Одавно смо подлегли сујевјерју научности као нечег апсолутно истинитог. И медицина се маскирала у науку којој се не смију упутити никакви приговори. Али, наравно, наука је, по самој својој „онтологији“, далеко од сваког апсолута. Одавно је превазиђена прича да је све што тврди „наука“ (а њу, рецимо, у Србији представљају доктори за коронократију, Кон и Тиодоровић) непорециво.
Као што каже Бјернар Олсен, на трагу Карла Попера: „Најближе што се може доћи до разлога задржавања једне хипотезе јесте да је она издржала бројне покушаје да се порекне. Сан о коначној научној истини мора се замијенити захтјевом за емпиријском провјерљивошћу“. Да и не говоримо о Паулу Фајерабенду, који је у свом огледу „Наука као умјетност“ показао да су крајње рационалистичке, природне науке, својеврсни дискурси који немају и не могу имати универзално важење. Природне науке су више стил него истина: „Избор стила, укључујући и стварност, форму истине, критеријуме реалитета и рационалитета, људско је дјело. То је социјални акт и зависи од историјске ситуације. […] Дакле, за или против наука одлучујемо се исто као што се одлучујемо за или против punk rocka са том разликом, дакако, што је при данашњем социјалном положају наука, одлучивање у првом случају пропраћено са много више приче, и, такође, много више буке“.
То је један од главних разлога због којих се „корона наратив“ стално мора доводити у питање – не да би се рекло како корона не постоји, него да би се видјело шта је у позадини цијеле приче.
Нема „апсолутне научности“ и не може бити никакве догматске позиције Кризног штаба. Дијалог, а не монолог, нарочито не монолог под маскама!
Шта изазива сумњу?
Наравно, сумњу у званични наратив широм свијета највише изазива покушај моћника да спријече свако другачије мишљење. Ево шта о томе каже др Слободан Рељић: „Зашто ли се Емануел Макрон наљутио што га је један власник билборда ставио као Хитлера? И не само наљутио? Тужио суду! Па то је сатиричан коментар на одлуку Макроновог парламента који тако брине о Французима да им је неким, на брзину склепаним законом, забранио приступ јавним мјестима – ако се не вакцинишу. А ово би могао бити и прилог јавној расправи о институционалном терору који се спроводи у стању „вакциналног фундаментализма“ у којем се безусловно искључује друга страна за било какав дијалог – ма ко то био.
Макрон је „демократским путем“ уклонио крајње озбиљне и квалификоване критичаре – врхунске научнике и љекаре, укључујући и вирусолога Лика Монтањијеа, добитника Нобелове награде за истраживања на вирусу ХИВ – и дао се на посао да с Билом Гејтсом и Џоом Бајденом „спасе“ свијет. Начин на који се то ради многе асоцира на Четврти рајх.
А „спасавање свијета“ је отишло тако далеко да је и проналазач messenger RNA (mRNA) платформе за вакцину (Фајзерову и Модернину), амерички научник др Роберт Мелон, проглашен непријатељем првог реда јер је „недавно изашао у јавност са забринутошћу око сигурности увођења ове врсте технологије на масовном нивоу и неетичких начина на који се они промовишу“.
Е, неће га мајци!
Википедија је одмах избрисала др Мелона из историјског одјељка странице mRNA вакцине против короне, а његова лична страница на Википедији је уклоњена. Све референце на Мелона који је изумио технологију mRNA склоњене су и приписане разним институцијама.
Тај човјек се, изгледа, нашао у истовјетној позицији као проналазачи „цијепања атома“ који су 1945. у трену схватили да ће њихове добре намјере бити употријебљене као средство за најмасовније убијање људи који се опиру настојању неког моћника да уведе ред у свијету како га он замишља. (Наравно, то није геноцид!) Додуше, њих су шутнули као стару канту, али их нису избацили из енциклопедија.
Ово личи и на оне озбиљне прилоге недемократских чињења прокаженог Ј. В. Стаљина – кад с неке важне фотографије нестају људи који су до јуче ту припадали.
Што ли се Макрон љути? Па, наравно да нико не мисли да он стварно може бити Адолф Хитлер. Тај човек с карактеристичним брчићима био је злонамјеран и моћан. Данашњи макрони су само злонамјерни, а моћ је негдје на другом мјесту. Овај Емануел, карикатура реалне моћи, то уосталом зна из искуства: ко га је ту довео и зашто“.
Управо масовност цензуре указује да са вакцинама и вакцинисањем против короне нешто није у реду. И људи то виде, широм свијета. И зато постављају питања.
Паника и подјеле
Недавно ми је писао наш познати научник Миломир Степић:
„Поштовани пријатељу Владимире, желим да нешто подијелим са Вама у ове вреле дане. Да ли сам у праву или параноичан? Смишљено и систематски се форсира још једна оштра подјела српског друштва. На вакцинисане и невакцинисане. Па вакцинисани хоће по сваку цијену да натјерају невакцинисане да се вакцинишу. По принципу: ако смо се ми прешли, нека се пређу и остали. Ако смо ми пристали да будемо „покусни кунићи”, има да то буду сви. Стигло се до тога да вакцинисани правници тумаче Устав тако да он наводно дозвољава увођење обавезног вакцинисања. На тај начин га тумаче првенствено зато што су вакцинисани, а не зато што су правници. Како се захуктава провакцинални пропагандни притисак, све ми се чини да ће невакцинисани ускоро морати да носе траке око руке. И вакцинисанима ће бити дозвољено, а невакцинисанима неће да уђу у продавнице, поште, школе, факултете, музеје, кафане, аутобусе…Für Juden, Zigeuner, Serben und Ungeimpfte (невакцинисане) – verboten!“
А људи који мисле, из цијелог свијета, схватају да питање короне није само медицинско, него озбиљно и захтјевно питање које се поставља друштву у цјелини. Нарочито када су наша дјеца угрожена обавезним вакцинисањем.
Чувајмо се подјела
Пошто је главна идеја непријатеља човјечанства, и духовних и тјелесних, оно подијели па владај, господари дискурса сада желе да нас тешком завадом подијеле на вакцинисане и невакцинисане. Али, ми не смијемо пасти у замку.
Савремени светогорски старац Јефтимије о томе каже:
„Бринем се због подјеле нашег народа. Партије су увијек дијелиле и цијепале народ на непријатељске групације. Црква нас уједињује у једно тијело на челу са Христом. Чак и назив „Црква“ (старогрч. ἐκκλησία – сабрање) носи идеју јединства. Историја нас учи да је сваки пут након подјеле народа услиједила национална катастрофа. Сваки пут кад су непријатељи нашег народа смишљали зло прије тога су изазивали раздор међу људима.
Прије пада Цариграда приставши на лажно уједињење с папистима подијелили су народ на присталице и противнике уније; прије катастрофе у Малој Азији – на монархисте и саборце Елефтериоса Ванизелоса; прије грађанског рата – на комунисте и присталице режима (грч. Εθνικόφρων); прије упада Турака на Кипар – на истомишљенике и противнике архиепископа Макарија.
У тим случајевима одлука се не састоји у потчињавању Истине заблуди ради погрешно схваћеног јединства, већ у самопрегорној борби за чување Истине која нас чини слободнима.
Потребни су нам покајање и молитва како би Бог окончао ово искушење. Свети Дух, Чији смо силазак недавно прославили, све позива на јединство.
Пошто је Он Дух Истине, нека нам открије сву истину о вакцинама!“
На нама је, пак, да, увијек и свагда, без разорних подјела, разумијемо једни друге и водимо насушни разговор, полазећи од основне истине – ни медицина нема апсолутна знања и рјешења, па је дијалог у потрази за истином о корони и вакцинама не само могућ, него и насушан.
Опет и опет: ми нисмо ни АНТИВАКСЕРИ, ни ВАКЦИНАЦИСТИ. Ми смо слободни људи који дијалошки траже истину.
Владимир Димитријевић
Извор: Стање ствари
