Пише: Марија Ћирић
Све учесталија гостовања интернационалних звезда у битној мери обогаћују (па и дефинишу) музички живот Београда. Таква пракса је важна, из разлога упоређивања са интенцијама глобалних уметничких токова. Опет, оно што даје виталност музичкој сцени престонице јесу активности домаћих снага.
У некој другој средини, 55. рођендан састава какав је Ренесанс, сигурно би био бучно обележен. Њихови су наступи полетни и окрепљујући, занимљиво тематски и интерпретативно постављени; њихово деловање непрекидно прибавља музичкој уметности нове (и младе) поклонике. Поменимо само да је на иницијативу чланова ансамбла Ренесанс, рана музика пре равно три деценије ушла у наш школски систем.
Овога пута, пред публиком у Коларчевој задужбини била су дела камерне музике 18. века у чијем је средишту флаута (односно варијанте тог инструмента, актуелне током наведене епохе), композиције Баха, Хендла, Фридриха Великог, Боамортјеа и Хајдна; такође и пар арија (из Хендлових и Граунових опера), у чијим је сведеним аранжманима флаута добила експонирану улогу. Кретање кроз партикуларне композиторске поетике, усаглашавање специфичних звучних текстура које слушаоца одводе у давнашње музичке пределе, врхунац ће добити у предлогу тумачења фолклорног напева Каранфиле, племе моје (рађеном према Мокрањчевом запису): какав смо барок могли имати!
И Хор Радио-телевизије Србије бележи значајну годишњицу. Основан је 1939. и отад чини стожер домаћег хорског музицирања. Последњих деценија, рад овог ансамбла дефинисан је сарадњом са диригентом Бојаном Суђићем, те лепим бројем вансеријских извођачких остварења. Њихов најновији заједнички пројекат била је духовна музика Рахмањинова, две композиторове (код нас) ређе присутне партитуре: В молитвах неусипајушчу Богородицу и Литургија Светог Јована Златоустог оп. 31. Прво дело (из раног Рахмањиновљевог стваралачког периода), послужило је Суђићу и Хору за поступно увођење у молитвено расположење – у свој пуноћи и усрдности постигнуто у Литургији – где су виртуозно спровели сложену драматуршку линију (обиман след богослужбених амбијената), демонстрирали склад и богатство звука. Речју, ово тумачење понире у срж ауторовог религиозног израза, чија је самосвојност својевремено (управо као реакција на премијеру Литургије), наишла на неодобравање високих црквених кругова.
Укупном утиску доприносе врсни солисти из редова ансамбла, а сам програм ваљало би поновити – и изван Београда.
Извор: Радар