Пише: Аћим
Када је пoчетком октобра 2019. Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност, Салман Ружди је ту одлуку на Твитеру дочекао на нож. Хандкеу је замјерио подршку Србима током деведесетих.
У том моменту Ружди има 2 милиона пратилаца, а ја негдје око 400. Извлачим давно заборављени цитат, академика и драгог пријатеља, др Гојка Р. Ћетојевића, на који ми је Ружди оштро и иронично одговорио.
Убрзо након тога ме је и блокирао. Није ми било свеједно. Пријатељи су ме тјешили да није до мене, а ни до Гојка.
Врхунац свесрпског антируждијевског карневала постаће кoментар твитерашице Зоје која Руждију оставља коментар да је његово најбоље дјело “Ловац на змајеве”, али да и то није ништа посебно. Блокира и њу. Непотребан и непримјерен акт писца “Ловца на змајеве” према својој читалачкој публици. Можда чак и мизогин.
Јуче је г. Мухарем Баздуљ дао мали омаж овим дешавањима, у својој колумни на сајту РТ Балкан. Додао је и детаље најновијег Руждијевог обрачуна са Србима и Новаком Ђоковићем.
Зашто је Ружди 2019. одговорио на цитат др Ћетојевића?
Најлакши одговор би био да је то трапави рефлекс старијег човјека, изиритираног и неснађеног у дигиталном простору, што би млади рекли – бумеризам.
Рекло би се да су ту ствари мало дубље.
Пао ми је на памет Франц Фанон, психоaналитичар и револуционар, аутор књиге “Презрени на свијету” (The Wretched of the Earth, 1961), један од најпознатијих мислилаца у области деколонизације и психопатологије колонизације. Фанон је проучавао психолошке посљедице колонизације на умове колонизованих појединаца. Истраживао је како је колонијализам довео до осјећања инфериорности, самомржње и фрагментираног осјећаја идентитета међу колонизованим народима, посебно међу онима који су тежили асимилацији у културу колонизатора.
Цитат који је Руждија испровоцирао је проницљиво запажање др Гојка Р. Ћетојевића о лику и дјелу г. Руждија. Написано иронично у posh English стилу, садржи цинизам и лијепо упаковану увреду. Оно је и тројански коњ, удица, шибицарска “навлакуша”.
Аутсајдерски колонизовани ум је имао потребу да одговори јер је написано било на фреквенцији онога што је Ружди идентитетски желио да постане или потврди, то је форум у који се у том моменту осјетио позван, комотан и само свој. Стилски, културолошки, људски. Већи Енглез од Енглеза. Проказан због дјела “Сатански стихови”, постао је планетарна звијезда због своје бласфемичне и бунтовне кулоће која “разбија табуе”.
Међутим, сваки човјек свјесно или несвјесно тражи гдје ће да усидри свој идентитет, posh English провокација није безбојна и глобалистички неутрална. Она је апсолутно одређена идентитетом Империје која је колонизовала Руждијеву земљу рођења. Тај језик и тај стил су национално, језички, интелектуално и класно срце британске аристократије.
Ружди подсвјесно остаје дјечак са маргина Империје који и након остварене свјетске славе има потребу да буде већи Енглез од Енглеза.
Потребу да покаже да је доминантнији у вербалном октагону са др Ћетојевићем. Да покаже да је one of them.
Драго ми је што се др Гојко Р. Ћетојевић није упуштао у дубљу полемику са г. Руждијем.
Имају и други народи руждије који се додворавају и опонашају људе и културе с којима се суштински “ни у путу нису срели”. Ни рођењем, ни одрастањем, ни животом, ни образовањем, ни темељним вриједностима. Све у нади да ће им кул чике додијелити послић подизвођача, неку грантић-кинтицу, помазити их по глави и рећи “good boy” или “good girl”. Културолошки, класно и менталитетски ће увијек остати штрецаво-анксиозни опортуни поданици који суштински не вјерују у вриједност своје матичне културе. Они које су своји одбацили, а туђи никада искрено нису прихватили. Заслужују сатирично постмодерно ресетовање и разобличавање.
Др Ћетојевић нас је учио да не будемо као они.
Извор: beecaretaker.wordpress.com
