У петак ујутру , у Цркви изидани гроб, упокојеног Владике Петра 2., отворен је, сандук извађен и стајао је у Цркви до у суботе изјутра, Зором изјутра огласила су се звона и топови, да се народ прикупља. Два архимандрита и двадесет свештеника и два ђакона обуку се у Цркви, и посље очитане молитве, у седам сати, понесу из Цркве посмртне остатке! Спровод је био велик, који прође кроз авлију двора Књажева. Док подигну мртвачки сандук зазвоне звона, а забрујају топови; а кад се укажу на капији двора књажева, онда учеста пуцњава топова, а кад топови престану онда Мочалинама, стојећи Црногорци проспу огањ из пушака.
Сам књаз са књагињом и осталом свотом крену се, те су покојника пратили до на саму висину Ловћена. Нико не би могао вјеровати, да ће се онолика тежина и онако тешким путем за 3-3;30 сата изнјети. Но, Црногорци, вјешти клисурама, јуначки изнесоше свога бившег господара на највишу планину, и тим се испуни последњи при самртном часу учињен завјет Петра 2. По чему су смртне остатке у Цркву у раку положили, и запуца 1000 пушака у два пута и крене се сва војска спуштити на Иванова корита.
Он кано господар имађоше свакојаких дана у животу, а највише тиштијаше га то, што не може да размакне своје скучене границе своје државице, па да се спушти из крша врлетног у плодно поље и равно Приморје. Ти издисаји били су за њега тешки, тијем више пто је знава, да србска држава, србска величина и слава није пропала слбомоћном мишицом већ домаћим раздором славољубље великаша, које је клео Владика, у свему животу својему. Он ће их клети и на ономе свијету, јер га косовска пропаст и издајство нваљије синова тиштијаше јако.
Овакве дивне успомене што носаше Владика у срцу непрестано, стављају ми га непрестано пред очи, и развијају у мени туговање и јадиковање за добром господаром кога сам смртне остатке испратио на вјечно покојиште, са његовим насљеником Данилом, на сами вршак планине Ловћена (1855. г.) и тим је извршена жеља у тешки аманет пок. Владике, који је при самрти својој заклеосвога брата Пера и братучеда Ђура савова, да испуно његову жељу, Ту цркву коју је подигао 1846. год намјенио је владика Раде за своје вјечито покојиште, од куд духом својим да облијеће Србе, да балгосиља добре и да куне зле.
Милош Медаковић
Извор: Србски Дневник
