Piše: V. Crnjanski Spasojević
Mesto susreta simbolično prati naš razgovor o njegovoj mitskoj partizanki Anđi Berilo iz romana „Anđeo nestajanja“, ali i o antifašističkoj strani samog Zagreba. Naime, pre uspostavljanja NDH, prvi vlasnik hotela bio je Svetozar Milinov, jedan od najpoznatijih hrvatskih trgovaca platnom na veliko. Milinov (71) je uhapšen u julu 1941. sa suprugom i četvoricom sinova, uz obećanje da će biti deportovani u Srbiju. Umesto toga, poslati su u ustaški kompleks logora za likvidaciju Gospić-Jadovno-Pag, gde će postati jedne od prvih žrtava. Svetozar i sinovi ubijeni su u Jadovnom, a Milica u logoru Slana, na Pagu.
Šnajder u „Anđelu nestajanja“ pominje druge mučionice, zagrebačke, pre svega na Trgu N, današnjem Trgu žrtava fašizma. To najveće gradsko mučilište nalazilo se, kako nam objašnjava, desno od onovremene džamije (danas Meštrovićevog paviljona). Najveće mesto egzekucije bilo je, pak, u parku Dotrščina, gde su ustaše streljale oko 7.000 antifašista, „pretežno se tu radilo o zagrebačkoj mladosti“, kaže Šnajder.
Dan posle razgovora sa njim obići ćemo neke toponime vezane za priču o Anđi Berilo. Pre svega deo Ilice na kom su se nalazile čuvene „dvokatnice“ sa stanovima za iznajmljivanje, koje je Krleža smatrao ružnima. U jednoj od njih, u devojačkoj sobici, živela je književna Anđa. Pre rata služila je po boljim kućama, a u ratu, kao Žumberka, što je bilo njeno partizansko ime, s 13. proleterskom brigadom prešla je 17.000 kilometara i učestvovala u oslobađanju Beograda i Zagreba. Kasnije je završila na Golom otoku. I kuća za iznajmljivanje književni je lik sama po sebi i pamti mnogo toga: kako je tu jedne noći prespavao ilegalac Tito, kako su iz nje ustaše iseljavale nepodobne ili kako su jedno dete bacili sa krova… Obilazimo i Kamenita vrata na Gornjem gradu, pa sat na Trgu bana Jelačića, gde su zakazivani ljubavni sastanci, ali i Anđini s ilegalcima, kao i plato ispred Crkve Svetog Marka, Markov trg, odakle je svečano krenula 369. hrvatska pukovnija na istočni front, uz refren „U boj! U boj!“ iz opere Zrinjskog, i gde se u romanu odigrao susret Pavelića i Stepinca.
– Susret crkvenog kneza i kneza od ovog sveta – kaže nam Šnajder.
Pričamo i o oslobođenju Zagreba, pa nam objašnjava da je partizansko pravilo bilo da svaki grad oslobađaju ne njegovi žitelji, već ljudi iz drugih krajeva. Recimo, Rijeku su oslobađali Srbi.
– Mnogo ih je tu palo jer su Nemci Rijeku utvrdili i uporno branili – dodaje naš sagovornik.
Ali, Zagreb su mahom oslobađali Hrvati, prevashodno pripadnici 10. zagrebačkog korpusa, ali i 28. slavonske divizije i 45. srpske. Na čelu Jugoslovenske armije zvanično je bio Koča Popović.
– Koča je bio „faca“. Posle oslobođenja brijao se redovno na Cvetnom trgu, u jednoj brijačnici. Bio je najzanimljiviji tadašnji funkcioner i čovek Titova pokreta – kaže Šnajder.
Otkriva nam i da piše treću knjigu iz trilogije, koju za sada čine „Doba mjedi“ i „Anđeo nestajanja“. Oba romana u Srbiji izašla su u izdanju novosadske „Akademske knjige“. Ova nova biće posvećena njegovoj baki po majci Mari Lajb, kojoj, kaže, „duguje sve“. Živela je skromno od bedne penzije udovice železničara i mizerne odštete koju je dobijala za sina, „lečenog tuberana“ u bolnici na Brestovcu (koju takođe pominje u „Anđelu nestajanja“). Kao komunistu denuncirao ga je kolega i odveden je u Jasenovac iz kog se nije vratio. I Šnajderova majka je bila u logoru Stara Gradiška.
– Moj ujak je znao zašto je uhapšen i možda mu je bilo malo lakše nego Srbima i Jevrejima, koji nisu znali zašto ih hapse – komentariše Šnajder.
Njegov roman posvećen je ne samo Zagrebu, već i svim ženama koje su se borile protiv fašizma, a koje su posle rata zaboravljene. Mnoge od njih razočarale su se u poteze starih saboraca u novoj vlasti i same se povukle.
– Komunizam je trebao žene kao bolničarke. One jesu napravile AFŽ, ali realno, nikada se nije mislilo da će postati stvarna vlast, kao što se nikada nije stvarno računalo ni sa samoupravljanjem. Moja majka nije pripadala vladajućoj nomenklaturi, iako je zaslužna. Logor je bio njena „šuma“, prošla je Sremski front…
U hotelu „Dubrovnik“ pričamo i o Miroslavu Krleži, čija dela ponovo počinju da se štampaju, a predstave igraju. Takođe, najnoviji film Rajka Grlića „Svemu dođe kraj“ rađen je po motivima romana „Na rubu pameti“.
– Tri puta sam bio kod Krleže. Kod njega se nije moglo tek tako, mene je sigurno neko preporučio. Kad sam došao prvi put, Krleža će: „Bela, dođi, gledaj! On ti izgleda kao ugarski kadet!“ Naime, Krleža je svojevremeno bio u Pečuju kadet. Tako je razgovor počeo u vedrom tonu. Pred sobom je imao otvoren časopis koji sam uređivao, „Prolog“. Sedi, maše nožicama sa fotelje i pokazuje moju dramu „Kamov, smrtopis“, o hrvatskom pesniku koji je umro s 24 godine. Gleda i kaže: „Ova drama je malo pa ništa“ (to je naslov jedne poznate Matoševe drame). U tom času Bog je rekao da ja ne postojim! Video je da sam zbunjen i dodao: „A evo i razloga: tu na ovom mestu, Vi grešite. Kuen Hedervari, hrvatski ban i mađarski grof, kao mađarski grof nikada ne bi rekao lakeju da kao pas ode po šljuku koju je upucao netko iz njegove pratnje.“ Gledam u njegovu ćelavu glavu i razmišljam kako bih se ja, da mi je to rekao neki kritičar, pozvao na slobodu imaginacije i tezu da je literatura jedno, a život drugo. Ali, kao za vraga, ja hoću da budem pametan, pa čak i drzak, pa mu velim: „Krleža, to je možda tako, ali, izvinite, u Kolumbovo vreme nije se veslalo na galijama“ (aluzija na Krležinu dramu „Kristofor Kolumbo“). Nešto je u trenutku kvrcnulo kao kad izvučeš struju iz zida. Kurcšlus, tako nešto – seća se Šnajder.
Brzo su prešli na druge teme. Krleža je nastavio da priča kako će dve drame poneti u grob – jednu o Križaniću, uz opasku „to valjda znate“, a drugu o Imanuelu Kantu.
– Pitao sam zbunjen: „A šta je kod Kanta dramatično? Po njemu su sugrađani iz Kenigzberga navijali satove, precizni Švaba.“ Krleža će na to: „Vi nemate pojma! To je baš dramatično!“ Sve ovo što sam sad ispričao vama, ispričam i Marku Ristiću i njegovim gostima, kad sam bio na ručku u njegovom stanu, u Beogradu. Rekli su mi: „Niste nikako smeli da mu pominjete Kolumba i galije. Njega je već Antun Branko Šimić zbog tog anahronizma povlačio po novinama.“
Za Kamova su, otkriva još Šnajder, govorili da bi bio drugi Krleža da je poživeo. Na to bi se Krleža našalio da je i jedan Krleža previše, a kamoli dvojica.
I još se Šnajder seća da je kod slavnog pisca, krajem sedamdesetih, prvi put video krevet sa fiokama punim knjiga, u vreme pre nego što je postojala „Ikea“. Na kraju ga pitamo misli li da se Krleža ponovo, posle dužeg vremena, vraća u fokus. Šnajder odgovara negativno:
– Danas ga uzimaju kao spomeničku, a ne kao živu vrednost, što je ogromna razlika. Uzmimo samo „Zastave“, koje se sad postavljaju na scenu. Šta su one bile za njega, a šta su sad!? Sigurno nisu crvene zastave sa radničkih demonstracija. Namerno zaboravljaju suštinu krležijanstva.
Malo Odlikovanih
Zagrebačka „Dokumenta“ objavila je nedavno podatke da je u Jugoslaviji, u NOB, učestvovalo više od 100.000 žena, a poginulo više od 25.000. Ipak, Ordenom narodnog heroja odlikovano je svega 91, što čini manje od sedam odsto od ukupnog broja odlikovanih pripadnika partizanskog pokreta.
Izvor: Novosti
