и као у развоју сваке технологије, биће победника и губитника. Понашање Сам Алтмана и његових људи све више смрди на шибицарење Када помињете државне гаранције за свој стертап многи ће вам се заслужено попети на главу. Нарочито Гари Маркус.
Извор: Фејсбучење
