Пише:
У дану када овај број НИН-а буде пред читаоцима, у Специјалном суду у Београду биће настављен кривични поступак против Миљане и Владимира Кецмановића, родитеља малолетног К. К. који је 3. маја 2023. у ОШ „Владислав Рибникар“ на Врачару убио деветоро ученика и радника обезбеђења.
Претходно рочиште је било специфично – први пут се у суду појавио малолетни К. К, а његове речи су освануле у медијима малтене у реалном времену, иако је суђење, због заштите интереса малолетних жртава, затворено за јавност. Тако је јавни простор поново био преплављен речима и фотографијама убице и његове породице. Као да се заборавило на апел који су прошле године медијима упутили родитељи убијене деце.
А у том апелу они су медије замолили да промене начин информисања о масовном убиству које се догодило у школи, јер се „свакодневним објављивањем ‹сензација›, пропраћених фотографијама малолетног убице, као и сажаљивим објавама и наступима појединих медијских радника, политичара и других учесника у јавном животу постиже само то да нас изнова трауматизујете“. Како су навели тада, тиме се у друштву „хране и гаје култови насиља и зла“. Позвали су медије и да престану да објављују фотографије К. К.
„Живимо 3. мај сваког дана“
Родитељи убијене деце са којима је НИН разговарао кажу да остају при том апелу и данас, истичући да невине жртве нису заслужиле овакав однос, али и напомињући да је шанса да се нешто промени у друштву након 3. маја вероватно неповратно пропуштена.
Иван Божовић, отац страдале Ане, наводи да се упорним медијским форсирањем приче о К. К. и његовој породици подилази најнижим страстима.
„То је већ сада у главама велике већине грађана датум који означава неки страшан догађај који се десио у прошлости. Таблоидима је лакше и атрактивније да пишу и полемишу о убици и његовој породици. Наслови са сликама убице и његовог оца, које не осликавају реалност како ти људи сада изгледају, подилазе најнижим страстима грађана, чиме се гаје култови мржње, зла и насиља, али се продају тако и дневни тиражи”, прича Божовић и наставља:
„Ми родитељи и породице морамо да живимо тај 3. мај и 4. мај сваког дана по цео дан. Знамо да има много оних који схватају и саосећају са нама и које је тај дан дубоко променио, али не постоји неки организован и артикулисан одговор друштва. А друштво, власт, држава су ти који треба да предњаче и воде тај процес оздрављења. Зато их ваљда и бирамо и поштујемо законе. Веома смо разочарани. Оно што нас стварно поражава јесте то што наши анђели то нису заслужили. Они су били деца, невини, чисти и све оно што би свако здраво друштво требало да гаји као своје највеће благо и чиме би требало да се поноси. То би требало да буде свето, а код нас више ништа није свето”.
Епископ Иларион ђацима „Рибникара“: Човек је створен да би се загрлио са другима
Домино ефекат
Анђелко Аћимовић, отац страдале Ангелине, каже за НИН да можда људима треба још једном појаснити светску праксу и то какве су последице приказивања било ког злочинца.
„Најпре, пракса је показала домино ефекат – ако не одмах, онда у неком будућем времену. Јер такве особе имају доста присталица или истомишљеника међу омладином и они су такође неки потенцијални починиоци сличних дела. Они желе да се чује о злочинцу, да он постане популаран и да има некакав имиџ. Па када виде да се о злочинцу често говори и да његове фотографије често излазе у медијима, још кад неко крене да пише да ће се тобоже правити и филм о њему, можете замислити колико страшан одјек све то има у њиховим мозговима. То им је сигнал да размишљају у стилу: ’Ево, и ја ћу бити на страницама новина и мене ће овако приказивати, а моји следбеници ће ме величати’. Тако је у целом свету. Ја разумем да медији морају да пишу о овом случају и то се не може зауставити, али се фотографија не мора објављивати. Основна је, дакле, ствар – не стављати фотографију! И то не првенствено због нас родитеља убијене деце – ми смо толико тога већ преживели да једна фотографија не може да нас уништи кад нас није уништило све ово досад – већ због овога о чему сам сад говорио“, наводи Аћимовић.
„Снаге је све мање“
Саговорници НИН-а кажу да им суђење јако тешко пада. Иван Божовић наводи да је свако рочиште велики стрес и узнемирење за родитеље.
„Ми знамо да правду не можемо да очекујемо на овом свету. Да правда постоји, наша деца би била жива, а ми бисмо умрли пре њих. Све прилике су одавно пропуштене за било какав осећај да нам се преостали дани некако олакшају, да било како можемо да схватимо да је уопште могуће сместити негде у свести то што нам се догодило. Реакције убице, његових родитеља, браниоца, па и реакције државе, већине медија, школе – све су биле, а и даље су себичне, самоодрживе, гледајући само сопствени интерес. Како изаћи и проћи кроз ‘ситуацију’ што неосетније. Тако да се ништа није променило”, каже Божовић.
Према његовим речима, родитељима је немогуће да нађу било какав смисао у свему и очајни су што управо они који би требало да им дају некакве одговоре, који би им можда и помогли и олакшали, немају савест и не осећају одговорност према убијеној деци.
„Али кажу како им је страшно жао. Да су родитељи преузели одговорност, па чак иако нису били препознали проблем код свог детета, можда би то био знак да некаква нада и трачак смисла постоје. Да су школа и држава предузеле неке одлучне мере да покушају да схвате шта се десило и како под хитно нешто треба предузети… Овако, нама је суђење само нешто где ми учествујемо због велике љубави коју осећамо према својој деци. И према свој деци. Јер говорим у своје име, а верујем и у име свих осталих родитеља и породица жртава 3. и 4. маја, ми сада још више имамо осећај и волимо сву децу. А било је људи који су чак изјављивали да смо кивни што су њихова деца преживела. Кивни смо на убицу, који је жив и здрав, јер је врло добро знао и много желео да преживи. Као и његови родитељи. Једино што нама и даље има смисла јесте да се боримо за сву ту децу. Да пробамо да променимо нешто и да радимо на томе да спречимо на све могуће начине да се овакве трагедије више не дешавају. У томе налазимо снагу да и даље учествујемо и долазимо на суђења. Ипак, снаге је све мање”, додаје Иван Божовић.
Унутрашњи бес и бол
Анђелко Аћимовић каже да су родитељи страдалих прва рочишта јако тешко подносили, али да се човек, као и у свему у животу, мора навићи на тежину. Истиче да они осећају бес јер К. К. неће кривично одговарати будући да у тренутку извршења злочина није имао 14 година.
„Једино што је посебно било тешко – а то искрено нисам баш очекивао с обзиром на то да смо се већ на неки начин навикли – јесу тежина, унутрашњи бес и бол које производи чињеница да видимо убицу и знамо да он апсолутно не одговара. Дакле, било је емотивних рочишта на којима смо морали поново, до детаља, да износимо све што смо проживели, али ово је за нас било најтеже – да видите убицу, али сте беспомоћни. А такође не можемо да кажемо да ће одговарати и сви који су одговорни у овом злом догађају. Више је чинилаца, више је одговорних, али нисам сигуран да ћемо успети све њих да приведемо одговорности. Све у свему, без обзира на све што смо досад сазнали, ми не можемо да разумемо како је могуће да је у нашој држави дошло до ове трагедије“, каже Аћимовић.
Он сматра да је у овом случају све кренуло из породице, истичући и да је немогуће да стручне службе нису приметиле да нешто није у реду са К. К.
Једино што се мења је облик насиља
Упитан да ли је крајње време да се нешто предузме када је реч о порасту насиља у школама, Иван Божовић каже да је то требало одавно учинити.
„Али никад не би требало да буде касно да се предузме нешто што је друштву неопходно. Пропуштене су већ многе ситуације после којих је то морало да се догоди и не знам зашто опет чекамо и ништа не предузимамо када тако само срљамо у нове трагедије”, каже он.
Анђелко Аћимовић наводи да је насиља увек било, али да се о томе сада више прича него раније.
„Једино што се мења јесте облик насиља. Сада је све више менталног и насиља преко интернета. Злостављање се врши на другачије начине. За почетак је потребно да се деци до 14 година забране друштвене мреже“, истиче он.
„Наравно да од породице све потиче. Они су били обавезни да васпитају своје дете и да воде бригу о њему. А брига о детету не значи само да оно буде сито, да има где да живи, да има шта да обуче, да има телефон… То је само један мали део, али најбитнија обавеза родитеља је основно васпитање детета. Па ако ту обавезу не обављају или обављају погрешно – директно утичу на развој тог детета. И тако дете, због неког безазленог односа према њему, постаје један свирепи убица. Значи, родитељи су, наравно, највише криви у свему томе. Ако дете нема где да испољи своја осећања, да каже све што жели и да га родитељ саслуша, разуме и обезбеди неку корисну занимацију, онда ће дете информације тражити на другом месту, попут интернета, где га чекају бројни предатори“, наводи Аћимовић и додаје:
„После свега што смо видели на суђењу и у налазу вештачења тог детета, не могу да поверујем да стручна служба, која је обавезна да прати свако дете, није могла да примети чудно понашање и да реагује на адекватан начин. Апсолутно је погрешно ако се није реаговало јер су родитељи тог детета доктори, па се размишљало у стилу: ’Ми ту не треба да се мешамо, да се не замеримо’. Том детету је дуго, врло дуго била потребна помоћ, а то ниједна стручна служба није приметила“.
Пропуштене прилике
Након трагедије у „Рибникару“ скоро читаво друштво је било сложно у ставу да нешто мора да се промени и да се једноставно не може наставити по старом, слушали смо како је ово била страшна опомена, закључили смо да морамо да радимо на смањењу говора мржње у јавном простору, као и да нам генерално недостаје емпатије…
Данас, после годину и по дана, родитељи жртава кажу да се скоро ништа није променило. Иван Божовић сматра да су прилике већ пропуштене.
„Када су сви релевантни друштвени чиниоци већ у мају наставили да се понашају на начин као и пре 3. маја – било је јасно да промене неће бити. Нису се запитали како смо дошли до тога да дете убије децу и омиљеног чувара у школи, у каквој то држави и друштву живимо ако је то могуће, где је ту наша одговорност. Медији извештавају исто као и раније, власт и опозиција се понашају исто као и раније, никакве измене правног оквира нису спроведене, део родитеља из ‘Рибникара’ се бори за ходнике школе, јер су њихова деца сада ускраћена за цео простор за наставу у престижној основној школи у систему образовања какав је данас у Србији. Сви који разумемо да је ситуација неодржива згражавамо се и саблажњавамо, али исто нам је како нам је и било пре годину и по дана. Држави очигледно насиље у друштву одговара или им хватање у коштац са овим проблемом није приоритет, јер имају преча посла. У суштини, сви мислећи грађани знају да је промена потребна, али немамо снаге или знања, или смо убијени у појам или уплашени да нешто покренемо”, каже он.
Анђелко Аћимовић сматра да се нешто јесте променило у друштву, али додаје да он не може говорити о томе да ли су људи постали бољи и саосећајнији.
„Могу да кажем да много људи саосећа са нама у тузи, имају потребу да кажу да треба нешто променити, многи прихватају и узимају учешће у реализацији неких наших предлога… Мислим да су и држава и друштво сагласни са тим да је немогуће да се овако нешто деси а да из тога не извучемо неке конкретне закључке и да потом, на основу тих закључака, не предузмемо нешто како се нешто слично не би десило опет, или бар како би се потпуно смањила таква могућност“, наводи он.
Ипак, наглашава да је сигурно да смо, као друштво, могли више да урадимо након 3. маја 2023. године.
„Прошло је много времена, а недовољно је урађено на три аспекта – породица, школа, интернет – која су, евидентно је, довела до трагедије. И мора се много боље, много више и много брже радити на сва та три аспекта – дакле, и по питању породице, и по питању другачијег приступа школи, и по питању деструктивног садржаја на интернету. Ми смо у Фондацији ’Ангелина’ само покушали и видели смо, наравно, велику потребу за тим. Наставићемо даље. Јер потребна је једна шира друштвена акција, која је засад изостала. Министарство информисања ради на томе, али је то недовољно. Потребно је веће ангажовање средстава јавног информисања, од почетка говорим да се мора имати стална, жива емисија у којој ће се причати о овим темама и у којој ће стручњаци дебатовати, анализирати и доносити неке закључке. О томе се мора нон-стоп разговарати, а морају се и неке конкретне мере предузети“, сматра Аћимовић.
Како је трагична смрт мале Данке разоткрила општи колапс вредности
Конкретне мере
Када је реч о претварању дела „Рибникара“ у меморијални центар, он се залаже да то, у ствари, буде центар сећања на страдале, али и место где ће се радити на едукацији деце, родитеља и наставника.
„Назвао бих га ’Центар за децу и породицу’. Никако га не бих звао меморијалним центром. Ту би, осим едукације, могла да се добије и стручна помоћ, била би ту и служба која би примала позиве родитеља који виде да су им деца у проблему, али не знају коме да се обрате“, наводи Аћимовић.
Породица Аћимовић је, иначе, у знак сећања на страдалу девојчицу основала Фондацију „Ангелина“, која има хуманитарни, едукативни и уметнички карактер. Сваке године ће, наводи Анђелко Аћимовић, обележавати рођендан његове ћерке, а досад су имали и више хуманитарних акција, с чиме настављају и убудуће. Ове године су девојчицама из домова за децу без родитељског старања поклонили 52 хаљине које су настале на основу Ангелининих скица. Одржали су и две конференције о безбедности деце у дигиталној ери, издали су два часописа, а до краја године би требало да изађе и књига о сајбер-култури, која би првенствено родитељима требало да помогне да препознају опасност коју носи интернет.
„У сарадњи са државним органима и другим заинтересованим организацијама, наставићемо рад на едукацији у школама и ван школа, путем медија и свуда где је то могуће. Треба урадити и нешто конкретно – изменити неке законе, забранити друштвене мреже за децу до 14 година, забранити коришћење мобилних телефона у школама, а предложићемо и потпуно укидање одређеног садржаја на интернету, који трује децу. То и друге државе раде“, навео је Аћимовић.
Извор: НИН
